GLAD. PAR. XX | M. TVLLI. PVGN. POM. PR. NON. NOVEMBRES. | VII.IDVS NOV. Mada je danas teško čitljiv čak i za dobre poznavaoce latinskog jezika, ovaj antički natpis na zidu obaveštavao je svakog uzgrednog prolaznika u rimskom gradu Pompejima da će se dvadeset parova gladijatora koji pripadaju Markusu Tulijusu boriti u Pompejima od 4. do 7. novembra.
Ova zidna vest je jedna od više stotina sačuvanih poruka i grafita koji su u ovom gradu dva milenijuma bili zatrpani u vezuvski pepeo, poruka kakvim su inače bili iškrabani svi rimski gradovi i koje mogu predstavljati jednu od preteča savremenih medija. Stari Rimljani su po zidovima mogli da pročitaju svakojake novosti i oglase, ali su zapravo, mnogo češće, sa njih čitali sasvim lične poruke.
Naime, vest kojom je Tulijeva škola gladijatora na zidu objavila najavu svoje predstave izmešana je i sa mnoštvom lascivnih poruka, ljubavnih stihova, samosažaljivih izjava i mudrolija kakve su Rimljani ostavljali po zidovima. Pompejski grafiti uverljivo svedoče o skučenosti informativnog prostora kojim je vladao jedan Rimljanin i uopšte čovek antike. Lokalne netrpeljivosti i emocije imaju primat nad vestima iz Imperije.
No, to ne znači da za njima nema potrebe – informacije se u to doba bar za više, aristokratske slojeve prenose na pergamentu i papirusu, dok je inskripcija u kamenu ili na zidu samo jedan od načina. Uz to, potreba za medijumom koji bi prenosio novosti znatno je starija od zenita rimske civilizacije. Najstariji pronađeni pisani grafiti javljaju se par vekova ranije, u grčkom gradu Efesu, i predstavljaju oglase za prostitutke. Bazično, najstariji takav zidni zapis star je čak 30.000 godina, nastaje još u praistoriji i predstavlja izveštaj o uspešnom lovu pećinskih ljudi.
GUTENBERGOVE MATRICE: No, pravi počeci novinarskog izveštavanja morali su ipak da sačekaju da se pojavi štampa. Ona je, prostom mogućnošću da se lako, jeftino i brzo napravi veliki broj kopija informacije, revolucionarno izmenila dotadašnje zapisivanje novosti.
Kada je 1456. godine nemački kovač Johan Gutenberg (1398–1468) napravio štamparsku presu i počeo da štampa knjige, pokrenuo je revoluciju ne samo u štamparstvu već i u novinarstvu. Gutenberg je, naime, napravio metalne matrice – slova od olova, koja je spajao u reči i rečenice. Premazivao ih je mastilom i onda ostavljao otisak na papiru. Tako je mogao brzo i jeftino da štampa mnogo primeraka istog teksta.
Prve novine koje zahvaljujući štampi stižu do čitalaca osnivaju se samo sto godina nakon Gutenbergove revolucije u štamparstvu. Najstariji poznati takav časopis osnovan je 1594. godine u Kelnu u Nemačkoj pod nazivom Mercurius Gallobelgicus. Časopis je izlazio dva puta godišnje, a stizao je i do čitalaca u Engleskoj. Međutim, uz razne opštekorisne informacije, ovakvi listovi ne nude puno svežih vesti, a svet o kome čovek ima kakvu-takvu informaciju ne doseže dalje od onog što i sam može da dostigne peške ili na konju.
Dalji razvoj tehnologije unapredio je proces štampe i omogućio distribuciju novina u udaljenije krajeve. No, do prvih iskoraka dolazi zahvaljujući vanrednim situacijama koje će zauvek ostati vezane sa sudbinu medija. Naime, tokom epidemije kuge 1665. u Londonu, iz Oksforda se iseljava kraljevski sud, a da bi se njegove informacije pravovremeno prenosile, osniva se takozvana Oksfordska gazeta, časopis koji počinje da objavljuje i druge vesti, i nastavlja da to čini i nakon povratka suda u London, pa sve do danas.
Stvarni bum štampanih novina nastaje tokom industrijske revolucije, kada profesionalni mediji postaju sve više ono što su danas – brzi, precizni i nemilosrdni. Sve više se menja tehnika izveštavanja. Novine prestaju da pišu samo o lokalnim događajima, a vremenom počinju i da šalju izveštače na teren, ma kako on bio udaljen. Tako 1869. njujorški „Herald“ angažuje pustolova Henrija Stenlija da ode na put u Afriku, u potragu za izgubljenim istraživačem Dejvidom Livingstonom.
ERA TELEGRAFA: Već u doba velikih izveštača-pustolova, štampa je praktično već prošla kroz suštinsku promenu i to zahvaljujući novom izumu koji je došao zajedno sa železnicom i koji je zauvek promenio svet komunikacija i medija – telegrafu. Ovaj izum ima presudan uticaj na razvoj štampe, a s njim novine ulaze u savremenu eru.
Efikasan i jednostavan, telegraf je bio dovoljno isplativ da se kompanije nadmeću u premrežavanju sveta žicama – s njim nastaje prva globalna komunikaciona infrastruktura. Tako se postavljaju temelji onog što će krajem XX veka biti prepoznato pod nazivom „informatička revolucija“. Telegraf će vremenom izroditi čitav niz tehnologija za prenošenje poruka – kablograme, telekse, telefon, radio-vezu, satelitsku komunikaciju i, na kraju, oblike komunikacije bazirane na optoelektronici i internetu, dok će nakon 150 godina od uvođenja železničkog telegrafa on sam gotovo sasvim izumreti.
Savremeni telegraf u pravom smislu reči nastaje sa patentom američkog profesora Samjuela Morzea (1791–1872). Godine 1838. Morze priređuje javnu demonstraciju svog izuma u Njujorku i nekoliko godina kasnije dobija sredstva od američkog Kongresa da usavrši svoj izum. Zahvaljujući sredstvima od tadašnjih 30.000 dolara, gradi telegrafsku liniju između Baltimora i Vašingtona dugačku 40 kilometara. Mada je sama linija već bila u funkciji i prenosila poruke, Morze otvara svoj prvi telegraf 24. maja 1844. svečanom ceremonijom i slanjem čuvene poruke „Šta je učinio Bog“ pomoću Morzeove abecede.
Posredstvom telegrafa stižu policijski i novinski izveštaji iz daljine i menja se istorija savremenog novinarstva. Kratke, upečatljive vesti stižu od dopisnika gotovo u realnom vremenu. Štampa uspeva da istog dana ili dan kasnije objavi izveštaje o događajima koji su se upravo desili na drugom kraju sveta. Zahvaljujući tome, telegraf uvodi standarde komunikacije i načina prenošenja vesti koji će se zadržati i posle njegovog iščeznuća. Oslonjeni na takvu tradiciju, danas brojni svetski časopisi imaju u nazivu reč „telegraf“.
BITKA ZA PROSTOR: Sa takvom tehnološkom pozadinom, novine menjaju svoj lik. Početkom XX veka, postaje sve jasnije kakav snažan uticaj one imaju na svakodnevicu, politiku i život uopšte, dok s njom jača sve veća bitka za medijski prostor. U Americi se tako vodi gotovo bespoštedna bitka između dva konkurentska njujorška lista koja će obeležiti istoriju novinarstva.
Naime, dva izdavača u Njujorku pokreću gotovo u isto vreme časopise koji se za prvenstvo i čitanost bore senzacijom i brzinom u izveštavanju – Vilijam Randolf Herst osniva „Njujork džornal“ 1883. godine, dok Jozef Pulicer samo tri godine kasnije, 1886, pokreće „Njujork vorld“. Rat između Hersta i Pulicera daje neverovatno ubrzanje izveštavanju, što je moguće zahvaljujući telegrafu, ali i spremnosti da se ne biraju sredstva u medijskom ratu.
Uskoro, samo nekoliko decenija kasnije, pojaviće se radio, novi medij, a za njim i televizija, sa kojima će novine morati da započnu jednu sasvim drugu, rovovsku bitku za čitaoce. No, treba napomenuti da i u ranijim epohama pored štampanog materijala postoje i drugi mediji, odnosno drugi načini prenošenja informacija. Radio i televizija nesumnjivo doprinose smanjenju čitanosti i prodaje novina tokom čitavog XX veka, ali ipak ne ugrožavaju njihov opstanak.
No, sa pojavom internet medija krajem XX veka, dolazi do istinske revolucije. Internet udara u same temelje štampe jer je sa njegovim razvojem moguće jeftinije, brže i masovnije preneti informaciju koja se čita. Sa njim nema nikakvih ograničenja u distribuciji. Svojom masovnošću, svojom dostupnošću, ali i otvorenošću u svakom trenutku, internet na prvi pogled ima primat.
U eri njihovog neverovatnog širenja i laganog potiskivanja klasičnih medija, sve se češće čuje kako internetu ni novinari ni novinarske kuće uopšte više nisu neophodni. No, dobar poznavalac interneta vrlo lako može da ustanovi kako, mada nisu jedini, glavne izvore informacija na svetskoj mreži ipak predstavljaju redakcije u kojima novinari prikupljaju, obrađuju i objavljuju vesti. Uz to, ovakve medijske kuće su jedini pouzdan izvor informacija u ogromnom internet prostoru, prepunom svakojakih, sasvim neproverenih spekulacija i viđenja, ljubavnih ili lascivnih poruka, sasvim nalik na zidove Pompeja.
Čovek je vekovima rukom pisao vesti, saopštenja i informacije na papirusu, čvrstom materijalu nalik papiru. On je pravljen od biljke Cyperus papyrus, koja raste uz obalu Nila. Visine je oko 2,5 metara i izgleda kao i većina vodenih palmi: tanka visoka stabljika, a na vrhu dugi, povijeni listovi. Mladice papirusa ponekad su korišćene za jelo, stabljike su upotrebljavane za pletenje korpi, dušeka, užadi, sandala, pa čak i čamaca, a list je korišćen za pisanje, umesto olovke. Upotreba papirusa održala se do srednjeg veka. Međutim, padom Rimskog carstva veze Evrope sa Egiptom se prekidaju, pa je bilo sve teže doći do papirusa, čiju ulogu preuzima pergament, koji kao medij za pisanje postoji već 2500 godina. Herodot ga pominje u svojoj Istoriji, navodeći da je u njegovo vreme pisanje po koži bilo uobičajeno. No, prema poznatoj priči, jedan egipatski faraon je oko 200. godine p.n.e. zabranio izvoz papirusa iz zemlje kako bi zaustavio razvoj biblioteka i pisanja u drugim zemljama. Tragajući za alternativom, u gradu Pergamu, u današnjoj Turskoj, proizveden je pergament – veoma istanjena koža životinja, koza, ovaca ili krava. U srednjem veku pergament je bio dominantan materijal po kome se pisalo, ali se čak i danas ponekad koristi kad se, na primer, pravi neki važan međunarodni ugovor za svečane prilike.
Mada mu ime potiče od reči papirus i mada ta dva materijala imaju sličnosti, vrlo su različita, po strukturi i po načinu proizvodnje. Papir je mnogo mlađi od papirusa, ali zanimljivo je da ipak nije proizvod modernog doba. Najstariji fragmenti papira pronađeni u arheološkim iskopavanjima datiraju još iz 2. veka p.n.e. u Kini, ali su najstariji očuvani listovi ispisani u II veku, takođe na dvoru kineskih careva. Za pronalazača papira obično se navodi Cai Lun, čuveni dvorski evnuh, mada je on zapravo zaslužan za unapređenje procesa proizvodnje i uvođenje novih sastojaka za proizvodnju, a ne samog papira. Papir se kao i papirus pravi od biljaka, odnosno od njihovih vlakana koja su slepljena, istanjena i osušena. Do VII veka papir se širio po Aziji, a onda su ga otkrili i Arapi da bi tek u XII veku, sa krstašima povratnicima, stigao u Evropu.
Uporedo sa jačanjem internet komunikacija, baziranih na elektronici i žičanim vezama, poslednjih godina u svetu se razvio i koncept elektronskog papira, odnosno elektronskih knjiga i e-čitača. Mada njihovi displeji izgledaju kao obični tanki monitori računara, oni su nešto sasvim drugo. Modeli pravih e-knjiga, koji su namenjeni isključivo za čitanje, a ne i za igranje igrica ili surfovanje po internetu, nemaju klasično pozadinsko osvetljenje, već su nalik pravom papiru. Slova na takvim e-čitačima ispisana su takozvanim elektronskim mastilom. Ono se nalazi u mikrokapsulama (obično prečnika 0,04 mm) koje čine ekran i ispunjene su česticama crne i bele boje. U zavisnosti od toga da li je na mestu određene kapsule ispisano slovo ili ne, menja se polaritet elektroda koje se nalaze uz mikrokapsulu, pa crne čestice izbijaju na površinu ispisujući slovo, ili tonu ka dnu, kada prave belu pozadinu knjige. Ovaj medij danas koristi mnogo ljudi u svetu posredstvom nekoliko mreža, ali je sve popularniji i za čitanje novina.
