Niko kao Lejkersi

Toliko različito, a opet isto. Nakon prošlogodišnjeg Lejkers-ekspresa, koji je rušio sve pred sobom tokom regularne sezone a zatim stigao do titule preko rulet-duela sa Sakramentom i Portlandom, početak ovogodišnjeg prvenstva ostavio je mnoga pitanja otvorenim. Objektivno slabiji po pitanju saigrača O’Nila i Brajanta, Lejkersi nisu bili na visini zadatka. Teško je reći da li kao uzrok ili posledica svega toga, tek sukob pomenute dve zvezde tima, a možda još više dve koncepcije igre, uzimao je maha. Kobe Brajant bio je sve nervozniji da preuzme ulogu prvog igrača Lejkersa, dok je Šejkil O’Nil tvrdio da prošlogodišnja dobitna kombinacija (sa njim u glavnoj ulozi) ne treba da se napušta. Najteži deo tog košarkaškog čvora jeste u tome što su obojica bili u pravu. Na treneru Džeksonu je ne baš jednostavan zadatak da objedini opravdani narastajući Kobeov apetit i koncepciju igre zasnovanu na igraču po mnogo čemu jedinstvenom u NBA ligi.

Iako se o Šejkilu uglavnom govori kao o sili koja se ne pojavljuje baš iznenada ali sasvim sigurno „rešava stvar“, on je mnogo više od primenjene snage (bez obzira na to što je nesporno većina velikana NBA lige bila čuvena po igri „glavom“, dok je njegov zaštitni znak igra zadnjicom). Praćeni i naizmeničnim povredama O’Nila i Brajanta, te dužim odsustvovanjima Fišera i Harpera, Lejkersi nisu mogli da naprave značajniji niz pobeda. Tek na samom kraju sezone, serijom od osam uzastopnih trijumfa, uspevaju da se učvrste na drugom mestu Zapada i najave da su sve kockice ipak složene u pravom trenutku.

A onda dolazi plej-of, nezabeležen u istoriji NBA lige. Iako je filozofija Fila Džeksona da je najbolja priprema za osvajanje šampionata ona u kojoj je njegov tim prinuđen da se izbori za pobede u finišu utakmice, i da se mentalitet pobednika brusi u žestokoj i neizvesnoj borbi, njegov tim nije imao priliku da se pripremi za finale. Na prvoj prepreci su očekivano lako savladali Portland, tim koji se prosto urušio tokom sezone, rastrzan unutrašnjim problemima. Zatim se Sakramento predao gotovo bez borbe, nemoćan da se fizički suprotstavi Golijatu, a psihički pritisku usled očekivanog odlaska Vebera. Najveće iznenađenje ipak je došlo u borbi za titulu najboljeg tima Zapada. Ono što je opravdano najavljivano kao sudar divova pretvorilo se u potpuni fijasko San Antonija. Tim koji je u toku prvenstva delovao kao najjači kolektiv zbrisan je u seriji gotovo ponižavajućih poraza uz prosečnu razliku od 23 poena. I tako, bez ijednog većeg izazova u jedanaest plej-of mečeva, izjednačujući rekord (takođe) Lejkersa iz ’89, današnji LAL su „nepripremljeni“ dočekali veliko finale.

Ne samo da su Lejkersi neporaženi ta dva meseca do osvajanja šampionata Zapada nego je zastrašujuće kako su to postigli – u svakoj narednoj rundi plej-ofa sve bolje su igrali i sve ubedljivije pobeđivali. Na drugoj obali, najboji tim Istoka odlučen je tek nakon serije teških i neizvesnih duela koje je Filadelfija dobila protiv Toronta i Milvokija. Prvi put nakon ’83, kada su bili predvođeni čuvenim Džulijusom Irvingom, Siksersi su izborili priliku da se bore za šampionski trofej, ovaj put vođeni najkorisnijim igračem lige Ajversonom, čovekom-timom. S jedne strane ubedljivi Lejkersi, sveži i odmorni nakon deset dana čekanja da se odluči prvak Istoka, a sa druge Filadelfija, iscrpljena, opterećena povredama ključnih igrača i bez vremena za odmor.

Ispostavilo se da je Filadelfija imala još toliko snage da zaustavi seriju plej-of pobeda Lejkersa na jedanaest. Kako su utakmice odmicale, Lejkersi su hvatali svoj šampionski ritam privremeno izgubljen nakon neuobičajeno duge pauze pre finala, dok su se Siksersi sve više trošili, i fizički i psihički. Nakon prve utakmice, koju su uspeli da dobiju u produžetku, svaku sledeću su sve više zaostajali za novim-starim šampionom i sve ranije ostajali bez daha. I ova finalna serija utakmica, kao i većina prethodnih, protekla je u znaku O’Nila, koji je potvrdio da nijedan tim nema rešenje za njegovu igru u reketu. Kobe je na momente pokazivao briljantnost dostojnu neprežaljenog Majkija, ali je u celini igrao promenljivo. Fišer i Hori su povremeno koristili udvajanja koje su protivnici bili prinuđeni da prave na prve dve zvezde, ostavljajući svoj pečat na ponekoj pobedi, dok se omaleni Lu pokazao kao ljuta trava za ljutog Ajversona. Na kraju balade, Lejkersi su do titule došli na najubedljiviji način u istoriji NBA lige, uz samo jedan poraz. Toliko je sve bilo izvesno, da ni sam trenutak četvrte pobede i proslave titule nije doneo uobičajenu radost. Sve je nekako rutinski ispraćeno, uprkos tome što su igrači (jednoličnim glasom) davali izjave da su „ludi od sreće“ i zalivali se šampanjcem. Breme apsolutnih favorita prigušilo je iskrenu radost, a pritisak velikih očekivanja sigurno će ih pratiti i naredne sezone.

U bejzbolu, najpopularnijem američkom sportu, Njujork Jenkis su poslednjih godina izgradili imidž tima koji osvaja šampionat bez obzira na rezultat u toku regularne sezone. Mnogi predviđaju da u narednih nekoliko godina dilema oko šampiona neće postojati ni u NBA ligi. Upravo to će biti najveći neprijatelj Lejkersa.