U aprilu 2015. navršava se 182 godine od smrti Lazara – Laze Dunđerskog, jednog od najbogatijih ljudi u Vojvodini u drugoj polovini XIX veka. Lazar je bio „kruna“ imućne i ugledne porodice Dunđerski, koja poreklo vodi iz Hercegovine. Porodica se iz Hercegovine preselila u Suboticu, tada južni deo Ugarske, ali se nakon Rakocijevog ustanka početkom XVIII veka naselila u Sentomašu (danas Srbobran). U Sentomašu je rođen Gedeon – Geca Dunđerski, koji je imao tri ćerke i tri sina. Jedan od Gedeonovih sinova, najmlađi, bio je Lazar Dunđerski koji je rođen aprila 1833. u Srbobranu, a umro je u leto 1917.
TRGOVAC: Bez obzira na kasnije bogatstvo, na početku svoje trgovačke karijere Lazar Dunđerski nije bio uspešan, jer je izgubio novac na svojoj prvoj trgovini. U Beč je otišao 1853. na studije prava, ali se zbog slabog zdravlja vratio kući u Sentomaš već sledeće, 1854. godine. Po povratku iz Beča, zdravlje mu se popravilo, pa mu je otac Gedeon dao novac da započne posao – Lazarev zadatak bio je da proda lađu zobi. Međutim, prvi Lazarov poslovni poduhvat je propao, na tom poslu je izgubio 4000 forinti i vratio se kući bankrot. Tada mu je otac rekao sledeće: „Ako si nešto izgubio, idi tamo gde si izgubio, pa ćeš naći“, što je Lazar tumačio kao veliku podršku i saznanje da u poslu gubitak ne treba shvatati tragično. Sa 22 godine, 1855, Lazar se oženio Sofijom Georgijević. Tada je, po sopstvenom svedočenju, njegov imetak bio tek malo veći od miraza njegove žene, a na svadbi je, sa Lazareve strane, prisustvovao i Jovan Jovanović Zmaj. Brak sa Sofijom je potrajao 60 godina, a od jedanaestoro dece, dečiji uzrast preživelo je petoro – tri ćerke (Olga, Milka i Jelena – Lenka) i dva sina (Đorđe i Gedeon).
Posedi Lazara Dunđerskog su u drugoj polovini XIX veka toliko narasli, da su ušli u legendu, a prezime Dunđerski postalo je sinonim za bogatstvo. Lazar se obogatio u trgovini žitom, i važio je za jednog od najvećih (ako ne i najvećeg) trgovca i proizvođača žita u Austrougarskoj. Dimitrije Boarov u knjizi Debele knjige i debele mačke iz 2011. sumira imanje Lazara Dunđerskog na prelazu vekova:
„Uostalom, kad je o formatu reč, ne treba zaboraviti da je oko 1900. godine jedan Lazar Dunđerski obrađivao 42.000 katastarskih jutara, da je godišnje isporučivao 11.000 vagona hrane, preko sopstvene flote trgovačkih brodarica, da je sazidao dve fabrike alkohola, dve pivare, jednu uljaru, velike mlinove u Novom Sadu i Inđiji, da je bio vlasnik fabrike tepiha u Bečkereku, da je bio jedan od glavnih akcionara Srpske banke u Zagrebu i Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu, da je izgradio zgradu Srpskom narodnom pozorištu, a u Pešti zavod za srpsku žensku omladinu Angelijanum. Nije se tada slučajno pevalo: ‘Od Mohača, pa do Ade, to Dunđerski sve imade. Od Budima do Mohola, Dunđerskog škripe kola. Ko Dunđerskog ne voli, nek u očin izvoli!’ Čika Laza se u sticanju imanja držao uputstva svoga oca Gedeona: ‘Kupimo našoj deci tepsiju, pa neka svake godine jedu gibanicu, tepsija će ostati!’ Deca su mu, kako koji, potrošila i tepsiju.“
Podsetimo, jutro iznosi 0,57 hektara, a jedan vagon ima 10 tona, pa je tako Lazar Dunđerski u naponu snage imao skoro 24.000 hektara zemlje. Dr Vesna Dimitrijević navodi jedan detalj koji ilustruje odnos prema materijalnom Lazara i njegovog najstarijeg brata Aleksandra. „Aleksandar, koga su zvali i Šandor, Šaca, bio je vezan za zemlju i stoku. Veći deo života je proveo u Sentomašu i, po rečima njegovog brata Lazara, posebno je voleo da se bavi uzgojem ovaca. Šandor je smatrao da su oni, porodica Dunđerski, izuzetno bogati, a njegov mlađi brat, Lazar, da bogatstvo tek treba steći. Alaksandar je svaki novčić zaradio teškim radom, baveći se poslovima koji nisu zahtevali rizik, dok je Lazar u glavi imao uvek planove kako uraditi nešto novo, drugačije. Lazar Dunđerski je voleo da zadirkuje starijeg brata, Aleksandra, i da ga podseća na događaj kada su odvezli kukuruz u Vrbas, početkom 1850. Aleksandar je tada zadivljeno gledao lađu punu kukuruza i oduševljeno rekao bratu: ‘Taj bogat mora biti!’ Petnaestak godina kasnije, kada su već imali osam svojih lađa, uvek punih, Lazar je voleo da zapitkuje brata kakvo je sad njegovo poimanje bogatstva, kad pogleda sve te lađe.“
MECENA: Lazar Dunđerski bio je poznat i po tome što je bio zaštitnik, mecena i prijatelj mnogih istaknutih umetnika. U svom domu u Novom Sadu i dvorcu u Čelarevu, Lazar a kasnije njegov sin Gedeon ugostili su Uroša Predića, Lazu Kostića, Mihajla Pupina, Mihajla Polit-Desančića, Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Boškovića, Stanoja Stanojevića, Paju Jovanovića, kralja Aleksandra Karađorđevića, kraljicu Mariju i njihovu decu, kneza Pavla i kneginju Olgu i mnoge druge istaknute ličnosti koje su obeležile 19. i 20. vek. Takođe, Novosađanima je Lazar poklonio jednu važnu ustanovu – pozorište. Kada je posle požara 1891. izgorela zgrada Srpskog narodnog pozorišta, zvaničnici nisu dozvolili da se pozorište obnovi na starom mestu. Lazar Dunđerski je odlučio da novu zgradu pozorišta izgradi u dvorištu svog hotela „Carica Jelisaveta“ u centru Novog Sada. U novoj zgradi pozorišta prikazivani su filmovi, predstave, održavani su koncerti. U januaru 1928. zbog loših instalacija zgrada je izgorela, spaseno je samo nekoliko kostima. Poznato je i dugogodišnje prijateljstvo i kumstvo Lazara Dunđerskog sa Lazom Kostićem. Lazar i Sofija su znali da Laza Kostić „obožava“ njihovu najmlađu ćerku Lenku, ali priča o Kostićevoj romantičnoj ljubavi prema Lenki nastala je kasnije, posle Lenkine smrti. Lenka je umrla u Beču 1895, od tifusne groznice, sa samo 25 godina.
PIVARE: Lazar Dunđerski je prvi iz porodice počeo da se zanima i ulaže u industriju, a imanje u Čelarevu (tada Čeb) kupio je 1880. O kupovini imanja piše u svom Dnevniku: „Čeb 1880.g. 24.januara kupili, pogodba bila do 1-og maja isplatiti, te ranu moradosmo prodavati, i to prodadosmo po naiboljoj ceni te u istoi godini sa spekulacijom kukuruza na koim smo takođe do 4 po m.c. zaslužili, gotovo celi Čeb zaslužismo. Moi mili Otac zdravo je bojažljiv bio, a ja sam za kupovinom Čeba ludovao, šta više mojoi Soki naglašavao sačuvajme Bože da mi dete umre, samo to ću većma zažaliti od Čeba ako ga ne kupim…“
Čeb je bilo omiljeno Lazarevo imanje, pa je i pivara u Čelarevu koju je osnovao 1892. imala poseban značaj za njega. Pre pivare u Čelarevu, 1891. Dunđerski je kupio Zrenjaninsku pivaru (tada Bečkerek), a potom zakupio i konkurentsku pivaru u Ečki, da bi je odmah razmontirao i modernizovao pivaru u Zrenjaninu. Pivara u Čelarevu imala je modernu parnu mašinu i električni motor, što joj je omogućavalo da proizvodi mnogo više piva nego što je zahtevalo tržište, pa zato i nije radila punim kapacitetom. Sve do Prvog svetskog rata proizvodnja je bila u usponu, rat nije zaustavio rad pivare, ali ona je drastično smanjena. Muško stanovništvo je bilo na ratištu tako da je postojao problem sa radnom snagom i potrošačima piva, a osetno je opala i kupovna moć stanovništva. „Torontal“ je objavio da su Dunđerski preko Crvenog krsta u maju 1915. poklonili, iz svoje fabrike, 1000 flaša piva mađarskim vojnicima. Posle smrti Lazara Dunđerskog (1917) pivare je nasledio njegov mlađi sin, dr Gedeon Dunđerski.
*U ovom kratkom prikazu života nekada najbogatijeg Srbina u Vojvodini, između ostalog, korišćene su informacije iz emisije „Dvorci Vojvodine“ (RTS, 2012), kao i podaci iz doktorske disertacije Vesne Dimitrijević: Dunđerski – istorija jedne veleposedničke porodice 1918–1941. (2009).
