Klevete o plagijatu

Komisija koja je radila više meseci na „slučaju gospođice Atanasijević“ nije ustanovila plagijat: njen izveštaj je kratak i reč „plagijat“ se uopšte ne pojavljuje, već se sporna mesta kvalifikuju kao „pozajmica“. Komisija zaključuje da „inkriminisana mesta obuhvataju mahom opšte istorijske činjenice i biografske podatke o filozofima…“. Komisija ne citira „pozajmice“.

Sumnjivo je i to da nema zapisnika sa sastanaka komisije, da u dokumentaciji Filozofskog fakulteta i Beogradskog univerziteta nema čak ni izveštaja komisije, naglašava Ljiljana Vuletić, autorka monografije Život i misao Ksenije Atanasijević. Izveštaj je samo dostavljen za sednicu Saveta fakulteta i Konferenciju redovnih profesora. Savet je usvojio izveštaj, ali ne predlaže i ne donosi nikakvu sankciju, već samo ukazuje da „ima puno poverenje da će se gđica Atanasijević ubuduće držati metodoloških načela i u popularnim člancima i predavanjima i opravdati poverenje koje joj je ukazano prijemom u red univerzitetskih nastavnika i predlogom za dalje napredovanje u službi“.

Filozofski fakultet drži u fioci izveštaj komisije dve pune godine i tek onda prosleđuje ga Univerzitetskom veću uz akt kojim poručuje „da je pitanje o izboru gđice Ksenije Atanasijević za vanrednog profesora za sada skinuto s dnevnog reda“.

Uzalud je ugledni naučnik Živojin M. Perić, profesor građanskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, svestrano i iscrpno ukazao Veću do kakvih će sve zakonskih ogrešenja doći ako Univerzitetsko veće prihvati odluku Filozofskog fakulteta: Univerzitetsko veće je 31. maja 1930. glasalo protiv izbora Ksenije Atanasijević u zvanje redovnog profesora: „za“ su bila samo dva glasa, uzdržanih je bilo 20, dok je 21 profesor glasao protiv.

Pošto je profesor Perić želeo da se distancira od pogrešnog vođenja procedure i narušavanja zakonskih odredaba u toku postupka za izbor Ksenije Atanasijević u zvanje vanrednog profesora, on je svoje izlaganje zvanično dostavio rektoru Univerziteta zahtevajući da u knjigu zapisnika sa sednica Univerzitetskog veća njegovo izlaganje uđe in extenso što je i učinjeno. Autorka monografije ističe da zahvaljujući tom postupku profesora Perića danas imamao detaljnu pravnu analizu čitavog slučaja i kako je uprkos stručnim pravničkim objašnjenjima i upozorenjima došlo do kršenja zakona. Iz analize profesora Perića jasno se vidi sa kakvom je beskrupuloznošću grupa profesora najviše akademske ustanove u našoj zemlji kršila zakon da bi osujetila unapređenje Ksenije Atanasijević i u krajnjoj konsekvenci dovela do njenog udaljavanja sa Filozofskog fakulteta i Univerziteta.

„Izveštaj fakultetske komisije nije predočen široj javnosti. Za kompromitovanje Ksenijine univerzitetske karijere, delotvornije je bilo mistifikovanje rezultata istrage. Klevete o plagijatu šire se po gradu do neviđenih razmera, kako to već biva u svakoj čaršiji: sve što je Ksenija napisala ovi krugovi proglašavaju za plagijat! Tek sedam godina kasnije rektor Beogradskog univerziteta Vladimir Ćorović pod pritiskom javnosti objavljuje celokupan izveštaj komisije u listu ‘Politika’, 1. decembar 1935. Obelodanjenje ovog dokumenta, iako sa ogromnim zakašnjenjem, za Kseniju je bilo veoma značajno jer se iz njega vidi kolika je njena navodna krivica. Očigledna je perfidnost s kojom je vođena kampanja protiv Ksenije Atanasijević“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Ljiljana Vuletić.

OGORČENA JAVNOST: Kseniji Atanasijević je prvo osporen izbor u zvanje vanrednog profesora, a na kraju, kada je prema slovu zakona reizbor postao obavezan i za docente, čak i zvanje – docenta. Prva žena izabrana za profesora Univerziteta u Beogradu bila je izmučena i zgađena administrativno-birokratskim smicalicama i podmuklim intrigama svojih kolega: zatražila je od ministra prosvete da ode u penziju. A kako nije dobila ni penziju, na koju je po zakonu imala pravo, dala je otkaz. U ostavci ona otvoreno piše dekanu Filozofskog fakulteta da ovim činom „… potpuno izlazi u susret neutoljivoj želji rektora Beogradskog univerziteta Ćorovića i njegovih pomagača na Filozofskom fakultetu da me, po svaku cenu, posle petnaest godina moga časnoga i najsavesnijeg rada, ostave bez svakog uslova za egzistenciju…“.

Ovakvim raspletom događaja javnost je bila ogorčena.

Ugledna književnica dr Julka Hlapec-Đorđević piše u „Vremenu“ 31. oktobra 1935. članak u kome odlučno brani Kseniju Atanasijević. Ona piše, između ostalog, da se „ime dr Ksenije Atanasijević pominje sa priznanjem u naučnim i stručnim krugovima Zapada, gde se katkad i nije mnogo znalo o Jugoslaviji… Uostalom, da budemo pravedni: niko dr Kseniji i nije poricao pomenuta svojstva. Evo u čemu se sastoje njeni gresi: ne pozdravlja profesore, neučtiva je i uobražena, ne druži se sa kolegama, ah, prava usedelica!… Šopenhauer je bio poznati mizantrop, Kant i Paskal zatucani stari momci. Poznato je da su svi filozofi manje-više osobenjaci…“

Javno mnjenje se godinama nije smirivalo oko slučaja dr Ksenije Atanasijević. „Javna svest vremena“, revoltirana postupkom Filozofskog fakulteta, ustala je u odbranu poznate naučnice: održani su skupovi intelektualaca, oglasili su se ugledni pojedinci i udruženja… Svi naglašavaju da „ona predstavlja jednu od nacionalnih vrednosti“, upozoravaju da ova afera ima „širi značaj za čitavu zemlju“… Oglašavaju se Nadežda Petrović, Momčilo Nastasijević, Sima Pandurović, Beta Vukanović…

I na stranicama novina razvila se burna polemika povodom ekskomunikacije Ksenije Atanasijević sa Univerziteta. U vrelini rasprave, skinute su maske: dok univerzitetska elita uklanja Kseniju Atanasijević iz svojih redova, dotle „opskurni i neviđeni napreduju i dolaze do profesure… zadržan je docent koji deset godina nije napisao ni jedan jedini rad… zadržan je profesor koji je pred državnim sudom odgovarao za nasilje nad jednom devojkom, ta stvar je zataškana… Slučaj gđice Atanasijević nije usamljen… već je beočug na lancu svakidašnjih slučajeva… Na univerzitetu prosperiraju oni koji umeju da laskaju i puze… Slučaj s gđicom Atanasijević pokazuje najbolje koliko je velika kriza morala u našoj sredini…“

Na Konferenciji intelektualaca i javnih radnika za pravdu dr Kseniji Atanasijević koja je održana novembra 1935. književnik Sima Pandurović u svom govoru kaže da je ova „žena neospornog talenta i savesnosti zauzimala skromno mesto docenta, dok drugi, opskurni i neviđeni, koji su katedre dobijali u miraz bez ikakvih radova na naučnom polju, dolaze do položaja profesora preko rođačkih veza, uslužnog savijanja, ružnih kompromisa…“. Konferencija je čak donela rezoluciju kojom traži od Filozofskog fakulteta da javno odgovori zašto je pravda povređena u slučaju dr Ksenije Atanasijević i zašto je došlo do ovog „kulturnog skandala naših dana“.

Neprijatelji poznate naučnice bili su iznenađeni javnom podrškom koju je dobila, pa su uzvratili organizovanjem svoje medijske hajke: sredstva su bila nove klevete i nove intrige. Nekoliko godina po žutoj štampi razvlačile su se klevete o njenom profesionalnom integritetu, ali i neistine o njenom privatnom žuvotu. Autorka monografije kaže da je po broju učesnika, dužini trajanja, ozbiljnosti dotaknutih tema, odjeku u javnosti, posledicama po ugled akademske sredine – „slučaj Ksenije Atanasijević“ bio najveća afera na Beogradskom univerzitetu.

Kada se sagleda impozantan opus naše prve univerzitetske nastavnice, ali i skromni profesionalni dometi većine njenih kritičara, očigledno je da je njen glavni greh bio što je kao predavač i filozof bila izuzetno uspešna: izazivala je divljenje svojim predavanjima iz istorije filozofije, svojim filozofskim spisima i nadmoćnošću u polemikama koje je vodila. Svojim rezultatima premašila je sve ondašnje predstave ne samo o granicama ženske pameti nego i domete svojih kolega, predstavnika „neograničene“ muške pameti, piše Ljiljana Vuletić.

Sima Pandurović na pomenutoj Konferenciji intelektualaca i javnih radnika lucidno primećuje da „muškarcima o kojima nikada niko nije govorio, a ako je govorio, govorio je s podsmehom, teško je bilo da pored sebe na katedru puste ženu, i to ženu sa toliko ugleda…“.

BEDNA SLIKA: U odbranu Ksenije Atanasijević ustao je i filozof Vladimir Dvorniković, profesor Zagrebačkog univerziteta, koji je otvoreno napisao da optužba dr Miloja Vasića za plagijat nije nikada ozbiljno shvaćena od onih koji poznaju struku. Po njegovim rečima, „radilo se o citiranju nekoliko opštih istorijskih data i činjenica koje uopšte nemaju nikakvog autora, već su dokumenta opšte prirode, sadržana u istorijskim svedočanstvima enciklopedijske kratkoće… svakome je slobodno da se posluži tim istorijskim aksiomima po volji… Može li neko, na primer, da smatra plagijatorom nekoga ko kaže ‘zemlja je okrugla’. Ta konstatacija iako ima davnog autora, postala je jedna naučna podloga u vidu opšte svojine… Gđica Atanasijević je možda kriva što je do sada dala 250 naučnih dela, originalnih i savesnih, i što je bila najmarkantniji naučnik na našoj Alma mater…

…To je eto mogao da bude nekima trun u oku! To je ono očajanje nemoćnog u stvaranju, očajanje koje se rezultuje potom u nipodaštavanju, ignoranciji umno moćnijeg i radno sposobnijeg. Kakva bedna slika!

Gđica Atanasijević je naučni kapacitet bez mane. Odbacivanje ove žene sa Univerziteta je u svojim razlozima neobjektivno. To je nepobitna činjenica i nepobitna bruka naše nauke…“

Taj impresivni naučni opus, taj „trun u oku“, prvu nastavnicu u svojoj istoriji, beogradski filozofski fakultet je – kršeći sve zakone ali i moralne norme – bez skrupula izbacio iz svoje akademske sredine. Ogorčena javnost je nedvosmisleno najoštrije osudila postupak Univerziteta, ali to nije ništa promenilo.

„Kada nisu uspeli da dokažu svoju prvu optužbu – za plagijat, izmišljali su nove inkriminacije protiv Ksenije, namećući joj iscrpljujuću borbu koju teško da bi neko izdržao do kraja. Jer, bila je to neravnopravna borba – pojedinac protiv dobro organizovane klike beskrupuloznih moćnika, koji, zaštićeni autoritetom institucije, ostvaruju svoj plan… Ksenija se borila uspravno i odvažno, ponekad i prkosno…“, piše Ljiljana Vuletić.

Ta borba je trajala dvanaest godina, iako se na Filozofskom fakultetu Ksenija osećala „kao na smrt osuđen čovek“, kako je govorila, nije bila uzaludna. Svojim primerom i svojom žrtvom pokrčila je put budućim ženama univerzitetskim nastavnicama, smatra autorka monografije.

Profesionalno, za Kseniju Atanasijević su to bile vrlo plodne godine:

tokom dvanaestogodišnje univerzitetske karijere, predavala je klasičnu, srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku. Održala je bezbroj predavanja na Kolarčevom narodnom univezitetu, na radiju, držala je predavanja širom Jugoslavije, u Parizu, Atini, Sofiji… Aktivno je učestvovala u radu beogradskog ženskog pokreta, zalagala se da žene imaju ista prava kao muškarci. Jedan je od osnivača Udruženja književnika, članica je kluba nezavisnih književnika, od 1928. članica je beogradskog Pen-kluba. U isto vreme, kao vrstan poznavalac muzike i pijanista, jedan je od osnivača Collegium Musicuma Beogradskog univerziteta…

Ksenija je i filozof svog doba: knjiga Ljiljane Vuletić otkriva malo poznate činjenice da je Ksenija Atanasijević među prvima u našoj sredini pisala protiv nemačkog nacionalsocijalizma, reagovala je hrabro, upozoravajući na krvave posledice koje mogu uslediti. Kao istinski angažovan mislilac uoči Drugog svetskog rata suprotstavila se talasu antisemitizma i širenju rasističkih predrasuda o jevrejskom narodu. Održala je u Jevrejskom domu više predavanja o znamenitim jevrejskim misliocima, ističući njihov doprinos svetskoj kulturnoj baštini. „U patrijarhalnoj sredini koja idealizuje ratnika kao heroja“ Ksenija Atanasijević je bila i beskompromisna pacifistkinja: u tekstu „Rat i filozofija“ ona eksplicitno odbacuje bilo kakvu mogućnost filozofskog opravdanja rata. Bila je vrlo aktivna u međunarodnom pacifističkom pokretu, imala je zapažene uloge u organizacijama Mala ženska antanta i Internacionalna organizacija žena za mir.

(U sledećem broju: Na saslušanju u Gestapou)