Sebastian

Sebastian je 58 godina čistio cipele na ćošku Njegoševe i Maršala Tita, Srpskih vladara, Kralja Milana. U SFR Jugoslaviji, Saveznoj Republici Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori, Srbiji.

Vremena su se menjala, vlasti su se menjale, sve se menjalo, ali je Sebastian bio tu. Dokad mi sećanje seže. Kao neka konstanta. Sa drvenom kutijom u kojoj je držao pribor za čišćenje cipela. Kasnije je prodavao i pertle.

Bio je tu kada sam kao dete išao na šišanje, kada sam kao tinejdžer išao na koncerte u SKC, kada sam išao na proteste, odlazio u kafanu, kada sam šetao psa, decu vozio u kolicima, kada mi je umro otac.

Kada su mi ćerke same krenule u školu zamolio sam ga da ih prati pogledom duž Njegoševe. Kada su krenule u noćne izlaske obaveštavao me je sa kim ih je video, da li su momci u njihovom društvu bili pristojni. Hvalio ih je da su lepo vaspitane, da mu se uvek jave.

Na kraju svakog leta imao je uvek istu pošalicu: „Kako bre, komšija, ja Ganci, a ti crn ko najcrnji Ciganin!“

Častan čovek

Viđao sam ga leti često u bašti „Poleta“ kako sa društvom pije pivo. Znam da je ranije sa novinarima Studija B, dok su u njemu još radili novinari, odlazio u „Polet“ i kafanu „Arilje“ u Njegoševoj, koja je nestala kao i većina beogradskih kafana.

Kolega Veljko Pajović je na vest o smrti Sebastiana napisao: „Otišao je čovek koji je svoj obraz čuvao, čisteći cipele drugima”. Tako sam saznao da je Sebastian preminuo pre dva meseca. Jesam primetio da ga nema već neko vreme, ali pomislio nisam da je to zauvek.

Za mene je otišao komšija koga sam decenijama viđao gotovo svaki dan, a sa kojim sam samo jednom seo da popijem pivo. Ostala je griža savesti, što stalno nekuda jurcam, što sam samo u prolazu sa Sebastianom razmenjivao po koju reč, što sam tako olako odreagovao pre nekoliko meseci kada mi je rekao da nije baš najbolje. Ne da je bolestan, ne da mu je loše, nego da „nije baš najbolje“.

Živi spomenik

Kajem se što nisam više pričao sa njim, što praktično ništa ne znam o njemu, svedoku mog vremena. Što ni sa šezdeset godina, posle svih smrti, nikako da naučim da treba tu i tamo zastati i zagledati se u ljude dok su još uvek tu. Dok smo mi još uvek tu.

Žalio se poslednjih godina da mu posao slabo ide, da se od korone nešto promenilo. Da ima sve manje ljudi koji žele da im profesionalac očisti cipele, da se glanacaju da možeš da se ogledaš u njima. Da ima sve više ljudi kojima blato provincije ni svim svojim četkama ne bi mogao da skine sa obuće. Gledali su kroz njega, dok je on gledao njih.

Na tridesetak metara od mesta na kome je 58 godina sedeo Sebastian, na Cvetnom trgu, nalazi se spomenik Borislavu Pekiću. Ja bih voleo da se na ćošku Njegoševe i Kralja Milana, kod „Poleta“, podigne makar mali spomenik beogradskom čistaću cipela. On je tu bio još pre nego što je počela da se gradi Beograđanka – živi spomenik negdašnjeg grada čija je duša počela da odumire.

Rastao je zajedno sa Beogradom i umro u Beogradu koji su zauzeli antigrađani. Čovek u nečovečnim vremenima. Naš sugrađanin koji je odisao blagošću u prekoj pometnji koja nas je zadesila. Posmatrač naših života kome ništa nije moglo da promakne.