Neosporno je da se na nebu pojavljuju neke stvari koje tamo ne pripadaju, ili mi bar tako mislimo. S vremena na vreme leti, ili se čini kao da leti, nešto što nismo mi napravili. Ne zna se šta više uznemirava – činjenica da postoji nešto što nismo sami stvorili, a leti, ili činjenica da ne znamo ko bi mogao biti majstor toga? U oba slučaja, jasno je jedno: stvari nisu pod našom kontrolom.
„Leteći tanjiri“ ili neki slični svetleći oblici neobjašnjivog ponašanja navodno su se oduvek pojavljivali i uzburkavali duhove. Kako je tokom Drugog svetskog rata pokrenuta sva ratna avijacija najmoćnijih zemalja na svetu, tako je broj aviona u vazduhu porastao do ranije neslućenih razmera. Iz nekog razloga, piloti aviona na misijama počeli su veoma često da prijavljuju svetleće objekte koji ih prate neko vreme, pa potom odlete dalje neshvatljivom brzinom i pod nemogućim uglom. Isto se dešavalo i na evropskom i na pacifičkom ratištu, sa obe zaraćene strane: avione su pratili svetleći objekti, neki plamtećecrveni, neki srebrni, uglavnom sami, ponekad u grupama po tri, retko u formacijama od preko deset. Ime koje se odomaćilo u američkoj štampi, koja je o svemu tome redovno izveštavala, bilo je „foo fighters“ (izvučeno iz tada popularnog stripa Smokey Stover). Ova borba sa duhovima potrajala je do poslednjeg ratnog dana, mada nisu nikog napadali, a tadašnji mediji su zabeležili trezvene procene savezničkih pilota da se radi o tajnom nemačkom oružju koje je usmereno na psihološki rat i ometanje posada u izvršavanju zadataka. Ali, nikom nije bilo prijatno da ga na nebu presretne objekat čija se struktura i poreklo ne mogu utvrditi a koji se ponaša krajnje nepredvidljivo.
U to vreme još se nije pojavio termin neidentifikovani leteći objekat (NLO), niti je iko sumnjao na vanzemaljsko poreklo ovih pojava (nacisti su bili dovoljno dobro objašnjenje za sve zlo i naopako na ovom svetu), pa je cela afera taman počela da se zaboravlja sa završetkom rata. Time je iznenađenje bilo veće kad se shvatilo da nas nebo neće ostaviti na miru – tokom 1946. Pojavile su se „fantomske rakete“, videli su ih veoma pouzdani svedoci, uglavnom u Švedskoj i okolnim zemljama, ali iz nekog razloga i u Grčkoj. Obe teritorije u tom trenutku stisnute su između svetskih političkih blokova u nastajanju. Prijavljeni su blistavi leteći objekti koji su leteli velikom brzinom, neobično se krećući, često bez zvuka, a potom nestajali. Govorilo se i o slučajevima očiglednog pada objekta na zemlju i u jezera, koji je bio praćen misterioznim nestankom. Tada niko nije sumnjao na putnike sa druge planete, već na sovjetske testove sa nekim novim oružjem, zasnovanim na raketama V1 i V2 koje je Treći rajh razvio tokom rata – navodno su ruski naučnici našli način da ih učine samouništavajućim, praveći ih od metala sa takvim karakteristikama, ali je ova teza odbačena. Misterija nikad nije razrešena, švedski vojni dokumenti o preko 1000 slučajeva deklasifikovani su 2015, da bi nam otkrili razmere konfuzije koja je vladala i još uvek vlada o njihovoj pravoj prirodi… I mada su do tog doba komunisti već zamenili prethodnike kao apsolutno opaki likovi što stoje iza svih opasnih rabota na svetu, u ovim dokumentima se – sa oklevanjem, ali ipak jasno rečeno – prvi put dopušta mogućnost da se radi o objektima „nezemaljskog porekla“.
Sve se promenilo već 1947, kad je usred Amerike, pilot po imenu Kenet Arnold izneo štampi svoj doživljaj na planini Rejnir (Mount Rainier), nad kojom je neko vreme posmatrao naizgled uigranu formaciju letećih objekata i opisao ih kao leteće tiganje ili nešto slično, ali su novinari preneli ono što je njima bolje zvučalo: „leteći tanjiri“. Arnold nije bio neko u koga se moglo sumnjati, kao profesionalac sa ozbiljnim stručnim iskustvom u letenju i osmatranju objekata na nebu njegovo svedočenje ostavilo je dubok utisak na sve svojom preciznošću, detaljima i pouzdanim procenama, zasnovanim na prethodnom iskustvu. Štampi je samo trebalo zavodljivo ime, koje će brendirati ceo fenomen, i sve ostalo se odmotalo kao instant istorija.
Kad su u produžetku tog leta stigli izveštaji da je u zabačenom mestašcu po imenu Rozvel, u Novom Meksiku, došlo do pada „letećeg tanjira“, da je posle katastrofe bilo preživelih vanzemaljaca, te da vojska istražuje slučaj, postalo je jasno da se brzo ulazi u novu eru u kojoj je sve moguće. Naravno, slučaj je brzo zataškan, njegova priroda je objašnjena još jednom kao pad meteorološkog balona, mada je cela priča do danas ostala predmet istraživanja i svih mogućih legendi. Šta god bilo u pitanju, Rozvel se nalazi previše blizu značajnih postrojenja i baza američkog ratnog vazduhoplovstva da bi išta bilo slučajno.
Upečatljivost prvih vesti o ovim dešavanjima ostavila je dubok utisak širom sveta. Kao da se samo čekao trenutak – odjednom su sa svih strana stizali slični izveštaji o viđenjima, i tako se nastavilo godinama. U tome jedino sam termin „leteći tanjir“ nije baš jasan – odnosno, zašto je baš taj izraz zaživeo, a nije leteća cigara ili leteći tiganj, koji su takođe bili u opticaju… Osim ako užas susreta sa nepoznatim nije bio u jeziku tadašnjih novinara jače naglašen poređenjem sa nevinim kuhinjskim predmetom, prisutnim u svakoj kući.
POPULARNA PRETNJA: Istorija neidentifikovanih letećih objekata (NLO, naš prevod originalnog kodiranja: UFO – unidentified flying object) pisana je potom godinama širom razne senzacionalističke štampe, u popularnim knjigama, ali i u radovima male grupe naučno obrazovanih koji su pokušavali da objasne makar šta ovaj fenomen nije, kad se već ne zna šta jeste. Iz tog vremena počinje priča da vojne vlasti znaju mnogo više nego što hoće da nam kažu. Ukoliko ste kojim slučajem odrastali u šezdesetim ili sedamdesetim godinama, bili ste i te kako svesni fenomena, a naročito činjenice da niko od naučnika nije jasno negirao da posetioci iz svemira možda ipak postoje i obilaze nas u svojim svemirskim brodovima. Niko doduše nije rekao ni da postoje, ali dok god je bilo bar male mogućnosti, vredelo je verovati, i milioni su verovali da tu ima nečega.
Usledila su izdanja u kojima su sabrani i opisivani slučajevi, često od strane uglednih publicista, kao što je i kod nas objavljeni Frenk Edvards Leteći tanjiri: ozbiljno pitanje (Flying Saucers – Serious Business 1965), pa sve do ozbiljnih teoretskih analiza Žaka Valea Anatomy of a Phenomenon (1965). Kao čisti pop fenomen, letećim tanjirima posvećena je prilično uspešna TV serija u Velikoj Britaniji 1970, prikazivana i na JRT, klasik žanra pod imenom „UFO“. Serija ima upečatljivu uvodnu muzičku temu u stilu Džejmsa Bonda, a bavi se tajnim ratom koji vodi specijalna vojna služba SHADO, organizovana za borbu protiv invazije vanzemaljaca koji dolaze u letećim tanjirima sa svoje planete – da zauzmu našu.
U novije vreme, učestala su viđanja neidentifikovanih letelica na svim stranama sveta, neobični snimci preplavili su internet, sve to bez konačnog zaključka šta se to dešava na nebu. I taman kad smo možda pomislili da leteći tanjiri polako odlaze u folklor i urbane legende, nedavna vest da je Pentagon od 2008. do 2011. utrošio 22 miliona dolara na prikupljanje podataka o NLO i njihovo obrađivanje, te da se projekat finansiran pod imenom „Program identifikacije napredne pretnje iz vazdušno-kosmičkog prostora“ („The Advanced Aviation Threat Identification Program“) verovatno nastavio do danas, baca sasvim drugo svetlo na celu temu. Neko se oduvek bavio ovom temom u dubokim slojevima obaveštajne zajednice, i još uvek se bavi.
STRAH JE LJUDSKI PROIZVOD: Koliko su leteći tanjiri i u kom smislu ljudski proizvod? Čemu se nadamo kad želimo da postoje?
Statistika beleži oko dvadesetak religijskih grupa koje pominju vanzemaljce i mnogo više mini-kultova posvećenih NLO, širom sveta. I bez toga, svuda nailazimo na ljude koji se ponašaju kao vernici kad im se pomenu leteći tanjir i mogućnost susreta sa vanzemaljcima. To nam ništa ne govori o vanzemaljcima, ali mnogo govori o nama.
Prava istina je u tome da smo sve vreme svi želeli da vidimo leteće tanjire, pa smo ih onda i viđali, jer smo uvek slutili da nas lažu i da nam se prava istina skriva. Naravno, i skrivala se, ali ne na nebu: istina o pljačkama veka kroz štampanje novca ili berzanske spekulacije, uvek patriotskim ratovima koji se vode u drugim zemljama, izmišljenim unutrašnjim neprijateljima svih boja – sve su nas lagali, od početka. Međutim, nespremni da poverujemo da je nam laž toliko brutalno blizu da je u stvari živimo, nespremni da prihvatimo da je laž bar donekle posledica našeg izbora, lakše smo prihvatali da postoje vanzemaljci koji nas povremeno posećuju. Naravno da je svakoj državnoj bezbednosti uvek odgovaralo da mase veruju u neku skrivenu mističnu istinu nego da se bave realnim stvarima, kao što je činjenica da ih zakamuflirano, ali na lepe oči, država često pljačka, u sadejstvu sa najbogatijim pojedincima. Istina je vrlo jednostavna.
Verovanje u leteće tanjire sa jedne strane jeste neka vrsta pobune protiv ustaljenog poretka stvari, odgovor na dosadnu svakodnevicu, ali i političku zakrečenost. Sa druge strane, to je bezopasna iluzija, koja ne ugrožava temelje takvog, iskrivljenog i nedovoljno čovečnog društvenog poretka. Ona mnogo više govori o stanju naše fikcije – po dekadama: prvo smo zamišljali leteće tanjire kako zuje po nebu (50-ih), potom kontakte sa vanzemaljcima, koji su počeli da sleću među nas (60-ih), pa otmice (70-ih), i konačno vladino zataškavanje (80-ih i naročito 90-ih). Svaka od ovih eksplozija javne fikcije predstavljala je izraz svog duha vremena, odnosno projekcije vrhunskih strahova tog doba. Time se može meriti i osećaj stepena ugroženosti, koji se kod ljudi očigledno pomerio od spoljne opasnosti, iz svemira, ka osećaju da nam opasnost dolazi od naših vlada.
PARALELNI SVEMIRI: Leteći tanjiri nas podsećaju da postoji nešto što mi ne kontrolišemo. Nešto što je civilizovano, na način na koji smo mi civilizovani, i u stanju da ovlada prirodom, a to nismo mi: ne zna se da li je veći izazov to što ne znamo kakva mašina nam leti iznad glave, kojom upravlja neko drugačiji od nas ili to što je možda neko konačno došao da nam uzme nešto što smatramo našim svetom.
Ali šta je naš svet? Onako kako se nekad podrazumevalo da NLO sasvim sigurno dolaze iz dalekog svemira sa sve vanzemaljcima, danas sve više zastupnika dobija nova teza o poreklu celog fenomena – ona o drugoj dimenziji kao polaznoj tački. Bića ili ljudi iz paralelnih svetova tako bi bili naši posetioci, koji dolaze i nestaju po želji… Ova ideja dobija na popularnosti kako postajemo svesniji da svemir nije malo veći okean, pa da se nekako prevesla, nego jedno poveliko ništa. Najnovija teorija o njihovom poreklu, umesto slike o kosmoplovcima što su prešli ceo svemir da bi nas videli, drži se ideje o komšijama koji su u vidu naše senke stalno prisutni, i mogu da zavire u naše živote, te se tako leteći tanjiri ovde približavaju duhovima, vilinskim stvorenjima, krugovima u žitu i drugim paranormalnim fenomenima.
Njihovo fizičko postojanje ovim se ne negira – samo se elegantno objašnjava zašto materijalnih dokaza i dalje nema. Ne može ni da ih bude, rekli bi skeptici, čim se radi o našim projekcijama, jer tako često volimo da u mraku u kome tapkamo vidimo nešto čega tamo nema…
DRUGAČIJI SVET JE MOGUĆ, KAŽU VANZEMALJCI: Leteći tanjiri su najverovatnije deo iste stare fabrike mitova, koja prati ljudsku zajednicu oduvek, a bez kojih očigledno ne možemo jer nam daju dodatan odušak, olakšavaju strepnje pred nepoznatim i nude začuđujuće jednostavno, naizgled jasno razumljivo tumačenje stvari za koje nemamo objašnjenje. Svi su izgledi da su leteći tanjiri zapravo prvi veliki prateći mit tehnološkog doba, kad je ubrzanje tehnološke civilizacije počelo da prevazilazi mogućnosti ljudi da ih prate. Obratimo pažnju da se pojavljuju odmah posle najvećeg varvarizma u istoriji sveta, Drugog svetskog rata, koji je sam po sebi predstavljao trijumf tehnokratije nad humanošću. Strah od novih užasa koje donosi tehnološki razvoj bez kontrole bio je neizrečen, ali svakodnevan.
Sa te strane, leteći tanjiri kao da su romantičan način da se iz kolektivnog nesvesnog poruči da i naše tehnološke moći imaju granice, te da moramo malo spustiti glavu u svojoj oholosti i shvatiti da možda postoji neko jači od nas, tehnološki superiorniji. Nije čudo da je, pri navodnim kontaktima, često glavna rečenica vanzemaljaca bila: pomirite se vi na Zemlji pre nego što se međusobno uništite.
Kad bolje razmislimo, od vanzemaljaca nikad nismo čuli ništa novo, uprkos svim tobožnjim susretima u poslednjih sedamdeset godina, nikakav nov podatak, nikakvo novo otkriće, jer navodno nismo spremni na ta saznanja. Sa druge strane, često su nam prenosili svoje svemirsko zapažanje da ljudi treba da budu svesni svojih odgovornosti za planetu. Osnovne izrečene misli letećih tanjirdžija kao da uvek slede samo jednu, humanističku agendu, i predstavljaju odgovore na brojne nepravde sa kojima se ljudska rasa susreće – dogovorite se i obezbedite mir, ukinite ratove, zaštitite planetu na kojoj živite, iskorenite siromaštvo, iskorenite bolesti. Nije još zabeleženo da je neko odozgo nekog odavde recimo spržio, pojeo ili mu uradio bilo šta nažao, osim što ga je prepao i možda malo eksperimentisao na njemu, a skoro svi koji su „oteti“ vraćeni su u jednom komadu – očigledno sa namerom da nam prenesu čitav niz krajnje plemenitih poruka.
Kao da je bilo neophodno da u veku u kojem je tehnologija odnela prevagu nad svim ljudskim, neko odnekud spolja dođe i poruči da nad tom sveprisutnom i svepresuđujućom tehnologijom možda postoji superiorna tehnologija? Jer više leka i izlaza iz stupice za čovečanstvo nije bilo – jedino je preostalo da se ovoj našoj, duboko nepravednoj i dehumanizujućoj tehnologiji, suprotstavi jedna moćnija i pravednija, humanija tehnološka sfera.
Leteći tanjiri su zato znak prepoznavanja svih koji veruju da je drugačiji svet moguć.
DISTORZIJA STVARNOSTI: Žak Vale poznat je svima kao model na osnovu kojeg je uobličen lik naučnika koga tumači Fransoa Trifo u filmu Bliski susreti treće vrste. U stvarnom životu, ovaj kompjuterski stručnjak i astrofizičar zaposlen u francuskim i američkim vladinim agencijama, još je tokom šezdesetih postao čuven kao prva ličnost iz naučne zajednice koja se javno založila da se istraže i sagledaju sve činjenice u vezi sa neidentifikovanim letećim objektima.
Uvažavajući sve načine posmatranja ovog fenomena, Vale je ponudio pristup koji predstavlja do sad najracionalniji sveobuhvatan pogled na ovu pojavu, ukrštajući sve aspekte: fizički, perceptivni i sociološki. Pre svega, zaključio je da pomenuti fenomen ostavlja za sobom određene materijalne tragove, koji su merljivi (naročito elektromagnetno zračenje, što ga izgleda uvek prati), ali niko nije uzeo da ih uporedi, sistematski analizira i ustanovi modus operandi ove pojave; nadalje, radi se o nečemu što mnogobrojni svedoci tvrde da su istinski videli, te je očigledno da postoji nešto u percepciji ove pojave što svi koji su joj izloženi smatraju stvarnim događajem; takođe, fenomen je sociološka činjenica, sa globalnim opsegom pojavljivanja, i u tom smislu NLO realno egzistiraju; konačno, dodajmo i mi da su leteći tanjiri pop-kulturni fenomen posebne vrste, i u tom smislu sasvim sigurno postoje i imaju efekta na način na koji vidimo sebe i okruženje u kome živimo.
Žak Vale je u kasnijim godinama doživeo evoluciju od nekog ko zagovara teoriju o vanzemaljskom poreklu letećih tanjira ka nekom ko ih smešta u skup paranormalnih entiteta, što nije baš prijalo zajednici ufologa. Ali on je pritom načinio revolucionaran prodor, otvarajući u knjizi The Invisible College (1975) sasvim novo poglavlje u razmatranju postojanja NLO, tvrdeći da se iza najvećeg broja izveštaja o viđanjima letećih tanjira možda nalazi operacija namernog zavaravanja i navođenja na pogrešne zaključke, od strane nekog koga moramo smatrati inteligentnim, bez obzira na poreklo. Kao da neko namerno stvara situaciju u kojoj racionalnost više neće imati prevagu u javnom govoru. Obratimo pažnju da samo takvo okruženje stvara podlogu u kojoj se bez odgovornosti može pristupiti temeljnom preoblikovanju sveta, sa one strane normi građanskog društva.
SVE LAŽI OVOG SVETA: Vale je znao o čemu priča – spadao je u krug naučnika čiji rad je utkan u herojsko pionirsko doba istraživanja svemira tokom šezdesetih (on sam učestvovao je u mapiranju Marsa), ali je bio na licu mesta i u originalnoj skupini zaluđenika, čiji je glavni domet bio stvaranje osnove interneta. Njemu je takođe bio izuzetno dobro poznat nivo učešća vojnobezbednosnog kompleksa u oba civilizacijska postignuća – bez njihovog interesovanja, verovatno bi se i do jednog i do drugog došlo mnogo teže i kasnije. Samim tim, jasan je stepen involviranosti, propagande i kontrole koji su razne službe mogle da primene u ovim oblastima.
Legendarni Karl Sagan vizionarski je 1995. zapisao sledeće predviđanje u svojoj knjizi Demon-Haunted World: Science as a Candle in the Dark – naslućivanje koje posle Trampa i Bregzita počinje da liči na našu stvarnost: „Vidim Ameriku u vreme mojih unuka ili praunuka: kad SAD postanu ekonomija zasnovana na uslugama i informacijama; kad su skoro sve proizvođačke industrijske delatnosti otišle u druge zemlje; kad su neslućene tehnološke moći u rukama veoma uskog broja ljudi, i kad niko ko predstavlja javni interes nije u stanju čak ni da razume probleme koji proističu iz ove činjenice; kad su ljudi izgubili mogućnost da postavljaju prava pitanja političarima i slobodno sumnjaju u svoje predstavnike; kad nervozno gledajući u čarobnu kuglu i konsultujući horoskope, prestaju da razlikuju ono što čini da se dobro osećamo od onog što je istina, polako tonući u sujeverje i mrak. Zaglupljivanje Amerike očigledno je na svakom koraku, od nestajanja sadržaja u inače sve kraćim vestima, pravljenja programa sa najnižim ukusom kao osnovnim merilom, velikom vidljivošću pseudonauke i sujevernih shvatanja, ali naročito – sa slavljenjem neznanja.“
Nekada se žalimo kako su kultura i umetnost skrajnute u savremenom svetu, a ne vidimo da je racionalnost kao takva dovedena u pitanje. Umesto nje nastupa mitologizovana komunikacija, koja uvek puca na emocije, što prostije, to bolje – i nekom to jako odgovara. Onoliko koliko traje pokušaj originalnih pokretača interneta da sve znanje sveta postane dostupno svima, toliko traje još žešći napor da sve neznanje sveta postane dostupno svima. Osnovni društveni problem danas je overload informacijama, i manjak smisla u njima – nema sumnje da je takva situacija povremeno namerno kreirana. Lagana debilizacija spušta kriterijume i usput čini prihvatljivim neracionalno ponašanje navodno najodgovornijih ljudi na svetu. Relativizacija racionalnosti kao da je krajnji cilj centara moći širom sveta.
Sa tim ide i činjenica da bilo koja vrsta javnog interesa koji bi kontrolisao odluke moćnika polako postaje nepoželjna – kao da smo svi pod amnezijom kad nam neko kaže da je on izabran na izborima, kao da se tu sve završava, umesto da javni posao tek počne, podložan svim mogućim kontrolnim mehanizmima koje društvo ima.
Problem je u tome što se javnost ukida.
Sloboda medija postoji da bi javnost bila informisana o tome kako vlast obavlja zadatke od opšteg interesa koji su joj povereni. Ako nema te slobode, onda nema javnosti. Mi sami polako prihvatamo kao normalno da živimo u svetu u kome nas najodgovorniji ljudi sistematski lažu ili prikrivaju činjenice od opšte važnosti – više nema ni zgražavanja nad činjenicom da neki predsednik laže i da to svi znamo. Opšte prihvatanje da se živi u laži, dok god je ona korisna, suštinski je sadržaj stanja postistine o kome se toliko priča. Tek posle našeg prihvatanja materijalno korisne laži kao društvene norme, predsednici su počeli naveliko da lažu i da misle da imaju pravo da nas lažu.
Nažalost, ovakvo stanje zapadnog duha nekako iz daljine podseća na stanje svesti u nacističkoj Nemačkoj pred sam rat, u kome je prevagu odnelo emotivno „narodno jedinstvo“ (volksgemeinschaft), nad svim drugim pitanjima koja su nalagali razum i moral. Tako i danas, dok u srcu anglosaksonske kulturne matrice dolazi do dubokog preispitivanja prouzrokovanog svetskim ekonomskim šokom 2008, odgovor na dileme tamošnjih miliona postaje polako jasan, pošto je izrečen na izborima: dobro i moralno jeste samo ono što je nama korisno. Pitanje koje zatim počinje da se nameće, u svoj svojoj naivnosti, jeste koliko će još dugo SAD i Velika Britanija biti mentalno deo „slobodnog sveta“, zasnovanog na demokratskim procedurama, javnom mnjenju i javnom dobru. Veliko potiskivanje racionalnosti i javnosti na globalnom nivou, i razlog za to, postaju tim jasniji – u bližoj budućnosti nikome nisu potrebni svedoci nerazumnih odluka koje mogu uslediti, a ako nešto ostane od javnosti kao takve, mora biti nespremno za razumno promišljanje postupaka svojih lidera… samo afektivno, ili nikako.
NEGDE NAPOLJU SMO MI: Zapitajmo se još jednom, makar retorički, nije li neobično da nema ozbiljnih naučnih istraživanja nečega o čemu se priča decenijama da sasvim fizički postoji? Da li ih nema ili ih navodno nema? Ako ih zaista nema, šta je to opredelilo naučnike da čak i ne traže fondove za njihovo ispitivanje, niti nude javnosti druge teorije osim onih koje ceo niz neobjašnjenih slučajeva pojavljivanja ovog fenomena otpisuju kao kombinaciju retkih atmosferskih pojava i masovne halucinacije. Ako kakvih-takvih istraživanja ima – a sad znamo da ih ima, te da se najčešće odvijaju u tajnosti – šta svi oni istražuju već desetinama godina?
Osim očigledne zbunjenosti kako pristupiti nečemu što je već na naslovnim stranama i razumljive želje da ne ispadnu glupi u društvu, članovi naučne zajednice nisu se baš proslavili na ovom slučaju, ni kad je u pitanju dokazivanje da ničeg nema tamo napolju. To je još neobičnije.
Kao da činjenice odjednom nisu važne nauci, kao da dokaziva istina odjednom nije važna naučnicima, ili možda finansijerima svih istraživanja?
Nije li onda naša uloga da istinu učinimo mogućom? Inače, ona nikad nije imala šansu. I bila je uvek „negde napolju“.
Hvala letećim tanjirima na ovoj spoznaji.
