Otkriće plivanja

„Ne razumem, dođem u hotel, uključim TV i vidim samo fudbal, fudbal i opet fudbal“. Ovo je rekao Kosuke Kitađima, dvostruki svetski prvak i dvostruki svetski rekorder na 100 i 200 metara prsno na upravo završenom desetom šampionatu sveta u plivanju, vaterpolu, sinhronom plivanju i skokovima u vodu. Dvadesetogodišnji Japanac dolazi iz zemlje u kojoj se hijerarhija sportova prvo pravi po njihovom opštem značaju pa tek onda po popularnosti. Drugim rečima, u prvom planu su takozvani bazični sportovi poput atletike, plivanja i gimnastike. Španija, domaćin poslednje svetske smotre, ima dobre atletičare, solidne plivače i gimnastičare, ali je toliko „fudbalizovana“ da drugi sportovi mogu da „otmu“ naslovne strane u novinama ili uvodne sekunde na televizijama samo u izuzetnim slučajevima.

Mi odavno (više) nismo „fudbalska“ zemlja jer nema kvaliteta, ni klupskog ni reprezentativnog, ali smo i te kako „loptačka“. Košarka, vaterpolo, odbojka, pa i rukomet, omiljeni su nacionalni sportovi a već čuveni dočeci pred gradskom ili saveznom skupštinom posle osvajanja trofeja deo su lančane reakcije u reprodukciji talenata. Prvo dete na televiziji vidi uspeh neke od selekcija, posle moli tatu da ga vodi na doček, zatim sledi upis u neki klub ili neku školu košarke (odbojke, vaterpola, rukometa…) i na kraju prirodna salekcija najuspešnijih, najvrednijih i najtalentovanijih koji stižu do pionirskih, kadetskih, juniorskih, mladih i na kraju oni najbolji među najboljima do seniorskih reprezentacija. U ponedeljak uveče sve domaće TV_stanice posvetile su dobar broj minuta dočeku kadeta i kadetkinja koji su istog dana, prošle nedelje, postali prvaci Evrope. U Španiji, u kojoj su igrali kadeti, bilo je teško pronaći i rezultate i to ne (samo) zato što mladi Španci nisu mogli dalje od 4. mesta… Ko će još trošiti prostor i minute na tamo neke klince za koje je diskutabilno da li će ikada postati pravi igrači. Nema sumnje da je naš pristup ispravniji, korisniji, efikasniji, ali isto tako stoji i činjenica da takav status imaju samo loptački sportovi.

Svaka čast vaterpolistima na trećem mestu u Barseloni i kontinuitetu medalja na velikim takmičenjima, ali lično ostajem uz dva finala koje su 23. jula 2003. otplivali Milorad Čavić (100m slobodno) i Mladen Tepavčević (50m prsno). Čini mi se da taj enormni uspeh našeg plivanja u zemlji nikoga nije posebno uzbudio, možda je neko čak bio i zlurad rekavši da je jedan (Čavić) „bio poslednji u finalu“ a drugi (Tepavčević) „bio diskvalifikovan“. Imati finalistu na 100 m slobodno na šampionatu sveta, isto je što i imati, recimo, atletičara u finalu iste distance na Olimpijadi ili svetskom šampionatu. Čavić je u finalu plivao uz Aleksandra Popova, Jana Torpa i Van den Hugenbanda, uz najbrže ljude sveta, i to je zaista fantastičan uspeh. U redu, treba priznati da Čavić, iako biološki naš, nije „plivački“ rođen u našoj zemlji, mada je još od 10. godine, prilikom letnjih boravaka u Beogradu, plivao za Partizan, ali je Tepavčević sasvim ovdašnji, kao dokaz da spoj talenta i dobrog rada može i u ovdašnjim uslovima da izbaci u svetski vrh dobrog plivača. Milorad je po rođenju Amerikanac, kada je je pre tri godine na Olimpijadi u Sidneju prvi put plivao za zemlju u kojoj su rođeni njegovi roditelji, još je imao problema sa srpskim. U međuvremenu je uznapredovao na oba plana, govori veoma korektno a pliva fantastično. Njegov idol, Aleksandar Popov, proriče mu veliku budućnost:

„Čavić je bio najmlađi u finalu a to puno govori. Ima mnogo prostora za napredovanje.“

Sam Milorad kao da je tek u Barseloni shvatio da je već u svetskoj sprinterskoj eliti. Zato i obećanje:

„Kad se vratim u Ameriku, prionuću na tegove, izgleda da mi 100 m slobodno zaista leži…“

Čavićeva bolja disciplina, bar do Barselone, bila je 100 m leptir, ali je, kako reče, „puk´o“ u njoj jer je prethodnih dana potrošio previše snage na 100 m slobodno.

Čavić je naš veliki adut za Atinu, a nadamo se da će njegov i Tepavčevićev rezultat biti podsticaj da neki klinci u bazen skoče da bi plivali, a ne da bi (samo) igrali vaterpolo. Igor Erhartić na 400 m slobodno i Daniela Đikanović na 100 m leđno opravdali su učešće novim državnim rekordima, što znači da su dali svoj maksimum.

MEDAljA PO NAVICI: Evropska i svetska plivačka federacija sarađuju kao rogovi u vreći. Da nije tako, ne bi bilo moguće igrati Evropsko i svetsko prvenstvo u razmaku od četrdesetak dana. LEN, evropska federacija, odvojila je vaterpolo od plivanja i zasebno organizuje šampionate. U vaterpolu je EP igrano u Kranju a naši igrači odbranili su titulu prvaka Evrope u utakmici koja će, nažalost, više biti zapamćena po teškom ispadu hrvatskih navijača koji nisu mogli sportski da podnesu poraz u produžetku. Usput, zbog toga je Hrvatski vaterpolo savez u Barseloni kažnjen sa 100.000 evra. Kao i pre dve godine u Fukuoki, bilo je jasno da je nemoguće držati top formu toliko dugo. Naši su počeli traljavo, mučili se u grupi, da bi u osmini finala „zbrisali“ domaćine Špance, dvostruke uzastopne svetske prvake. Bilo je to savršenstvo u odbrani (15 isključenja naših igrača Španci su dali samo 3 gola) i uzorna efikasnost u napadu. Na putu za finale isprečili su se Italijani, tek 10. u Kranju.

Početak je bio odličan, 2:0 i dve šanse da se sa čovekom više prednost podigne na više nego solidnih 3:0. Ali, šanse nisu iskorišćene a onda su naglo otežale i ruke i noge a živci postajali sve tanji i tanji kako se približavao kraj. Suđenje je bilo ispod svake kritike, bili smo uz ivicu bazena i iz bliza videli šta sve (ni)je suđeno našim igračima, ali to je tako u vaterpolu… Sudije imaju ogromnu moć, uvek su u situaciji da vide ili ne vide nešto što je svim ostalim posmatračima apsolutno (ne)vidljivo, ali kao što reče Danilo Ikodinović, „nama se tako sudi poslednjih sedam godina“. Ako su u tih sedam godina osvojene tolike medalje i titule, „teorija zavere“ apsolutno ne stoji. Može biti da smo ponekad „trn u oku“ ljudima iz vrha svetske vaterpolo organizacije, nije sporno da smo u polufinalu protiv Italije oštećeni, ali to nije bio (dovoljan) razlog za nesportsko ponašanje koje je dovelo do suspenzije Aleksandra Šapića i Dejana Savića na 9, odnosno 6 meseci.

Tako visoke kazne moraju imati podlogu u težini prekršaja i nije teško zamisliti šta su naši igrači izrekli na račun francuskog sudije Klemansoa, ali su „zločin i kazna“ neočekivano dobili i treći nastavak. Naime, na pobedničkom postolju prilikom uručenja medalja nije bilo ni Šapića ni Savića. FINA im je jednostavno oduzela medalje kao da su, daleko bilo, bili dopingovani.

„FINA suspendovane igrače ne želi da vidi ni na slici“, tumačio je ovakvu odluku Nenad Manojlović, selektor naše reprezentacije. Međutim, Vaterpolo savez Srbije i Crne Gore morao bi da zatraži zvanično tumačenje oko oduzimanja medalja dvojici igrača koji su, zaključno sa utakmicom na kojoj su izazvali incident sa sudijom, odigrali pet mečeva na svetskom prvenstvu i doprineli osvajanju medalje koja im nije dodeljena.

Od deset svetskih šampionata naš tim, pod imenima SFRJ, SRJ i Srbija i Crna Gora, osvojio je sedam medalja – dve zlatne, jednu srebrnu i četiri bronzane. Medalja je već gotovo stvar navike. Ono što raduje možda čak i više od ove poslednje je uspešna smena generacije. Mirni čovek Nenad Manojlović, koji malo priča, ali puno i dobro radi, gotovo bezbolno, izvršio je smenu generacija, u reprezentaciju su ušli mladi igrači koji će u narednoj deceniji nositi državni tim a pri tome su osvojene zlatna medalja na evropskom i bronzana na svetskom prvenstvu. I po tome smo ispred konkurenata.

14 PLIVAČKIH REKORDA: Protekli šampionat sveta pamtiće se po čak 14 svetskih rekordâ u plivanju, dve više nego na Olimpijadi u Sidneju, četiri više nego u Fukuoki pre dve godine. Posebnu draž daje činjenica da su rekordi isplivani u montažnom bazenu koji je „nikao“ u univerzalnoj dvorani „San Đordi“ za 18 dana i koji, dok ovo čitate, više ne postoji… Moderna tehnologija dozvoljava i egzbicije ovakve vrste, a firma Astralpool iz Sabadelja, koja je sve to izvela, napravila je sebi svetsku reklamu i prodajom desetina montažnih bazena svih dimenzija debelo nadokandila trošak od oko milion evra koliko je bilo potrebno za montiranje/demontiranje bazena.

Prvenstvo su obeležili jedan (mladi) „lav“ i jedan (stari) „car“. Lav je osamnaestogodišnji Majkl Felps, četvorostruki svetski šampion i petostruki svetski rekorder, jer je rekord na 200 m mešovito obarao dva puta! Nadmašio je čak i legendarnog zemljaka Marka Špica, koji je u Minhenu 1972. osvojio četiri zlatne medalje (plus tri u štafetama), a vreme od 1 minut 56 sekundi 4 stotinke na 200 m mešovito je toliko „futurističko“ da se danas niko ne usuđuje da predvidi kada bi moglo biti nadmašeno. Svoj stari rekord popravljen je za skoro dve sekunde (bio je 1.57,94) što je u plivanju, kao i u atletici, veoma mnogo. Felps je sa 14 godina izborio mesto u američkoj olimpijskoj ekipi, sa 15 je startovao u Sidneju, sa 16 je postigao prvi svetski rekord (na 100 m leptir), sa 18 je četvorostruki svetski prvak i vlasnik svetskih rekordâ na 100 i 200 m leptir, 200 i 400 m mešovito.

Nasuprotoj Felpsovoj mladosti, Rus Aleksandar Popov dokazao je da godine nisu presudne ni u plivačkom sportu. U tridesetprvoj godini, sa širokom leđima i košarkaškom visinom (tačno dva metra), Popov je u Barseloni bio najbrži na 50 i 100 metara slobodno i bio najzaslužniji za trijumf ruske štafete na 4×100 m slobodno. „Car“, kako ga zove svetska štampa, dominira u sprintu već 12 godina, od prve titule prvaka Evrope 1991. Bio je olimpijski pobednik 1992. u Barseloni i Atlanti 1996, u Sidneju je ostao bez zlata ali se vratio kada su mnogi pomislili da je njegovo vreme prošlo i – dogodine u Atini biće prvi favorit na „stotki“.

„Nije tajna u količini, već u kvalitetu treninga“, rekao nam je Popov priznavši da mu se nadimak „car“ dopada, ali ne izaziva neko posebno osećanje:

„To je kao kad Van Hugenbanda zovu ‘leteći Holanđanin’ ili Torpa ‘Torpedo’…“

Torp? Junak Sidneja i čovek koji je poslednjih godina rušio svetske rekorde kad god je hteo, poneo je nekoliko titula, ali Barselonu sigurno neće pamtiti po najlepšim uspomenama jer je bilo i neočekivanih poraza.

Jedan od onih koji su opravdali očekivanja svakako je bio Australijanac Grent Haket, nepobediv na 1500 metara već punih sedam godina. Ovo mu je bila treća titula na Mundijalima a za Olimpijadu u Atini zadao je sebi težak domaći zadatak – da 1500 metara ispliva za manje od 14.30,0. O kakvom se izazovu radi svedoči podatak da je svetski rekord 14.34,56 iz Fukuoke 2001. njegov i da je u Barseloni pobedio sa 14.43,14. Mali izlet u istoriju ove discpline otkriva da je na Olimpijadi u Anversu 1924, kada je uvedena, izvesni Čarlton, takođe Australijanac, plivao 20.06,6 a 1968, u Meksiku, Barton je bio prvi sa 16.38,9… Heket ima 31 uzastopnu pobedu na 1500 metara od 1997, ali je još daleko od 61 uzastopnog trijumfa Vladimira Saljnikova na istoj stazi između 1980. i 1988.

Barselona ‘03 ostaće upamćena i po prvoj medalji za jednog plivača iz severnog dela Afrike. Tunižanin Usama Meluli bio je treći na 400 m mešovito sa 4.15,36, iza Felpsa i mladog Mađara Lasla Čeha.

Deviza šampionata bila je „Será increíble“ (Biće neverovatno). I bilo je.