Najcrnja noćna mora koju mogu da zamislim je kako mi se Anja Spasojević smeši preko mreže. Ima nešto smrtonosno u tom dečjem, slatkom, neodoljivom osmehu kom na terenu prethodi kratak pogled, a sledi ga – razorni udarac.
Ili, što reče jedan od mnogih koji su protekle nedelje probdeli čekajući na prenos utakmica: „Da idem na spavanje! Kao, sanjaću nešto lepše?“
I to je, obrni-okreni, magija kojom su nas odbojkašice kupile: osmeh i igra, kombinacija za koju nema bolje reči od – lepota.
Svojevremeni uzlet muške odbojkaške reprezentacije „Vreme“ je pozdravilo i rečenicom da „ako tu nije radio nikakav, sportskim i nekim drugim novinarima omiljeni motiv (inat), već odabrani, vrhunski, elitni profesionalizam, ova naša odbojka ima budućnost“. Ispalo je da ima, zbog svega osim inata. Od odbojkašica bi trebalo – ili bi trebalo da smo toliko dobri učenici koliko smo sad skloni da njihovu igru vidimo kao „naš“ uspeh – da naučimo kako iza neodoljive lakoće njihovog osmeha i uživanja u igri stoje „krv, znoj i suze“. Ili, malo drukčije rečeno, godine u kojima su neke devojčice izrasle. U slavljeničkoj atmosferi – poznato i neukusno overdoziranoj od medija koji su propustili da primete kako uopšte postoji i ženska odbojka, a „žensko“ svetsko prvenstvo samo kao uvod u ono „važnije“, muško – moglo se videti i nešto što vredi upamtiti. Sobe, domovi iz kojih su krenule u svet, roditelji i porodice, bolno obični ljudi, plišani medvedići, dečje fotografije. I obična radost.
Odbojku su izmislili Amerikanci, sve uprkos drevnim igrama i Odiseju koji se u jedan mah, na dugom povratku Penelopi, loptao sa prelepom princezom Nausikajom. Ukratko, posle brodoloma, bez ijednog od svojih saputnika i bez nade da će se ikada vratiti kući, Odisej se obeznanio na nekoj nepoznatoj obali. Izjutra, u blizini velikog lutalice, loptom su se igrale Nausikaja, kćer feačkog kralja Alkinoja, i njene drugarice. I, kaže Homer,
Loptu kraljeva kćerka za jednom dvorkinjom baci;
ovu promaši lopta, a u vir duboki padne;
glasno devojke kriknu, i divni prene se Odisej…
Zanimljivo je što se Vilijem G. Morgan, izumitelj odbojke, vodio istom potrebom kao i Džejms Nejsmit, otac košarke. Problem koji je valjalo rešiti bio je održavanje kondicije sportista u zimskoj sezoni, kad vreme onemogućava trening napolju. Morgan je 1895. godine pomešao tenis, rukomet i košarku, da dobije odbojku (verujući da je za nju pravo ime mintonette, a ne volleyball, udaranje lopte u vazduhu). Krajem prošlog veka teniska mreža podignuta je na visinu od 198 cm, a ekipama je bilo dozvoljeno da, bez ograničenja (košarkašku, dakle tešku) loptu vode, nose, bacaju ili odbijaju na protivničku stranu terena. Pre nego Evropa, odbojku će prihvatiti Kanada i Indija (1900), Kuba (1905), Portoriko (1909), Peru i Filipini (1910), Urugvaj (1912), Kina (1913), Brazil, Meksiko i Japan (1917). Tu američko-azijsku igru na otvorenom i u dvorani, na plažama, u plitkoj vodi, sa ili bez mreže, u krugu, parovima ili (uzrasno, polno, rasno) mešovitim ekipama igrao je – kao i danas, uostalom – ceo svet. Istini za volju, brzo širenje rekreativne odbojke sa odgovarajućim, ad hok pravilima, uticalo je da se ona „prava“, takmičarska, razvije relativno kasno, mada je već 1913. godine bila deo Dalekoistočnih igara održanih u Manili.
Evropa je odbojku upoznala 1917, nekako baš kad su SAD odlučile da se umešaju u svetski rat, pa je tako dospela i na Balkan, tj. u Đevđeliju, gde su 1918. godine Srbe toj igri prebacivanja kožne mešine preko mreže naučili u pomenutu vukojebinu detaširani francuski vojnici, prethodno zaraženi dodirom sa Amerikancima. Pravila igre kao takmičarskog sporta formulisala je 1949. dve godine ranije osnovana Međunarodna odbojkaška federacija (FIVB). Do tada su se razvijala po pravilu cvetanja hiljadu cvetova, ali podatak o visini gornje ivice mreže posredno svedoči o fizičkom rastu ljudske vrste u proteklih stotinak godina – 45 centimetara (od 198 u 1895. do 243 cm danas). Još više o njenim fizičkim mogućnostima: odraz odbojkaša po pravilu je veći od odraza najskupljih profesionalaca NBA lige. Pouka je jasna: odbojkaši su letači. To znači: sposobni da, brzo i jasno misleći, donesu najbolju odluku i da je, bez oklevanja, sprovedu. „Kuvanje“, smeč ili šut nogom, svejedno. „Pimplovanje“ i „prebacivanje lopte u tuđe dvorište“ pripadaju sasvim drugom rečniku i, valjda, drugom svetu. Otud odbojkaši umeju da se raduju i da tu radost seju oko sebe.
Svet koji se u prošlu subotu okupio ispred Starog dvora u Beogradu došao je, pa makar to bio samo neodoljiv utisak posmatrača sa strane, da devojkama izrazi poštovanje i zahvalnost na tom velikom umeću širenja radosti igre.
Jelena Nikolić (24), Padova (Ita)
Ivana Đerisilo-Stanković (23), Ezačibaši (Tur)
Jovana Brakočević (18), Poštar 064 (Srb)
Jovana Vesović (19), Jedinstvo (Srb)
Vesna Čitaković-Đurišić (27), Ezačibaši (Tur)
Anja Spasojević (23), Novara (Ita)
Aleksandra Ranković (26), Gazijantep (Tur)
Nataša Krsmanović (21), Folero (Šva)
Brižitka Molnar (21), Galaci (Rum)
Maja Ognjenović (22), Galaci (Rum)
Maja Simanić (26), Gazijantep (Tur)
Suzana Ćebić (22), Jedinstvo (Srb)
U vreme poluvekovnog hladnog rata koji se, uzgred rečeno, žestoko vodio na sportskim terenima, ponekad je valjalo pokazati izvesnu meru trpeljivosti pri defileu ženskih reprezentacija, budući da čak ni krupnozrna crno-bela slika RR-Niš televizora nije uspevala da prikrije kako su neke sportske predstavnice lepšeg pola jutarnje brijanje obavile traljavo.
U vreme uvođenja seksualne i doping kontrole – obe nekako u vreme Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968, pitanje polne pripadnosti vrhunskih sportista u jedan mah bilo je dovedeno do nivoa hormonalnih testova, pa čak i do biomedicinske arbitraže. Završilo se na tome što su – izvan takmičarske arene i bez mnogo buke – neke dobitnice medalja brisane sa pobedničkih lista, a neke druge se kasnije u javnosti proslavile kao uspešni muškarci.
Sa „olimpijskim“ geslom (brže, više, dalje) na sportske terene istrčavale su, na jednoj strani, devojčice gimnastičarke sa neizbrisivim podočnjacima, a na drugoj su u bazen uskakale utovljene junice u plivačkim kostimima ispod kojih su se valjali konopci švarcenegerovskih mišića. Taj doslovno muški rat okončan je, manje-više neprimetno, mnogo pre pada Berlinskog zida. Obavezna antidoping kontrola učinila je svoje, diskvalifikujući čitave generacije sportistkinja iz bivše Istočne Nemačke, na primer.
Ipak, običan gledalac je i godinama pre toga mogao da uživa u jednoj Sari Simeoni, italijanskoj skakačici uvis: njenu radost zbog pobede bilo je veoma teško povezati sa „višim državnim“ interesima. Bez „Sovjeta“ u konkurenciji, na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, lakirani nokti Florens Grifit i Džeki Džojner, nakit, šminka, držanje pravih zvezda, fotofiniši pobeda za prsa zauvek su promenili nešto u slici običnog sveta o sportistkinjama. Gledanje prenosa atletskih takmičenja žena danas je nešto između voajerstva, pornografije i uživanja u ženskom telu spram kojeg neke od razvikanih filmskih zvezda izgledaju kao hormonsko-hamburgerske nesreće.
