– Kling!
– U zdravlje istraživačkog novinarstva.
– Gle ovu!
– Pa ti padaš na marketing. Nastoj da vidiš mimo štikli koje zategnu listove.
– Gledaj onu što prodaje sladoled. Ima lepa ramena. Ej, na dupetu joj piše „pažljivo ližite“. Odnosi se na sladoled.
– Vidi onu kako ponosno gazi. Isturila se.
– Da! Zna da hoda. Mislim da je ključno kako žena hoda jer se u procesu hodanja ogleda sva njena telesnost, vatrenost, gustina krvi. Mmm. Prelepa je. Čudna vrsta skladnosti.
– A ono belo, ono fino sportsko dupence, napereno!
– Vidi onu nafrakanu babu u suknji od pozorišne zavese.
– A ona tamo! Je li kurva ili se folira?
– Moguće je da je nevina. To je ta vrsta.
– Gledaj onu u zelenoj majici. Ona je tragično izgubila pozadinu u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Sudbina se poigrala s njom. Nigde dupeta. Tužno.
– Tačno, ima nesrazmera između grudi i stražnjice. Obrnuto proporcionalno, što je šteta, ali čašu meda još niko ne popi.
– Zapazi onu nosatu. Nosinger ima ko Žalosna Sova, al’ dobra je.
– A ona ima slatku facu kao bambi.
– Je l’ lice važnije od dupeta?
– Naravno.
– Gledaj onu malu što je slatka. Jedan slatkiš mali veseli. Bombona.
– Ja vidim da si se ti ubacio u. Pedofil si postao, jelda? Joj što volim kad
vrcka ovako. Al’ debela je.
– Jesu l’ ovo keva i ćerka?
– Ma ne bre, dve drugarice, isto godište, sto posto.
– Znaš šta određuje odnos prema ženama? Stripovi koje si čit’o kad si bio
mali. Mora da bude gipka. Stomak da bude zategnut, ravan.
– Ej, kad si bio klinac, šta si pis’o u spomenaru?
– Kada vidiš mačku da se uz dud penje, povuci je za rep pa se seti mene.
– One dve male guzate, ona sa biciklom i ova druga, još vole čips i smoki. A gledaj onu šlampavu.
– Ma ne volim. Ti voliš te šlampave, da ljulja. Ti voliš tkivo koje vetar trese. Ja ti nisam za vilendorfske venere. Iz tebe neka pećina progovara. Ti žene svodiš na zapreminu. Imaš neku vrstu čačanske estetike. Padaš na onu vrstu konobarica koje Velja Ilić voli da pljesne po dupetu, da što bolje zatrese i odzvoni.
– A ti? Voliš one oslobođene iz Aušvica što su pothranjene jedno mesec dana.
– Ja sam ti rek’o da to nije tačno, al’ ti me nabeđuješ.
– A ove žene što imaju tetovirana dupeta. Šta natera ženu da tetovira dupe?
– Ja cenim one koje se žrtvuju za izgled. Dok ne vidim tetovažu, neću da pričam o ženama.
– Ti problematizuješ žensko pismo.
– A ova?
– Dobra drugarica. Ima dubinu. Najbolje su te na drugi pogled. Moraš imati seks sa drugim subjektom ako već krećemo u Evropsku uniju.
– Ova žuta je brza, brza, brza.
– Znaš šta je jedan od najvažnijih parametara žene? To je koža.
– Gledaj onu riđu.
– Liči na Olju Bećković.
– Gledaj onu malu što se nabada na. Svakim korakom.
– Kakva ti je ova u prugastom?
– Ne! Ali ova Cigančica nije loša. Ciganko (peva), dušu si mi opila.
– Cela zemlja se nalazi u stanju postcoital triste.
– Koji koitus?
– Ova četiri rata.
– Ti voliš ove buljave. Misliš da su one suptilne.
– Ne, nego ekspresivne.
– Čekaj da se okrene. Vidim da ima visoko, pozitivno dupe. Pretpostavljam da bi seks s njom bio prijatno iskustvo.
– Posle pet konjaka.
– Čekaj, kakva ti je ova?
– Ma daj. Je l’ bi ti iš’o u neku revoluciju?
– Ne bi’. Miriše lipa.
– Je li ona najbliža nama srećna?
– Jeste, što ne bi bila.
– Gde radi ova?
– Nisko načitano dupe. Filološki fakultet. Radi u biblioteci.
– Ojoj, tatina i mamina je uklizila u kadar.
U međuvremenu, kelner donosi dve krigle piva istačkane kristalima leda. Plavi mehuri lete iz mašine za pravljenje mehurova. Iz sladoledžijkinog radija odjekuje: Ceo grad zbog tebe zna me, u crno si zavila me.
– E, ova valja.
– Pregorela u solarijumu i pomazila se po guzi kao slučajno. Đubre jedno. Volim kad je dupe tako aktivno celo.
– To je lepa guza. I tu ništa ne bode. Šta napaljenost? Ovo je akademski razgovor.
– Svaka koja stavi naočare je seksi.
– Primetio sam da je vrlo malo cura u šorcevima. Je l’ ima u pravoslavlju nešto što im brani da pokazuju noge?
– Kažu da to ‘oće da utiče na srce, da je mnoge ubilo.
– Duševan si čovek pa ti žao.
– Sve ista. Njih deset prođe, pa se vrate, samo u drugoj kombinaciji.
– Ćuti. Naše žene su jedan od poslednjih nacionalnih mitova. One su iskupljenje za sve nedostatke našeg života. Ako u to dirnemo…
– Mmm. Dođi tati.
– Ovu bi bilo sevap. Njoj bi se toliko horizonata otvorilo. Kako bi je?
– E sad me mnogo pitaš. Otkud znam. Ta vrsta tehničkih detalja me nikad nije mnogo zanimala. Zavisi od inspiracije. Mada zavisi i od vrste tela.
– Vidi, u plavom, vetrić joj se igra suknjicom na tufne.
– Haljinicu boje lila, ti si dušo oblačila.
– Je l’ misliš da bi trebalo da naplaćuju karte za gledanje riba?
– Ne, nego bi ovi grobovi trebalo da plaćaju da uopšte uđu na štraftu. Trebalo bi da sede dvojica ko ti i ja za skenerom: sto dinara. Izvolite prođite! Al’ ja bi’ tu bio strašno rigorozan.
– Mmm. Gle guzu. Lepo je prišla, lepo se nasmejala. Nije guza toliko lepa koliko ume da je pokrene.
– Odnos prema ženskoj lepoti se menja s godinama. Pre se pališ na jedno, a sad na drugo.
– Vidi onu u daljini što vozi rolere sa raskrečenim nogama. Tu pozu strašno volim.
– Ima dobar stomak.
– Ima lep struk.
– Znaš šta je posao lepe žene? Posao lepe žene je da prolazi.
– U prostoru ili vremenu?
– One dve?
– Ma to su Famagusta i Anabela. Kako se zovu Pepeljugine sestre?
– Gle ovu što prolazi. Ćao, kraljice.
– Ništa. Katastrofa. Pa šta je ovo? Ovo ko da je skrivena kamera. Onu tamo mora da zovu Coka. Ovde ne bi trebalo da naplaćuju piće. Ovo je prevara. Ja veću količinu gabora u jedinici vremena nisam video. Eto odakle mi neuroza.
– A ona tamo?
– Ma ogavna. Bolje da smo igrali šah na Kalemegdanu. Manje bi’ se razočarali.
– Bože.
– Ovo je grozno. Kad pomislim na dve ili tri žene koje sam video u prolazu i nikad ih nisam zaboravio. Moguće da su tako Grci predstave o boginjama pravili.
– To je zanimljivo. To je misteriozno.
(Nastavak teksta izgubljen)
