U ponedeljak kasno po podne autoput kroz Beograd podsećao je na nekadašnje dočeke druga Tita i cara Haila Selasija: saobraćaj je bio potpuno paralisan. Za razliku od tog i novijih sličnih zatvaranja saobraćaja, kad nam dolaze Rusi i Amerikanci, policija nije zabranjivala ljudima da se okače na nadvožnjake, da mašu zastavama, viču i raduju se. Istovremeno, iz nekog razloga, saobraćaj je na autoputu bio zaustavljen u oba smera, ka Zagrebu i ka Nišu. Vidljive policije nešto nije bilo, a nepodnošljivo trubljenje automobilskih sirena moglo se „čitati“ kao ljutnja vozača ili kao njihova radost zbog Noleta – radost koja je bila nesumnjiva odmah po okončanju meča u nedelju uveče, širom Beograda i drugih gradova u Srbiji i regionu.
Pred finalni meč u nedelju Rafael Nadal je izjavio da mu je pobeda na Vimbldonu mnogo značajnija od gubitka prvog mesta na listi najboljih tenisera sveta. Rekao je još: „Više bih voleo da finale igram protiv Federera. Moji rezultati protiv Federera ove godine su tri pobede i jedan poraz, a protiv Đokovića sam četiri puta izgubio.“
Nema utehe: ovog puta ostao je i bez prvog mesta na ATP listi i bez vimbldonskog pehara.
Novak Đoković nije morao da odgovora na slična pitanja jer je još u petak posle pobede nad Žoom Vilfredom Congom postao Broj jedan, a od detinjstva priželjkivan trijumf na Vimbldonu izborio je i dobio kao šlag na životnoj torti.
U međuvremenu, još izjava i ocena: „Đoković igra fenomenalno ove sezone, o čemu najbolje govori podatak da je izgubio samo jedan meč. Biće veoma teško, ali i uzbudljivo u finalu“, izjavio je Rafael Nadal. Španski „As“ ocenio je predstojeći meč kao „duel sadašnjosti i budućnosti“, kakav je 1980. bio susret Džona Mekinroa i Bjorna Borga. Londonski „Gardijan“ najavio je „mentalnu bitku dvojice tenisera koji pucaju od samopouzdanja“. I još: „Đoković je došao do samog teniskog vrha posedujući nešto što je više od brzih nogu i bistrog uma.“ Bečki „Kurir“ zaključio je da „ako se već preuzima tron, onda je to najbolje u Vimbldonu sa stilom i klasom, jer je Srbin Đoković svoju odličnu tenisku godinu krunisao skokom na vrh svetske rang-liste“.
SLAVNO FINALE: Đoković svakako zna da će od sada nadalje sve biti teže, počev od odbrane neverovatnog broja titula samo u prvoj polovini ovogodišnje sezone do mečeva protiv svih drugih koji u sudaru s njim ne gube ništa, ali pobedom dobijaju važan detalj u biografiji – da su pobedili Broja jedan. S tako nečim Đoković se, uostalom, na ovom Vimbldonu već suočio, u meču s Bernardom Tomićem.
Što se finala s Rafaelom Nadalom tiče, spektakularnošću možda nije nadmašilo polufinale protiv Žoa Vilfreda Conge, ali je u svakom pogledu bilo dramatičnije. Prvenstveno zato što se moglo gledati kao sudar dve neverovatno snažne volje, pre kao psihološka drama nego kao odmeravanje fizičke snage. To ne znači da osim Đokovića i Nadala ima još mnogo tako snažnih ili tako dobrih igrača, ali s takvom prednošću nad drugima oni su se sudarili i u umeću igre. Đoković je bio bolji, što je Nadal potvrdio odmah po okončanju meča (Đoković je, bez trunke ironije, uzvratio komplimentom da je pobedio najboljeg tenisera na svetu).
Rezultat: 3:1 u setovima, po setovima 6:4, 6:1, 1:6, 6:3.
Tako je ostvaren jedan dečački san, mada je Novak s njemu svojstvenim smislom za humor odmah izjavio da mu se čini kako još uvek sanja.
Ne znamo šta sanja Rafael Nadal, ali nije neverovatno da mu je Novak Đoković noćna mora – u Vimbldonu ga je ove sezone pobedio peti put uzastopno. I, kako deca kažu, postao mu „mušterija“.
Đoković je u maniru zaista najboljeg na svetu brejk u prvom setu napravio kod rezultata 5:4.
Nadal je dopustio sebi da pokaže nervozu tek posle 3:0 za Đokovića u drugom setu. Drugi brejk primio je gotovo ravnodušno, odmah potom i poraz od 1:6. U trećem setu Rafael Nadal je ispunio strepnje svih koji znaju da se on nikad ne predaje, jer je Đoković već na početku izgubio servis – a set je do kraja tekao kao „negativ“ prethodnog.
Početak četvrtog seta označila je „razmena“ brejkova – prvi je napravio Novak – i samo naizgled miran nastavak osvajanja sopstvenih servis gemova. Đoković je neviđenom upornošću u petom gemu sprečio gubitak svog servisa, a sve do osmog gema obojica su dobijala na sopstveni servis. Onda je Đoković napravio brejk i poveo s 5:4 da potom sigurno osvoji i poslednji gem, set i meč.
POČETAK JURIŠA: Novakov juriš na prvo mesto ATP liste, slažu se stručnjaci i on sam, počeo je krajem prošle godine, na finalnom meču svetske grupe Dejvis kupa u Beogradu. „I ranije sam dobijao velike protivnike, ali u tome nije bilo konzistentnosti niti čvrstog mentalnog pristupa mečevima… Mislim da se promena dogodila posle pobede u Dejvis kupu, što mi je ulilo neverovatnu energiju. Danas definitivno više ne razmišljam o gubitku meča, već samo o pobedi“, izjavio je Đoković posle turnira u Rimu.
Rodžer Federer ga je zaustavio na korak do trijumfa, u polufinalu Rolan Garosa – kada je već samo plasman u finale značio rekord u uzastopnim pobedama tokom jedne sezone, zauzimanje prvog mesta na rang-listi najboljih tenisera sveta i, naravno, mogućnost da uknjiži i trofej na Rolan Garosu. Činilo se da Federera u tom susretu najviše motiviše to što bi mu poraz od Đokovića oduzeo neke od mnoštva rekorda koje (zasluženo) drži.
Konačni dokaz sazrevanja u vrhunskog igrača Đoković je pokazao time što se od tog šoka na Rolan Garosu do Vimbldona ne samo oporavio, već uspeo da povrati elan, motivaciju i energiju – što je osobina vrhunskog sportiste kakav je Novak Đoković, po nedavnoj oceni američkog „Sport ilustrejtida“ najbolji ovogodišnji svetski sportista bez premca.
Možda se baš zato treba vratiti na ponedeljak i doček Đokovića u Beogradu.
Otvoreni autobus pratili su policijski „marsovci“ na motorima s rotacionim svetlima, počasna a ne pratnja radi bezbednosti.
PORODIČNA POSLA: Doček na sceni ispred Skupštine Srbije organizovao je „Family sport“, firma koju je porodica Đoković osnovala 2005. godine. Zvanični Beograd učestvovao je samo u smislu pružanja logističke podrške, a služba protokola Narodne skupštine učestvovala je u dočeku u zdanju Skupštine.
Beogradska policija je od Surčina do zgrade Narodne skupštine zatvorila uključenja na autoput od aerodroma do šireg centra grada. I u suprotnom smeru, kao što je već rečeno.
Rojters prenosi da je saobraćaj na autoputu od aerodroma do Narodne skupštine bio u zastoju zbog navijača koji su izlazili iz svojih vozila, kako bi pozdravili šampiona. Na ulasku u ulicu Milentija Popovića na Novom Beogradu otvoreni autobus u kojem se nalazio Novak Đoković zaustavila je gospođa koja ga je darivala domaćom rakijom iz Vasojevića, Crna Gora.
Novak je u zgradu Narodne skupštine ušao iz Kosovske ulice; tu ga je primila predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović.
Potom je, u pratnji neutvrđenog broja članova porodice i šire familije, izašao na binu ispred zdanja Narodne skupštine gde ga je željno čekalo nekoliko desetina hiljada Beograđana.
Po nezvaničnim informacijama, ovaj porodični skup – koji su pratile dve televizije jednog vlasnika, Prva i B92, i „državni“ RTS – odobrio je i obezbeđivao OUP Stari grad.
Po svemu pomenutom doček Novaka Đokovića razlikovao se od svih prethodnih. Podsetimo, posle uspeha na Rolan Garosu Ani Ivanović, Jeleni Janković i Novaku Đokoviću priređen je doček ispred gradske skupštine. U individualnim sportovima tu čast je pre njih doživela samo Aleksandra Ivošev, osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1996. Sad već tradicija javnog dočeka sportista počinje 3. juna 1995. spontanim okupljanjem na Aerodromu Beograd. Povod je bila pobeda košarkaške reprezentacije u finalu Evropskog prvenstva. Kolone automobila okićenih zastavama, uz glasne sirene, uputile su se ka Aerodromu. Na brzinu je doneta odluka da, zbog velikog broja okupljenih, košarkaši pozdrave narod i da zajedno proslave titulu na platou ispred savezne skupštine. Nije bilo posebne organizacije. Ne zna se da li je na masovni izliv oduševljenja više uticala prva sportska pobeda posle sankcija, 41 poen (uz devet trojki) Aleksandra Đorđevića, Danilovićevo zakucavanje preko Sabonisa ili silazak hrvatskih košarkaša sa podijuma pred intoniranje jugoslovenske himne.
Narednih godina dočekivani su košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši, odbojkašice, plivači i plivačice… Veselilo se svetskom i evropskom zlatu, olimpijskim medaljama svih boja. Okupljalo se i više od 300.000 ljudi, pevalo se, svirala se himna, ljubljena je zastava, igrao se rokenrol. Scenario je postao prepoznatljiv: gledanje prenosa na gradskim ulicama i po kafićima, pa kolone automobila prema centru grada i, sutradan, doček sportista na Aerodromu i ispred savezne skupštine. Kasnije se slavlje pomerilo na Pionirski park i plato ispred Skupštine Beograda. Tu se na balkonu pojavila i pobednica pesme Evrovizije Marija Šerifović.
Zato možda nije suvišno – a može biti glupo – pitanje da li će svoje dočeke i svi drugi naši sportisti ubuduće plaćati iz svog džepa? Ako ga imaju.
