Pod stopama Gospe od Afrike

Prtljag sa leta iz Istanbula čekali smo sat, izlazio je po jedan kofer na svaki minut-dva, kao u nekakvoj uvrnutoj skrivenoj kameri. Sve posle toga teklo je kao po loju: mi novinari koji smo pozvani na 7. GECF samit koji je u glavnom gradu Alžira okupio najveće izvoznike gasa, bili smo tretirani kao malo vode na dlanu. Stavljeno nam je do znanja da su mediji za njih zaista “sedma sila”, što u Evropi, posebno kod nas – odavno nije slučaj. Imali smo tretman “preko reda” svuda na aerodromu, sutradan, ispred našeg kombija išao je policajac na motociklu pa smo od konferencijskog centra do hotela umesto 60, koliko je pokazivala navigacija, išli jedva dvadeset minuta.

Jutro pred početak samita odlučio sam da provedem u istraživanju Alžira, prestonice istoimene afričke države u kojoj se prepliću Evropa i Orijent, ostaci antičkih civilizacija i otomanske vladavine, i 21. veka.

Odlično sam se sporazumevao sa mojim vozačem Hamzom: on ne govori engleski, ja ne govorim arapski i francuski. Ipak, Gugl je bio tu da prevede za par sekundi svaku rečenicu sa arapskog i ispriše je na ekranu njegovog telefona na engleskom, uz audio-prevod. Pored atrakcija na koja sam tražio da vozi, pokazao mi je i mesta sa kojih su pružaju najbolji pogledi na grad, u kom pravcu idu brodovi za Marselj, u kom za Španiju a kuda za Italiju, Spomenik mučenicima visok 92 metra, otkriven je 1982. na 20. godišnjicu nezavisnosti Alžira, zgradu Centralne pošte Alžira, koja je pretvorena u muzej, a nalazi se u delu centra koji podseća na francuske mediteranske gradove.

Dok me je vozio ka konferencijskom centru, rekao je kako “Vlada Alžira ne radi mnogo na promociji i razvoju turizma, što je šteta. Jer Alžir ima sve – na 60 kilometara od obale su planine gde još u martu možete da skijate…”

foto: robert čoban

Na dan dolaska dopisivao sam se sa muftijom Muhamedom Jusufspahićem, sa kojim sam se u Alžiru mimoišao za dan. On je par dana ranije bio gost na otvaranju džamije Djamaa el Djazaï, koja je treća po veličini na svetu, iza onih u Meki i Medini, sa minaretom od 267 metara, najvišim na svetu. Molitvena dvorana velika je 20.000 kvadratnih metara i u nju može da stane 37.000 vernika, dok je ceo kompleks napravljen za kapacitet od 120.000 ljudi. Dakle, tu može da stane ceo Novi Pazar. Kada smo Hamza i ja došli do nje, džamija je bila zaključana a na ulazu sam zatekao veoma jasna i stroga pravila o tome kako se treba oblačiti i ponašati unutar bogomilje. Djamaâ el Djazaïr je finansirana sredstvima Vlade Ažira, a njena izgradnja koštala je oko milijardu evra i trajala sedam godina.

Za arhitektonsko rešenje bile su zadužene nemačke kompanije ”KSP Jürgen Engel Architekten” i ”Krebs und Kiefer” a potpisivanju ugovora sa njima u julu 2008. prisustvovala je lično kancelarka Angela Merkel. Za izgradnju je bila zadužena kineska državna kompanija China State Construction Engineering, koja je za taj posao angažovala 17.000 radnika, po oprobanom receptu – 10.000 kineskih i 7.000 domaćih. Razmišljam kako bi, da je džamija građena pre 50 godina, u Titovo vreme, sve ovo verovatno radile jugoslovenske firme.

Kada uđete u dvorište Muzeja Bardo, bude vam jasno zašto su Ežen Delakroa i ostali evropski slikari 19. veka bili toliko zaljubljeni u Magreb. I po oblačnom danu, svetlo u kombinaciji sa prirodom i arhitekturom čini ova mesta jedinstvenim na celom svetu. Smešten od 1927. u mavarskoj vili iz 18. veka koja je pripadala princu Omaru, Muzej Bardo svojom kolekcijom ne impresionira posetioce. Ono zbog čega većina ljudi dolazi je očaravajuča arhitektura, posebno ambijent dvorišta i vrta.

foto: robert čoban

Kazba Alžira je tradicionalni kvart oko citadele koja je nastala kao medina (utvrđeni stari grad). Kao jedinstveni islamski stari grad s ostacima citadele, osmanskih palata i tradicionalnih kuća, koji je uticao na oblik mnogih drugih gradova Magreba, upisana je na Uneskov popis mesta svetske baštine u Africi. Pored brojnih sačuvanih hamama (javna kupatila), džamija i sokaka (natkrivene tržnice), ima i tradicionalnih kuća u kojima danas živi oko 50.000 stanovnika. U Kazbi ima svega – od haljina, preko urmi i papaka do lutaka.

Grad je prepun raskošno uređenih privatnih kuća koje svedoče o bogatstvu Alžira u 16. veku; pomenuću samo palatu reisa Dar Aziza, i džamije: almoravidska Džamija el Kebir, koja je najstarija u gradu, džamija Reisa Alije Betčnina, osmanska Džamija el Džedid s velikom kupolom iznad četiri manje, džamija Ketčua s dva minareta, koju je 1794. izgradio beg Baba Hasa koju sam i obišao. Kroz njena bočna vrata vide se ruševine susedne zgrade. Tipično za Orijent – čistoća i sjaj “privatnih prostora” i “mrtav konj” na trotoaru, problem koji smo i mi na Balkanu nasledili, a o čemu je Slobodan Selenić često pisao i govorio.

foto: robert čoban

Gospa od Afrike, Notre-Dame-d’Afrique, katolička katedrala iz 1878. sagrađena je na steni visokoj 124 metra, sa koje dominira glavnim gradom. Odmah pored kapije kroz koju ulazite u portu bazilike nalazi se – Ambasada Vatikana. Iznad oltara je natpis koji mnogo govori o specifičnoj istoriji ovog podneblja: “Majko Božja Afrička, moli za nas i za muslimane”.

Sa zidina ispred bazilike pruža se pogled na nepregledno more ispred kojeg se smestilo hrišćansko groblje St. Eugene. Na njemu je sahranjeno 630 francuskih vojnika iz oba svetska rata, žrtve nereda u glavnom gradu 1962, njih 80, kada je Francuska armija pucala u demonstrante koji su se protivili nezavisnosti Alžira, kao i veliki broj poznatih ličnosti i krunisanih glava Afrike, među njima su svakako najpoznatiji Ranavalona III, poslednja kraljica Madagaskara i kralj Behanzin od Dahomeja (današnjeg Benina)…

Pred let za Pariz, u lobiju hotela pijem kafu sa Anom Petković, našom ambasadorkom u Alžiru, iskusnom diplomatkinjom koja je u ovu zemlju stigla pre mesec dana. Bliski odnosi između Srbije, ranije Jugoslavije i Alžira, vuku koren naravno iz vremena Titove nesebične podrške njihovoj antikolonijalnoj borbi protiv Francuske. O tome smo prošle godine imali prilike da saznamo mnogo više na impresivnoj izložbi u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu ”Jugoslovenska svedočanstva o Alžirskoj revoluciji – arhivski omnibus”. Izložba je u najvećoj meri bila zasnovana na predmetima iz fonda osnivača ovog muzeja – Zdravka Pečara, tada u ulozi ratnog dopisnika iz Alžira, i Vede Zagorac koja je bila na mestu atašea za štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Tunisu. Njima su bila pridružena usmena svedočanstva snimatelja Filmskih novosti, legendarnog Stevana Labudovića, službenice Crvenog krsta Maje Plavšić i jugoslovenskog ambasadora u Tunisu Miloša Lalovića, o kojem je svedočila njegova supruga Borislava.

U režiji Mile Turajlić, ova sećanja – predstavljena u vidu tri intervjua – dala su ljudsku notu istorijskim događajima koje često percipiramo samo kroz stroge hronologije i taksativno nabrajanje imena i događaja.

Posle globalne preraspodele karata naročito u energetskom sektoru, koja se desila nakon početka rata u Ukrajini i sankcija protiv Rusije, Alžir postaje sve bitnija karika u snabdevanju gasom cele Evrope, o čemu je posebno bilo reči na Samitu GECF, pa je prilika da se možda izvuku i neki novi benefiti stare slave iz nesvrstanih vremena.