Crvena zvezda je nastavila niz pobeda u G grupi Lige šampiona. Posle Ajaksa i Olimpijakosa na prepunoj Marakani pao je i slavni Mančester junajted. Dvadeset i pet godina posle slavne kampanje u sezoni 1990/91. srpski je velikan ponovo na putu da juriša na osvajanje najvećeg trofeja u klupskom fudbalu. Pokazalo se da je rukovodstvo koje je došlo u klub pred kraj 2012. godine imalo viziju povratka na staze stare slave i da se u prethodnom periodu radilo kako treba. Pre samo tri godine izgledalo je da je klub pred gašenjem, ali je to izbegnuto hrabrim potezima nove uprave koja je najpre sanirala probleme uz pomoć države i potom za kratko vreme formirala tim koji može da parira najvećim evropskim klubovima.
Da li vam ovo zvuči stvarno?
U nedelji u kojoj je Vladan Lukić i formalno napustio poziciju na koju je bio reizabran u maju ove godine i kada ne izgleda da u FK Crvena zvezda iko drži upravljačke uzde, ima glasova koji govore da je sada trenutak da se svi problemi razreše i da klub za nekoliko godina zaista bude ovo što smo napisali u uvodu teksta. U realnosti sve izgleda kao mora: tim je na osam bodova od Partizana, titula je daleko kao i ranijih sezona, i u „večiti derbi“ koji je na programu u subotu 17. novembra ulazi se bez igre i bez energije. O energiji je govorio i Lukić u svom oproštajnom obraćanju: on je rekao da nema više snage da se bori sa gomilom problema koji pritiskaju klub i sa tim se ne treba šaliti: ni mnogo veći „lideri“ ne bi mogli da se izbore sa onim čega se Lukić sa svojim timom poduhvatio 2009. godine kada je došao na čelo kluba. Danas se može reći da je on „izgoreo u velikoj želji“ i da je njega ponela ideja Zvezde a ne ono što je taj klub danas zaista. On je pokušavao da balansira između slavne prošlosti i slavne budućnosti koju je najavljivao, ali to nije bilo dovoljno da se vrate dugovi, da se ne uvećavaju dugovi i da se napravi tim koji može, za početak, da bude konkurent u borbi za titulu prvaka Srbije. Lukića je ubilo što nije mogao da izađe na kraj sa „tekućom nelikvidnošću“, odnosno sa nemogućnošću da bar u nekom periodu obezbedi stabilno funkcionisanje kluba oko koga se vrte „pozajmljivači novca“. Zvezdina realnost je da osim imena i onih koji se kunu u to ime nema ništa: novca, rezultata, tim, autoritet koji bi mogao da nekako uspostavi red i osigura bar časnu pogibiju na terenu.
O Lukiću i njegovom „značaju“ bilo je i ranije rači u „Vremenu“, pa se sada više na tome ne bismo zadržavali. On se, u zbiru, pokazao kao slab lider nesposoban da uspostavi punu kontrolu i da proba da reši probleme zbog kojih je došao. Odlazak na par dana pred derbi i posle dva vezana poraza u prvenstvu dovoljno govori o njegovoj spremnosti da se suoči sa pritiskom i on ostaje kao neko ko je zalutao na to mesto i – ukoliko klub uspe da izađe na zelenu granu – vrlo brzo neće ga se niko sećati.
KO ĆE DA PLATI: Zbog takvih osobina njegov odlazak ne donosi ništa osim dodatne potvrde da se u klubu i dalje ne zna „ko pije a ko plaća“, o čemu svedoče i izjave potpredsednika Aleksandra Antića („Navijači nemaju kome da viču ‘uprava napolje’ jer nema uprave“) i trenera Aleksandra Jankovića koji kaže da bi podneo ostavku ali da nema kome. Njegov odlazak neće pokrenuti ništa osim dodatnih spekulacija na temu ko treba da dođe i šta je smislio još jedan Aleksandar, Vučić.
Nekoliko meseci traju nagoveštaji da je sa novom vladom došlo vreme i za novu upravu FK Crvena zvezda. Tabloidi su danima zatrpavali javnost nagađanjima i spinovima o tome ko će doći umesto Lukića, a čitava stvar se ubrzala nakon odlaska Roberta Prosinečkog na početku sezone. Bilo je najavljivano da dolazi Dragan Džajić koji je viđen kao dežurni spasilac i jedini čovek koji može da „vozdigne Zvezdu“. Od njegovog povratka na čelo kluba neće biti ništa prema onome što se sada zna jer em on sam ne može da se nosi sa finansijskim problemima (za koje je i sam delomično krivac), em postupak protiv njega još uvek nije okončan. Iza svake priče koja se bavi budućnošću kluba stoji ime prvog potpredsednika Vlade Vučića kog predstavljaju kao neku vrstu „neočekivane sile koja se tempirano pojavljuje i rešava stvari“.
I sada, dok Lukić skuplja stvari iz Ljutice Bogdana 1, iza scene traju pregovori ljudi iz Vlade i onih iz uprave koji su poznati javnosti: pomenuti Antić, Petar Škundrić, Goran Vesić. Njima se pridružuje i Mlađan Dinkić sa idejom nalaženja načina da država preuzme dugove kluba za udeo u vlasništvu i da se nađu modeli pomoći sportskim klubovima u Srbiji otpisivanjem dugova i stvaranjem fonda pomoći sportu kroz oporezivanje sportskih kladionica. Vučić diriguje pregovorima koji imaju za cilj da se u klub dovede dopunjena uprava, dopunjena kadrovima po ukusu SNS-a, da se dovede novi predsednik koji bi trebalo da bude legenda kluba i da se stvori ambijent u kome će generalni sponzor Gasprom pojačati godišnji ugovor za još neki milion evra.
U trenucima kada igrači mesecima nisu primili plate i kada se govori o tome da možda unapred treba neke od njih prodati da bi se preživelo, dolaze nagoveštaji da je sada došao trenutak da se sve reši i da za pola godine klub može da bude „u sigurnim vodama“. To danas izgleda kao skup lepih želja kada se ima u vidu da se najviše duguje bankama, menadžerima i nekadašnjim igračima i trenerima. Taj dug je, prema onome što se pojavljivalo u javnosti, između 32 i 62 miliona evra i zaista izgleda da samo „sila s neba“ to može da preokrene i klub spase zvaničnog bankrota.
PITANJE KONTROLE: Zračak nade je činjenica da generalni sponzor nije odustao nego je tražio samo veći stepen kontrole i značajnije mesto za svoje ljude. U tom smislu se opet pojavilo ime Branka Radujka, doskorašnjeg direktora Telekoma Srbija, danas menadžera u Gaspromu, kao dobitne kombinacije: bilo kao predsednika kluba bilo kao člana Upravnog odbora. Postoji i mogućnost da iz Rusije bude upućen u Zvezdu finansijski direktor koji bi nadgledao i rukovodio svim finansijskim operacijama u klubu.
Međutim, ovo su sve pretpostavke i nagađanja sa ishodom koji je verovatan kao i opis sa početka teksta. U Zvezdu danas niko ozbiljan ne želi da dođe niti se vidi ko bi to ozbiljan mogao da bude. Ako je kandidat neki poznati igrač on nema iskustva u rukovođenju klubom, ako je kandidat neki super menadžer on neće umeti da se „snađe“ sa navijačima – neće znati „šta je to Zvezda“, i tako u krug. Ono što ostaje, već godinama unazad jesu tačni odgovori na pitanje ko je napravio dugove koji dave klub, kako se dolazi ne mesto u klubu i da li je samo preuzimanje kluba od strane države jedino moguće rešenje? Zvezdini problemi su finansijske i identitetske prirode: ovi finansijski su manje-više jasni i njih je moguće rešiti otpisom ili otplatom, ovi identitetski su problematičniji jer se tiču vere u nešto a za to još niko nije izmislio digitron koji će pokazati kolika je cena ljubavi prema klubu. Zvezda mora da izađe iz 1991. godine, da se vrati iz Barija i da ne priča više o posetama od 100.000 ljudi jer je to daleka prošlost. Klub mora da bude nađe novu dimenziju, da odredi svoju pravu veličinu jer u ovom poretku je daleko ne za evropskim liderima nego i za klubovima mnogo manjeg renomea. Dres koji je nosila generacija koja je osvojila Kup šampiona je ovima koji su sada u klubu ne prevelik nego i pretežak i oni se dave pod tim pritiskom.
Neće ni Vučić ni Big Lale zaista promeniti Zvezdu ako joj ne obuku novo, primereno odelo. A oni koji pevaju „da se vrate slavni dani naše prošlosti“ treba da nađu nove pesme, nove vođe i novo ponašanje. Da skinu uniformu i postanu navijači civili koji će zaista samo dlanovima i glasom bodriti svoj tim, bez obzira na protivnika. To bi značilo više za ozdravljenje nego finansijska injekcija od sto miliona dolara, otpis svih dugova i uvođenje u školama predmeta „Legenda o Crvenoj zvezdi“.
