„Kada sam otkrio Vorkraft i svet igrica u mreži, postupao sam kao da sam se smrtno zaljubio. A zaista sam se tako i osećao, bio sam u stanju da po cele dane provodim uz ekran, a da mi nijednog trenutka ne dosadi. Prolazili su meseci, ulazio sam u krug najopasnijih gejmera Beograda, a kompjuterski ekran postajao mi je jedini prijatelj. Kada su jedne godine roditelji otišli na more, desilo se ono što me danas, pet godina kasnije, ne zadržava pored kompjutera duže od pola sata dnevno. Njihov odlazak iščekivao sam kao i svaki drugi tinejdžer željan osećaja slobode, samo što ja nisam priželjkivao pravljenje žurki i ludovanja sa prijateljima, već da mogu potpuno da se posvetim onome u čemu sam bio najbolji – kompjuterskoj igrici. I u njihovom prisustvu sam visio na kompu satima, ali ovoga puta nije imao ko da me podseti ni na osnovne životne potrebe: potpuno sam zaboravio da treba da jedem. Trećeg dana su nestale zalihe čipsa i slatkiša iz sobe, a ja nisam mogao da pritisnem pauzu. Sećam se da sam osetio jaku vrtoglavicu i mučninu kada sam krenuo tetki da otvorim vrata – tek što sam ih otključao stropoštao sam se na pod. Imao sam 17 godina.“
PRVI SLUČAJEVI: Ovu „gejmersku sudbinu“, okončanu hospitalizacijom, sa nama je podelio Bojan V. (22). Oko pet odsto stanovništva Srbije pokazuje znake internet zavisnosti. Među njima je najviše muškaraca uzrasta od 12 do 24 godina, pokazuju istraživanja vršena na našim prostorima. Da li je internet zavisnost sintagma koja treba da nas navede na alarmantnu zabrinutost i oprez kao pred svakom drugom bolesti zavisnosti, ili je to pak samo poremećaj ponašanja, nemogućnost kontrolisanja nagona, tema je svake rasprave o prednostima i manama internet ekspanzije.
Naši stručnjaci definisali su zavisnost od interneta kao klinički poremećaj sa snažnim negativnim posledicama na socijalno, radno, porodično, finansijsko i ekonomsko funkcionisanje ličnosti. Defektolog i direktor Defektološkog savetovališta Entera Milan Radovanović, među prvima je na našim prostorima prepoznao problem neumerenog korišćenja interneta. „Iako je u svetu 1996. prvi put iskorišćen termin internet zavisnost, 2006. godine, kada sam ja počeo da radim, nikakva svest o problemu nije postojala kod nas, ni među tinejdžerima, ni među roditeljima, ni među stručnom javnošću. Sećam se da je jedna novinarka informativnog programa Televizije B92 bila šokirana da takav oblik zavisnosti uopšte postoji“, kaže Radovanović. On se priseća kako je jedna gospođa dovela svog sina mimo volje ostalih članova porodice koji su joj se smejali i govorili da je ona ta kojoj treba pomoć, jer nisu verovali da kompjuter i internet mogu da dovedu do bolesti. „Vodila ga je i na kliničko lečenje, ali ni tamo internet zavisnost nije bila tretirana kao bolest. Mediji su o tome počeli da govore tek 2007. godine, a danas su uglavnom svi čuli za taj fenomen. Mladi internet zavisnike žargonski nazivaju ‘nolajferima’, a mi, stručnjaci, zovemo ih bihejvioralnim adiktima“, objašnjava Radovanović.
OD IGRE DO ZAVISNOSTI: Za postavljanje dijagnoze nije važno koliko vremena neko provodi na internetu, već da li je ta navika stvorila probleme kao što su socijalna izolacija, potištenost, bračne nesuglasice, gubitak posla ili zapostavljanje školskih aktivnosti. Da bi se zavisnost potpuno ispoljila, vezanost za internet morala bi da bude destruktivna po privatni život i lične odnose, a odvojenost od računara morala bi da dovede do neugodnih simptoma. „Najekstremniji slučajevi su igranje igrica 30 sati u kontinuitetu, zatim starija gospođa od 69 godina potpuno ‘navučena’ na četovanje, a sretali smo se i sa ljudima u stadijumu klasične apstinencijalne krize, koja je dovoljno jaka da bi se primetilo povećano preznojavanje, vrtoglavica, mučnina, nesanica, zavisnik opsesivno razmišlja o tome šta se dešava na netu, simulira kucanje po tastaturi i rad mišom i slično“, istakao je Radovanović.
Nije tehnologija, odnosno internet u ovom slučaju, faktor koji stvara zavisnost, već nju stvara određeni model ponašanja. Svetska zdravstvena organizacija internet zavisnost nije proglasila oblikom zavisnosti kao što su to alkoholizam, narkomanija, kocka itd. Radovanović, međutim, ima drugačiji stav: „Postavlja se pitanje šta ćemo i sa kockom, i sa internetom, i sa gledanjem TV-a, i sa kompulsivnim upražnjavanjem seksa i kompulsivnom kupovinom, svi ti ljudi imaju iste karakterne osobine kao i alkoholičari i narkomani. Da li ćemo to večno gledati kao poremećaj kontrole impulsa nagona, kao neoznačenu kategoriju ili ćemo je tretirati kao zavisnost“, pita se naš sagovornik i dodaje da se očekuje revizija stare kategorizacije mentalnih oboljenja i određivanje nove kategorije – nehemijske zavisnosti, odnosno zavisnosti koje nisu prouzrokovane upotrebom psihoaktivnih supstanci.
Mr Biljana Simić, psihološkinja, smatra da je internet zavisnost bolest koju treba klinički tretirati: „Ona se manifestuje onda kada osoba čitav fond slobodnog vremena utroši na boravak pred ekranom, a da pritom, kada nema pristup internetu, oseća veliku potrebu da se interneta dočepa i sve svoje misli preusmerava ka onome šta se dešava u virtuelnom svetu.“
Veselin V. (21), pogođen time što su mu roditelji izneli kompjuter iz sobe, isekao je sve kablove po kući, od frižidera do televizora. „Bilo je to pre tri godine. Roditelji su mislili da me na taj način mogu sprečiti da koristim internet kad god hoću, ali to je prouzrokovalo više štete, jer sam isekao sve kablove i time ih uslovljavao da mi vrate komp“, kaže Veselin.
„Roditelji uvide problem uglavnom kad počnu problemi u školi i zato se najviše ljudi uputi nama upravo u ovim mesecima, kada se bliži kraj školske godine. Dešava se da deca mesecima ne idu u školu, već vreme provode u igraonici“, objašnjava Radovanović.
OTUĐENOST I DEPRESIJA: Zahvaljujući internetu, realni život i neposredna komunikacija sve više se zamenjuju virtuelnom. Internet nam služi kao igračka koja nas zabavlja i održava privid smisla. Čovek se takođe otuđuje i od samog sebe, jer njegova priroda nije interakcija i komunikacija sa mašinom, već sa drugim ljudima. Da li Fejsbuk, ubedljivo najpopularnija društvena mreža u Srbiji, postaje neki socijalni obrazac koji se mora ispoštovati da bi se bio deo društva?
Prof. dr Ratko Božović, sociolog i osnivač katedre za komunikologiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, ističe da je prekomerna upotreba društvenih mreža poput Fejsbuka ostavila po strani spontanu iskrenu komunikaciju, ali da je najveći problem neumerenost.
„Biće je posredovano tehnologijom, a ne istinskim susretom. Takav vid komunikacije ima i lice i naličje. Takva komunikacija proguta puno vremena, a vreme je čovekova najveća imovina, najveći ljudski resurs. Ljudi su opsesivno vezani za medije, za internet. Kada uđete u tu formu komunikacije, ona postaje deo vašeg svakodnevlja, deo navike koja nije baš dobra ako ne umemo da je kombinujemo sa drugim vidovima komunikacije. Sva istraživanja pokazuju da porodica više ne može da bude kolevka ličnosti. Ne mogu roditelji da utiču na ono što čini duh vremena. Mladi ljudi se više oslanjaju na ono što su očekivanja ili običaji vršnjaka. Mediji takođe imaju uticaja u oblikovanju ponašanja mladih. Zato pojedinac deluje kao kad vetar nosi lišće – teško se može odupreti“, objašnjava Božović.
SLUGA ILI GOSPODAR: Statistika pokazuje da ljudi koji imaju problem sa zavisnošću od interneta češće od ostalih korisnika mreže pate od depresije ili anksioznosti. Ostaje nejasno i neistraženo da li internet zavisnost uzrokuje ove poremećaje raspoloženja ili je situacija obrnuta. „Prevelika internet konzumacija može dovesti do depresije, zato što internet čoveka uljuljkuje u lažnu sliku stvarnosti, pogotovu kada je reč o virtuelnim prijateljstvima koja su zasnovana na pseudo emocijama i bliskosti. Kada dođe do razočaranja u virtuelni život, onaj stvarni smo odavno izgubili i tu dolazi do povlačenja u sebe. Tačno je i to da ljudi već oboleli od depresije utehu pronalaze u internet druženjima i da tamo grade neki novi identitet koji ih zapravo samo još dublje uvlači u samoću“, smatra psihološkinja Biljana Simić.
Industrija video-igrica koje se igraju putem internet mreže zarađuje više od filmske industrije, dvogodišnjaci znaju da kucaju na tastaturi, a internet je neupitno nepresušni izvor informacija. Baš ta beskonačnost i sveprisutnost učinila ga je svemoćnim pa umesto da bude sluga, što mu je primarna svrha, nad mnogima je zagospodario. Govoreći o merama prevencije, odgovori naših sagovornika ostali su šturi, ali često je pominjana reč „samokontrola“. Izgleda da nam preostaje da se uzdamo u sopstvenu sposobnost da odredimo meru koja nam neće štetiti.
Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo Srbije organizovalo je niz edukativnih programa širom Srbije o bezbednom internetu. Edukativni programi otpočeli su 2008. koja je proglašena za godinu Zaštite dece od internet zloupotreba, a nastavljeni su i tokom ove godine.
„Kampanja je nazvana ‘Klikni bezbedno’ i s početka je bila namenjena samo deci, a što smo dalje istraživali, uvideli smo da i roditelji, školski psiholozi, pedagozi i svi drugi, koji svojim znanjem treba da utiču na dečji pristup internetu, nisu dovoljno obrazovani u tom polju. Zato od februara ove godine sprovodimo novi krug tribina, ovog puta namenjenih edukaciji odraslih. Internet je veliki prostor bez policije i zato ne smemo pustiti decu da se bez ikakvog nadzora upuste u neograničene mogućnosti koje internet pruža“, objasnila nam je Marija Laganin, predstavnica Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo.
