„Vreme je da se oprostimo“, izjavio je Igor Burenkov, portparol Avtovaza, ruskog proizvođača lade. Kompanija je krajem aprila izdala saopštenje u kojem se navodi da posle četrdeset i jedne godine model lada riva 2107 prestaje da se proizvodi. Kao razlog nisu navedeni zastarela tehnologija ili prevaziđeni dizajn, već prosta činjenica da je u prvom kvartalu ove godine prodaja u Rusiji opala za čak 76 odsto u odnosu na isti period u 2011. Ovakva nezapamćena nezainteresovanost za čuveni model verovatno je posledica subvencija iz programa ruske vlade za kupovinu novih automobila proizvedenih u Rusiji.
Automobil koji od dodatne opreme ima samo pripremu za radio počeo je da se proizvodi 1970. u ruskom gradu Toljatiju u okviru giganta VAZ (Волжски Аутомобилски Завод). Prvi model nosio je oznaku VAZ 2101, a bio je poznatiji pod nadimkom „žiguli“. Imao je motor od 1200 kubika i u potpunosti je baziran na modelu fijat 124 iz 1966. godine. Početkom osamdesetih VAZ je tehničkim izmenama i blagim redizajnom izbacio tri nova modela lade: VAZ 2105 (poznatija kao „petica“) s motorom od 1300 kubika, VAZ 2104 („četvorka“, karavan verzija „petice“) i VAZ 2107 od 1500 kubika s nadimkom „sedmica“, a poznatom još i kao riva klasik (u Rusiji), riva signet (u Kanadi). Tokom poslednjih četrdesetak godina u Toljatiju i drugim fabrikama (lada se proizvodila i u Egiptu) proizvedeno je više od 14 miliona komada, što je popularnu rivu svrstalo među desetak najprodavanijih automobila do danas. Prema nekim top-listama, lada riva je treći najprodavaniji model „jedinstvenog dizajna“ svih vremena, odmah iza folksvagena „bube“ i forda T. U svakom slučaju, ovaj automobil je postao jedan od simbola komunizma s obe strane „gvozdene zavese“, podjednako voljen i prezren.
Filmski stereotip je sredstvo kojim se najčešće (i najbrže i najefikasnije) locira mesto odvijanja radnje. Kada se u kadru vide Ajfelov toranj, Big Ben ili Empajer stejt bilding, potpuno je jasno u kom gradu se priča nastavila. U doba hladnog rata za zapadnog gledaoca samo su Crveni trg i šarene kupole Crkve Vasilija Blaženog bile simbol za Moskvu. Za svaki drugi odlazak iza „gvozdene zavese“ bilo je dovoljno imati ladu u kadru. U džemsbondovskoj poteri u filmu Dah smrti iz 1987. Timoti Dalton je uspešno umakao čehoslovačkim graničarima koji su ga jurili upravo u ladi „sedmici“. Međutim, lada kao stereotip u holivudskim filmovima nije označavala samo lokaciju. Bio je to simbol granice koja se ne prelazi bez velike nevolje, simbol drugačijeg poimanja života, jednostavno simbol komunizma. Iako su Zapadom kružili vicevi o kvalitetu, komforu i pouzdanosti lade, Holivud se, za razliku od našeg nesrećnika juga, nije bavio njenim tehničkim karakteristikama. Holivud je prema ladi, pored prezira, pokazivao i izvesnu dozu poštovanja, što se ne bi reklo za specijalizovane auto-moto časopise i TV emisije. Pod utiskom opšte sprdnje s ladom britanski „Dejli telegraf“ je ladu rivu svrstao među „deset automobila koji nikada nije trebalo da budu proizvedeni“.
VOZILO NA VETAR: „Šta ne valja kod ovog automobila?“, zapitao se čuveni Džeremi Klarkson (dugogodišnji prezenter BBC-jeve serije „Top Gir“) u svojoj emisiji „Klarksonova apokalipsa“ iz 1997. „Farovi ne valjaju, hladnjak ne valja, vešanje ne valja, točkovi ne valjaju, gume, amortizeri, poluosovina, motor ne valja, a ručica menjača je bukvalno zabetonirana.“ Posle nabrajanja još nekoliko loših karakteristika lade rive Klarkson zaključuje: „A ovaj volan nema apsolutno nikakve veze sa pravcem kretanja. Ovo je prvo vozilo na svetu kojim upravlja – vetar.“
Neudoban automobil sa velikom potrošnjom i lošim vozačkim karakteristikama ipak nije bila prepreka da lada riva nađe svoj put do četrnaest miliona kupaca. Iako je veliki broj njih kupovao ladu zbog njene pristupačne cene, nije mali broj onih koji su bili i ostali veliki zaljubljenici u ladu rivu. Nasuprot svim kritikama, njeni ljubitelji ističu da je prednost u jeftinom održavanju, u jednostavnoj mehanici koja omogućava gomili uradi-sam majstora da je popravljaju na parkingu, da je korozija koja se javlja usled slabe zaštite limarije samo površinska i da lada nikad ne može potpuno da zarđa. Tvrde i da je rivom moguće preći i po nekoliko stotina hiljada kilometara i da je to sve u svemu pouzdan automobil.
„Ostavila me je kad god sam pomislio na to“, kaže Zoran, bivši vlasnik lade, „i kad nisam pomislio, opet me je ostavljala.“ On kaže i da je puno trošila i da su ga najviše nervirale sitne stvari, npr. da kad god je podešavao sedište nikad nije bio siguran da li se potpuno fiksiralo u zupce. Posle, kad prikoči na semaforu, odjednom se nađe u situaciji da se sve zajedno sa sedištem približava volanu. „Svaki put kad sam seo u nju, osećao sam se kao da vozim prvi put u životu. Svaki put je tu bilo nešto novo.“
Sa druge strane, Zoranov kum Lav kaže da je njegov otac sedamdesetih od Beograda do Hrvatskog primorja prevezao pola građevinskog materijala za vikendicu u VAZ-u 2101 „žiguli“, starijoj sestri lade rive: „Meni se taj automobil nikada nije dopadao, prilično malo sam ga vozio jer dok sam ja postao punoletan, naša lada je već bila na izdisaju. Ali, poslužila je svrsi.“ S njim se slaže i Duja, sedamdesetdvogodišnji seljak koji prodaje povrće na Novom Beogradu. Duja ima karavan verziju zvanu „četvorka“, staru 25 godina. Kupio ju je za 300 evra pre tri godine, bila joj je urađena „generalka“, ali nije bila registrovana. Tvrdi da nema nikakvih problema: „Al’ šta ja vozim? Živim 11 kilometara odavde, prevozim povrće, natovarim po 200-300 kila i to je sve. Dobro, kad dođe paradajz bude i pe’sto kila.“ Njegov prijatelj Milan, novobeogradski penzioner, kategoričan je po pitanju pouzdanosti lade. On ima istu takvu kao Dujinu, samo 15 godina mlađu: „I nije tačno da troši! Ne troši kad voziš normalno. Evo, ja sam skoro išao u selo u Bačku, 340 kilometara tamo i ‘vamo – za 21 litar. Al’ nisam prešao 80 na sat.“ Njegov sin odbija da vozi ladu jer je bučna, a Milan nije ugradio radio iako je imao pripremu za tu dodatnu opremu. „Meni radio ne treba. Ja pevam sam za sebe“, objašnjava Milan.
NISU RUSI KRIVI: Osim u zemljama Istočnog bloka, lada je našla svoje mesto i na Zapadu; ne samo u filmovima, već i na drumovima zapadne Evrope, kao i na Kubi, u Južnoj Americi, Africi, Australiji i Kanadi. Jedino nije prodavana u SAD. U trenutku kada je 1997. i konačno povučena iz prodaje u Evropskoj uniji, u Velikoj Britaniji bilo je preko 100.000 riva. Pored sve jače konkurencije proizvođača malih i pristupačnih automobila, lada riva više nije mogla da postigne oštre evropske uslove u vezi sa emisijom gasova i bezbednošću. „Nisu Rusi krivi zbog toga“, kaže naš sagovornik Zoran, „ni taj fijat 124 nije bio neki automobil.“
U saopštenju Avtovaza kojim se kompanija oprostila od lade rive piše i da je „voljeno vozilo u boljim danima postizalo maksimalnu brzinu od 150 kilometara na sat“. S tim se nikako ne bi složio Džeremi Klarkson u pomenutoj emisiji. U svom sarkastičnom stilu, Klarkson je napravio „scenario“ kako treba da završi „automobil koji nikada nije trebalo da bude proizveden“, koji se, srećom, nije obistinio. Naime, on je upriličio da dva četrdesettonska kipera na površinskom kopu budu vezani lancima za ladu rivu. Kretanjem u suprotnim smerovima kiperi su rastrgli automobil tačno na pola. Naravno, da bi se obezbedio takav čist rez, prethodno su narezani šasija i krov, kao i stubovi između vrata. Kad se tu doda i kanister benzina koji se zapali baš u trenutku kad kiperi razvuku ladu, dobija se simpatični kemp holivudski efekat. Mada, ako se zna šta je Klarkson uradio Zastavinom modelu jugo koral 45, može se slobodno reći da je dobra, stara lada riva još i odlično prošla.
