Stručni savet Košarkaškog saveza Srbije i Crne Gore, naš trust košarkaških mozgova sa gomilom nacionalnih i internacionalnih titula sa klubovima i reprezentacijama, predložio je u subotu 24. decembra jednoglasno (bili su odsutni samo poslednji selektor Željko Obradović i Dražen Dalipagić) Svetislava Pešića za novog selektora košarkaške reprezentacije. Prisutni Pešić, i sam član Stručnog saveta, zatražio je malo duži tajm-aut, do 1. februara, pre nego što kaže svoje konačno „da“ ili, možda, „ne“. U ovo drugo, kako danas stvari stoje, malo ko veruje i niko zato i ne pomišlja na rezervno rešenje. Ali bez obzira na to što sve upućuje na zaključak da će se trofejni trener vratiti na kormilo reprezentacije koja je s njim na klupi ostvarila dva poslednja velika uspeha (zlatne medalje na EP-u u Istanbulu 2001. i Svetskom prvenstvu u Indijanpolisu 2002), određena doza opreznosti nije na odmet. Zapravo, problem u narednom periodu neće biti sam Pešić, koji je intimno u sebi prelomio povratak, već ispunjenje uslova koje će bivši/budući selektor postaviti.
DIVAC KAO KIŠOBRAN: Kada je reč o uslovima, ne radi se samo o njegovoj godišnjoj plati. Savez ima para da pristojno nagradi selektora, kao što je to i dosad radio, tim pre ako ovaj prihvati da bude profesionalac, odnosno da radi samo taj posao. Radi se o ekipi ljudi s kojom bi selektor želeo da radi. I nije reč samo o onom čisto stručnom delu koji podrazumeva pomoćnike i saradnike svih vrsta, već o nekoj vrsti „institucionalne zaštite“, jer je selektor svestan da od verbalne podrške koju će dobiti u čašu imenovanja vrlo brzo neće imati ništa i da će jos brže početi da se sreće sa gomilom problema, od praktičnih do globalnih. Zato će Pešić, paralelno sa rešavanjem svog statusa u Lotomaci iz Rima, sa kojom ima ugovor da kraja naredne sezone, tražiti određene garancije od KSSCG-a.
Pre svega, Pešić hoće Vladu Divca, i to ne samo kao člana stručnog štaba već i kao člana budućeg proširenog Upravnog odbora u kome bi Divac, po Pešićevoj viziji, trebalo da bude „zadužen za reprezentaciju“. Pešićeva logika je jasna i krajnje racionalna: čovek Divčevih kvaliteta i ugleda bio bi idealno rešenje za mnoge probleme, od krajnje osetljivog odnosa sa sujetnim igračima preko, veze sa medijima do odnosa sa sponzorima. Divac je jedna od najomiljenijih ličnosti u zemlji, čovek neokaljanog lika, moralne čistote i dokazanog patriotizma, uprkos svemu što mu je njegova rođena zemlja radila, od saplitanja pri pokušaju kupovine „Knjaza Miloša“ do krivične prijave zbog „neispunjene vojne obaveze“.
Pešić ima odličan odnos sa Divcem još iz vremena kada ga je trenirao u kadetskoj i juniorskoj reprezentaciji 1985–1987. godine. Uostalom, Divac se 2002. vratio u reprezentaciju uglavnom zbog njega i sada je takođe spreman da pomogne. Po isteku ove sezone, u kojoj drugu godinu ugovor sa Lejkersima odrađuje kao njihov skaut za Evropu, Divac se sa porodicom vraća u Evropu. Odabrao je Madrid za mesto boravka, biće na dva i po sata od Beograda. Međutim, neće biti lako ubediti ga da prihvati ono što od njega traži Pešić jer bivši as stoji na stanovištu da se ne angažuje u KSSCG-u dok u njemu „sede neki ljudi“. U razgovoru za „Vreme“ Divac je potvrdio da je sa Pešićem obavio prelimanarni razgovor na tu temu i da je „spreman da pomogne“, ali svoje angažovanje uslovljava „odlaskom ljudi koji su doveli do ovakvog stanja“. Divac je takođe protiv proširenja Upravnog odbora jer misli da bi se angažovanjem novih ljudi samo ojačala pozicija postojeće strukture na vlasti. Pešić, s druge strane, misli da proširenje Upravnog odbora ima smisla ako u rukovodstvo uđu pravi ljudi, oni koji hoće, mogu i znaju da pomognu. Pešićeva je ideja da u Upravnom odboru bude i jedan član Stručnog saveta (recimo, najstariji i u neku ruku „pater familias“ među našim uglednim trenerima, Dušan Ivković), čime bi se obezbedila direktnija veza između stručnog tela koje po imenima zvuči strahovito autoritativno, ali koje u praksi nema gotovo nikakav uticaj ni na šta. Funkcija Stručnog saveta svela se, nažalost, samo na predlaganje selektora A selekcije i mlađih kategorija, a posle sav posao i sva odgovornost padaju na pleća selektora.
JEDINSTVO NEJEDINSTVENIH: Činjenica da je Stručni savet jedinstveno predložio Pešića kao jedino moguće rešenje za izlazak iz krize samo potvrđuje ozbiljnost situacije u kojoj se naša košarka našla. Ujedinjenje oko Pešića nije samo rezultat slepog poverenja u njegove trenerske i ostale kvalitete već i posledica opasnosti da se (i) njihov trenerski autoritet (a i cena) u inostranstvu ne uruši posle serije neuspeha reprezentacije. Fama o najboljoj (srpskoj) trenerskoj školi na svetu stvorena je prvo na uspesima državnog tima, a tek kasnije su pridodati uspesi sa domaćim i inostranim klubovima. Pešić je odabran i zato što drugi ne mogu (Maljković i Ivanović jer rade u Španiji čija liga zabranjuje rad u klubu i reprezentaciji), neće (Ivković, povukao se još 1996), ili njih neće (Vujošević, Šakota, Slavnić, Đurović) iz ovog ili onog razloga.
Članovi Stručnog saveta i uopšte trenerski krem zemlje nisu u međusobno dobrim odnosima, ma koliko se trudili da to zabašure. Svi koji su iole u košarci znaju ko je s kim dobar, ko koga privatno ogovara kako stigne i gde stigne. Njihovoj sujeti, ljubomori i zavisti kao da nema kraja. Vremena u kojima su makar dvojica u lošijim odnosima bila retkost a svakodnevna razmena informacija uobičajena praksa, na opštu korist, pripadaju prošlosti. Našim trenerima doskora niko nije mogao da proda „rog za sveću“ jer je uvek postojao kolega koji je već trenirao dotičnog igrača ili ga poznaje iz zemlje u kojoj radi tako da je informacija uvek bila pravovremena i tačna. U noći u kojoj je Pešić predložen čuli su se zluradi komentari da je on pristao „zato što je pred otkazom u Romi“, dok je Miroslav Nikolić Muta, trener bez posla, ovako prokomentarisao „jedinstvo“ Stručnog saveta:
„Toliko su jedinstveni da su otišli na večeru u tri kafane…“
Utisak je, međutim, da su stručnjaci ovog puta zaista jedinstveno zabrinuti za budućnost reprezentacije jer su svesni da dalje rušenje godinama sticanog ugleda u perspektivi može da komplikuje i njihove lične situacije i planove. Zato su spremni da podrže Pešića, ali sada je na potezu novi predsednik KSSCG-a Goran Knežević, koji ima šansu da pokaže da li je on pobedio na izborima zato što vredi ili zato što je izgubio njegov protivkandidat i prezimenjak Duško Knežević. Goran ima šansu da pokaže da nije ničiji pulen i da je samo čovek košarke. Od njegove spremnosti da razume Pešića i ispuni najveći deo onoga što će on od njega tražiti zavisi da li ćemo 1. februara čuti očekivano i priželjkivano Pešićevo „da“. Selektor, kao i svaki mandatar, ima pravo da bira ministre i saradnike, i Pešić ne bi trebalo da bude izuzetak. Ako se to shvati, možda dobijemo selektora do Olimpijskih igara u Pekingu 2008. sa šansom da na narednim velikim takmičenjima, SP-u u Japanu 2006, EP-u u Španiji 2007. i Olimpijadi u Pekingu, vratimo bar deo poljuljanog ugleda.
