U Etnografskom muzeju u Beogradu otvorena je izložba lutaka. Među lutkama kojima su se igrala deca tokom decenija našla se i Cica, papirnata lutkica koju su iz „Politikinog Zabavnika“ isecale generacije i oblačile je u odštampane haljinice. Cica se našla na ovoj izložbi jer je Etnografski muzej procenio da se njome igralo toliko dece da se može reći da je ona „ušla u narod“ i da stoga reprezentuje jedan vid zabave srpske dece. Cicu znaju svi, ali se malo ko upitao ko je njen autor. Oni koje je to interesovalo obično je vezuju za Vladanu Likar-Smiljanić, ali ona ističe da lutkica nije njeno delo, već ju je ona samo najduže crtala.
„Cicu je prvi nacrtao modni kreator Čedomir Čedomir. Ja sam je od njega nasledila kada on zbog svojih naraslih kreatorskih obaveza više nije mogao da se njome bavi“, kaže za „Vreme“ Vladana Likar-Smiljanić. „Ona je u stvari adaptirani lik iz jednog američkog stripa koji se kod nas nije objavljivao.“
Prepustivši Cicu na staranje Vladani Likar-Smiljanić, naš modni kreator ostavio ju je u dobrim rukama jer je i ona bila upućena u modu.
„Dok sam bila gimnazijalka završila sam krojački kurs jer sam želela da sama sebi šijem odeću. To mi je potom dobro došlo kada sam počela da radim u ‘Praktičnoj ženi’ gde sam čitaocima predlagala modele koje sam i crtala, a za neke sam pravila i šnitove koje je list potom objavljivao“, priseća se Vladana Likar-Smiljanić.
„CRNA BRADA“ i „MUSA IBN TUP„: Pored Cice, ona je u „Zabavniku“ crtala i lutkice Helge, Hogara, Popaja, Olive, Denisa, Margarete, Kamička, Delte 99 i Lu, ali i lutkice sa likovima Pavla Vujisića i Lepe Brene. Ipak, to nije bio njen jedini posao u tom listu.
„Ilustrovala sam članke i crtala naslovne strane i u tom periodu je otprilike svaka treća naslovna strana ‘Zabavnika’ bila moj rad. Pored toga radila sam i ‘Cicin kutak’ u kome sam crtežom i tekstom objašnjavala čitaocima kako da nešto sami naprave. Rubrika nije dobila ime po lutkici, već po Cici Milivojević, novinarki i urednici u Zabavniku, koja je mlada umrla.“
Kada bi Vladana bila sprečena, Cicin kutak crtala je njena sestra Biljana Likar-Popović, tako da se može reći da je Cicin kutak na neki način bio i porodična manufaktura.
Pored svega ovoga, Vladana Likar-Smiljanić nacrtala je za „Zabavnik“ i strip Musa Ibn Tup i jednu epizodu Crne Brade.
„Strip Musa Ibn Tup u zemlji brojki nastao je prema jednoj belgijskoj knjizi. Priča je bila odlična, ali je crtež bio prilično konvencionalan, a likovi su bili obučeni u srednjovekovnu odeću. Smatrala sam da, iako je priča dobra, njen vizuelni deo neće biti blizak našim čitaocima, pa sam smislila Musu Ibn Tupa, koji je bio obučen u skladu sa tim kako je srednji vek izgledao kod nas, tako da je on sa šarenim turbanom doživljavao zgode i nezgode i učio decu matematici. Sa Crnom Bradom je bilo drugačije. ‘Zabavnik’ je otkupio taj francuski strip i počeo da objavljuje po jednu tablu u svakom broju, a onda je u ‘Stripoteci’ objavljena cela epizoda. Urednik nije znao šta da radi i predložio mi je da ja nacrtam tu epizodu, ali sa drugačijom radnjom. Nije mi bilo lako da uđem u tuđi crtež, ali sam ga na kraju ‘skinula’ i tako je epizoda Crna Brada i čudovište iz Loh Nesa u ‘Zabavniku’ imala drugačiju radnju od originalne. Nisam sigurna da je to što sam uradila bilo u skladu sa autorskim pravima, ali mislim da se autori tog stripa neće naljutiti ako to sada saznaju.“
RIZNICA: Vladana Likar-Smiljanić ilustrovala je mnogo dečijih knjiga koje su objavljivane kod nas, ali i u SAD, Nemačkoj, Italiji i Španiji. Najznačajnija knjiga koju je ilustrovala je Riznica pesama za decu Jovana Jovanovića Zmaja koja je objavljena u preko 300.000 primeraka. Knjiga je značajna i po tome što su svi likovi bili nacrtani u modernoj odeći, a ne u onoj iz Zmajevog doba.
„Zmajeve pesme su vanvremenske i bliske su deci svih generacija, zbog toga su i moje ilustracije bile savremene. Da sam likove nacrtala u viktorijanskoj odeći to bi se možda dopalo odraslima, ali deci to ništa ne bi značilo. To mi je bila prva knjiga koju sam ilustrovala i strašno sam želela da dobijem taj posao, odrekla bih se honorara, čak bih izdavaču platila samo da ilustrujem Zmajeve pesme. Srećom, to izdavač nije znao.“
POLITIKA: Ilustratorsku karijeru Vladana Likar-Smiljanić prekidala je u dva navrata – kada je trebalo da magistrira i doktorira, što je i razumljivo, jer ona nikada nije bila profesionalni ilustrator. Dr Vladana Likar-Smiljanić je po profesiji elektroinženjer, bila je profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu na Katedri za telekomunikacije na kojoj je izvela 40 generacija studenata, autor je dve zbirke zadataka za studente Elektrotehnike i velikog broja naučnih radova. Kada je u Miloševićevo doba Vlada Teodosić postavljen za dekana Elektrotehničkog fakulteta, ona je bila među 16 nastavnika koji su odbili da potpišu novi ugovor o radu. Iako nije bila otpuštena, dve godine je bila ukolonjena iz nastave, a obezbeđenje koje je na fakultet doveo Teodosić zabranilo joj je ulazak u zgradu fakulteta. Na molbu da se priseti tog vremena, rekla je:
„Ne želim da govorim o tome. Mene politika nikada nije zanimala osim kao dobra tema za ogovaranje vlasti dok se pije kafa. Kada je Teodosić zahtevao da potpišemo nove ugovore o radu, ja to nisam htela da učinim iz ličnih i emotivnih razloga, jednostavno mi se smučio taj stalni pritisak i ponižavanje, tako da ja sebe ne doživljavam kao prvoborca antimiloševićevskog otpora. Činjenica je da je bilo mojih kolega koji su potpisali taj ugovor tako da su mogli da uđu na fakultet i borili su se protiv Teodosića unutar zgrade, baš kao što sam to ja činila ispred nje. Istina je i da je bilo mojih kolega koji su ga svesrdno podržavali, a posle 5. oktobra su ostali na fakultetu baš kao da se tamo nije ništa dešavalo.“ O tome da li su njena petooktobarska očekivanja ostvarena,Vladana Likar-Smiljanić kaže:
„Ne sećam se više šta sam očekivala tog dana ili bar ne želim da se sećam. Ponekad mi se samo desi da se suočim sa nečim što me natera da kažem sebi da je to ono za šta nisam mislila da će se više dešavati. Ja sam sada u penziji i sa grupom ljudi želim da osnujem visoku školu za digitalnu umetnost i grafički dizajn. Obezbedili smo vrhunske kadrove, prostor i sredstva, ali već više od dve godine ne uspevamo da registrujemo školu jer Ministarstvo prosvete i Komisija za akreditaciju to nezakonito sprečavaju. Ne pričam ovo da bih vam se žalila, već zato što je to jedna od onih situacija u kojima konstatujem da tako nešto nisam očekivala u postpetooktobarskom vremenu.“
Pored knjiga za decu koje je ilustrovala, Vladana Likar-Smiljanić je jednu i napisala. Princeza Milčica je knjiga koja je nastala zahvaljujući njenoj ćerki Milče.
„Milče je kao dete bila mnogo strašljiva. Da bih je ohrabrila, ja sam joj, dok smo bili na moru, svakog popodneva pričala priče o hrabroj princezi Milčici koja je neustrašiva i bori se sa aždajom i sličnim strašnim bićima. U bajkama su se kao likovi pojavljivala deca sa kojima se Milče družila, kao i njena starija sestra Aleksandra. Milčetu su se bajke dopale, prepričavala ih je drugoj deci koja su me molila da ih pričam i njima. Na kraju sam zapisala te priče. Kada smo se vratili sa mora, ostavila sam ih u fioku i potpuno zaboravila na njih. Našla sam ih tokom NATO bombardovanja i kada sam ih pročitala, zaključila sam da nisu loše. Nacrtala sam ilustracije za njih i tako je nastala knjiga. Milče danas ima 30 godina i prilično je kočoperna. Ne znam da li je to rezultat mojih bajki ili je sama shvatila da od straha vajde nema.“
O Princezi Milčici Timoti Bajford je rekao:
„Ovo su prave bajke, bajke našeg vremena.“
Vladana Likar-Smiljanić ističe da rad u „Zabavniku“ nije bio lak posao jer je ponekad crtež zahtevao dugotrajne pripreme.
„Ukoliko bih nacrtala crtež čoveka u venecijanskoj nošnji 17. veka, ja sam morala da znam kako je ta nošnja tačno izgledala. Ako bih pogrešila, u redakciju bi stiglo pismo u kome bi neko dete kazalo da to nije venecijanska, već firentinska nošnja. Jednom mi je zadatak bio da ilustrujem kako se na sto jezika broji od 1 do 10. To nije bio lak zadatak jer je pripadnik svakog naroda morao da bude prikazan u svojoj nošnji. Tu mi je mnogo pomogao Dragomir Acović, moj školski drug koji me je „Zabavniku“ i preporučio. Za mnoge narode ni on ni ja nismo znali u kojim državama žive. Kada bismo to saznali, odlazili smo u ambasade njihovih zemalja da bismo videli kako izgledaju njihove nošnje koje bih ja potom crtala. Inače, Dragomir Acović nije tek tako danas u Krunskom savetu. On je i u ono doba znao sve o grbovima, ordenju i oružju i zbog toga je bio saradnik ‘Zabavnika’. Aca Kralj, kako smo ga već u ono doba zvali, je i odličan crtač o čemu svedoče crteži koje je radio za ‘Zabavnik’.“
Vladana Likar- Smiljanić rođena je u Beogradu 1943. godine. Ime je dobila po dedi Vladimiru, koji je tada bio ratni zarobljenik u logoru u Osnabriku. Odrasla je na Vračaru. Njen talenat za crtanje uočen je već na početku školovanja, tako da je „Duga“ objavila njenu fotografiju na kojoj kao učenica prvog razreda osnovne škole crta na tabli. Njeni prvi radovi objavljeni su u „Elektronu“, listu studenata elektrotehnike.
