Mama, tata i još jedna mama

Još pre nekoliko godina naučnici sa Univerziteta za zdravstvo i nauku Oregona (SAD) uspeli su da „naprave“ majmune koji nose genetski materijal tri roditelja. Njihovi eksperimenti bili su relativno uspešni, a majmuni su danas već odrasli i spremni za sopstveno potomstvo. Sada se, međutim, govori o eksperimentu sa ljudima, tj. ljudskim embrionima koji nose gene jednog muškarca i dve žene.

Koja je praktična svrha toga?

Holandska vlada, na primer, u ovom trenutku razmatra utemeljenost zahteva da nad jednim detetom roditeljstvo u formalnom smislu mogu imati tri osobe, ili čak više njih. Radi se o oko 25.000 dece iz gej porodica koja pored bioloških roditelja (oca i majke, majke i donora sperme, surogat majke i oca…) imaju i druge nebiološke roditelje koji su deo najbliže porodice, kao očuh ili maćeha. Osim toga, i biološki roditelji, iako su možda bili samo donori (jajne ćelije, sperme) sve češće postavljaju iste zahteve.

Iako su u Holandiji gej brakovi legalizovani još pre 11 godina, ovaj problem nije rešen. Sasvim sigurno da bi, u slučaju dostupnosti ovakve metode, mnogi poželeli da potomstvo ponese i njihov genetski materijal.

No, naučnici iz Oregona čiji je rad tokom oktobra objavljen u časopisu „Nejčer“ uopšte nisu mislili na problematiku gej populacije kada su počeli da rade eksperimente sa promenama DNK. Embrion koji nosi gene dve žene i jednog muškarca stvorili su da bi „poboljšali“ gene. Naime, oni su ispitivali da li bi jednog dana ta tehnika mogla da se koristi kako bi se sprečilo da beba nasledi određene neizlečive bolesti.

Britanska štampa opisala je tragediju jedne porodice u kojoj raste dečak Aron, star 11 godina, kod koga su prve promene primećene još na polasku u školu. Počeo je da zaostaje, nije uspevao da drži normalno olovku u ruci, gubio je ravnotežu. Sada nosi minijaturni aparat za praćenje srčane radnje jer je nekoliko puta došlo do zastoja u radu, a dane provodi u invalidskim kolicima. Uskoro će mu biti nužna transplantacija bubrega. Lekari su u međuvremenu ustanovili o čemu je reč: Aron ima retku mitohondrijalnu bolest čiji simptomi mogu da variraju od vrlo blagih do ovako kritičnih. Ali svima koji su nosioci takve genetske bolesti koju ima Aron zajedničko je da im se zdravstveno stanje i tela i mozga s godinama samo pogoršava, a lek ne postoji.

MOGUĆNOSTI: Prema istraživanjima, jedna od 5000 beba nasledi redak i neizlečiv zdravstveni problem poremećaja mitohondrijalnih gena. Radi se o bolestima sa vrlo teškim simptomima kakvi su šlog, epilepsija, slepilo, gluvoća, demencija, otkazivanje bubrega… Geni o kojima govorimo smešteni su van jedra u mitohondrijama, strukturama zaduženim za proizvodnju energije. Oni se nasleđuju samo od majke, ne i od očeva, pa se i poremećaji nasleđuju po majčinoj liniji.

Naučnici iz Oregona su u svojim eksperimentima zato zamenili jedan „defektan“ majčin mitohondrijalni gen koji bi sabotirao normalan rad ćelije, zdravim genom druge majke, donora. Zamenjenog genetskog materijala tako ima svega oko jedan odsto.

Bebe koje bi nastale korišćenjem ove procedure nasledile bi istu DNK ćelijskog jedra, ali ne i mitohondrijalnu DNK. Konkretno, lekari bi od zdrave žene donora uzeli neoplođenu jajnu ćeliju. Uklonili bi DNK iz jedra i zamenili bi je sa DNK iz jedra jajne ćelije obolele ženske osobe. Tako bi dobili jajnu ćeliju koja u jedru ima majčinu DNK, i zdravu mitohondrijalnu DNK donora. Oplodnja bi zatim mogla da teče „uobičajeno“, kao u slučaju klasičnog postupka vantelesne oplodnje koja se obavlja na ogromnom broju klinika u svetu. Jajna ćelija se „pomeša“ sa spermatozoidima oca i čeka se oplodnja, ili se ona dodatno potpomaže.

Šukrat Mitalipov, jedan od naučnika koji je potpisao pomenuti članak objavljen u „Nejčeru“, naveo je da su postupak zamene DNK ćelijskog jedra ponovili 64 puta i da su kao rezultat dobili 13 zdravih embriona koji su počeli uobičajeni razvoj. Reč je o embrionima starim svega nekoliko dana koji nastaju isključivo u laboratorijskim uslovima i ne žive dugo. Majmun Krista, prvi na kome je izvedena genska terapija, kao i preostala tri majmuna rođena 2009. godine, nastala istim postupkom naučnika iz Oregona, živa su i zdrava.

I pored očiglednog naučnog iskoraka koji bi mogao da ima značajan doprinos u budućnosti, i možda otvori i neka druga vrata, postavljena su brojna pitanja: da li će se takva procedura koristiti za „pravljenje“ beba od tri roditelja, na primer gej parova i donora sperme/jajne ćelije? Da li je to još jedan novi put ka „dizajniranim“ bebama koje u svom genetskom kodu ne nose predispoziciju ni za jednu težu bolest, imaju prćast nosić i kovrdžavu kosicu? Da li naučnici mogu da predvide da će se beba zaista pravilno razvijati i da li će možda ovaj postupak ostaviti posledice na njene naslednike?

I NEDOUMICE: Jedini odgovor koji se sa sigurnošću može dati je da se u ovom slučaju ne radi se o genima koji daju plave oči ili uopšte određuju spoljašnjost individue – takvi se nalaze u ćelijskom jedru.

Izumitelj ove metode genske terapije, dr Daglas Tarnbul sa britanskog Univerziteta u Njukaslu, smatra da je dostignuće naučnika iz Oregona veoma važno i ohrabrujuće, ali i sam postavlja pitanje bezbednosti u slučajevima kada bi se postupak stvarno sprovodio na ljudima.

Bioetičarka sa Nortvestern univerziteta u Evansonu u SAD, Lori Zolot, navodi da bi problemi mogli da se pojave tek nekoliko generacija kasnije i da zamena gena materijalom treće osobe nije najsigurniji način za rešavanje problema, bez obzira koliko su teške bolesti koje se ovim postupkom izbegavaju. Ispitivanja na majmunima, iako su se za sada pokazala kao uspešna, moraće da potraju sve dok ti prvobitni primerci ne daju dovoljan broj potomaka, a oni svoje potomke…

O stvarnom uvođenju ove procedure u praksu još nema govora iako je nešto slično, pre naučnika iz Oregona, urađeno i u Berlinu. Najbliža odobravanju ovakvog postupka je Velika Britanija, gde razni etički komiteti kao i Agencija za humanu fertilizaciju i embriologiju zasedaju i o njemu vode žustre debate.

Tamošnja uticajna grupa naučnika iz Bioetičkog saveta Nufilda zaključila je da tehnologija ne krši etičke standarde ukoliko se dokaže da je bezbedna i uspešna. Uz to, ovaj savet zaključio je da pošto se ne koristi DNK iz ćelijskog jedra donora, nije ispravno niti tačno donora mitohondrijalne DNK nazivati trećim roditeljem. Oni predlažu da donor ne bude ni na jedan način vezan za dete te da može biti potpuno anoniman.

Ukoliko bude odobren – a naučnici iz Oregona nadaju se da će uskoro biti odobrena klinička ispitivanja – ovaj postupak će omogućiti hiljadama žena da dođu do zdravog biološkog potomstva. No, svi očekuju još mnogo dodatnih ispitivanja, a niko ne sumnja da će se, onog trenutka kada se postupak dokaže kao bezbedan, pojaviti novi zahtevi za njegovu primenu, uključujući i one koje bi postavili pripadnici gej populacije.