Kako je Srbija postala država

Borba za oslobađanje od turske vlasti (Osmanskog carstva) i stvaranje srpske države na prostoru najsevernije osmanske provincije, Beogradskog pašaluka, nazvana Prvi srpski ustanak, dešavala se u isto vreme kad je postojalo Napoleonovo carstvo u Evropi (1804–1813).

Imperijalne težnje Francuske posle velike građanske (buržoaske) revolucije (1789–1799), zemlje koja je prva ukinula feudalizam na tlu Evrope, proistekle su iz nastojanja da se država potvrdi kao najveća sila u Evropi, ali i kao vid obračuna sa državama koje su spolja pomagale feudalnom režimu u gušenju građanske revolucije.

Za to vreme, Srbija nije postojala ni u jednom međunarodnom ugovoru već vekovima (1459–1804), kao zaboravljena zemlja i narod pod Turskim carstvom, i njene diplomatske šanse za obnovu države nisu postojale niti su se prepoznavale u pravnom sistemu Evrope.

Izvesnu pomoć obnovi srpske države pružale su Austrija i Rusija, ali su oba carstva udruženim snagama, zajedno sa Kraljevinom Pruskom, bile na meti Napoleonovih osvajanja i aktivno su ratovale protiv njega. Napoleon je pomagao i svog saveznika, Tursko carstvo, u borbi protiv Rusije (1806–1812) i Srbije šaljući svoje konzule, oficire, inženjere i artiljeriju u Bosnu (Travnik) i u Carigrad. Tako se cela Evropa našla u ratnom vrtlogu i strahovitom potresu. Već 1806. Napoleon je ušao u Beč, 1809. u Berlin i Varšavu, a 1812. godine krenuo je direktno na Moskvu. Rusija je zato bila prinuđena da odmah izađe iz rata s Turskom i tada je u Bukureštu (1812) potpisan međunarodni mirovni ugovor kojim je, pored ostalog, njegovom poznatom “Osmom tačkom”, garantovano i postojanje srpske države u granicama koje je tog trenutka držala Karađorđeva vojska (Beogradski pašaluk i šest nahija južno i istočno od pašaluka).

Bukureški ugovor bio je prvi međunarodni ugovor koji je uopšte pomenuo Srbiju kao državu posle nekoliko vekova i vekova i mnogi su u njemu videli konačni “vaskrs države srpske”.

Međutim, dok je Napoleon zimovao u osvojenoj Moskvi (1812–1813), Turci su iskoristili priliku da vrate svoje teritorije izgubljene od Rusije, protivno Bukureškom ugovoru, i da poraze Srbiju, koncentričnom ofanzivom iz Bosne, Niša i Vidina, i da vrate poredak od pre 1804. godine na prostoru Beogradskog pašaluka, zatirući svaki trag srpskoj državnosti.

Dve godine kasnije, jedan od Karađorđevih vojvoda, Miloš Obrenović, koji je ostao u zemlji, krenuo je posle vesti o konačnom padu Napoleona (1815) da obnavlja Srbiju i podigao je Drugi srpski ustanak. Pozivao se na Osmu tačku Bukureškog ugovora i pravo na postojanje srpske države, zahtevajući njeno ispunjenje. Poslao je svoje diplomate u Bukurešt, Beč (Bečki kongres 1814/1815), Petrograd i Carigrad (čak sedam deputacija do 1821. godine). Bečki kongres je poništio sve tekovine Napoleonovih ratova (1804–1813) i izvršio je restauraciju stare Evrope. Ruska diplomatija je smatrala da treba vaskrsnuti i srpsku državu prema odredbama Bukureškog mira iz 1812, ali to nije stigla da stavi na dnevni red samog kongresa (gde je Srbiju pokušavao da predstavi Prota Mateja Nenadović), već kasnije.

Pre akcije velikih sila u Carigradu, Miloš Obrenović je potpisao mir sa novim beogradskim vezirom Marašli Ali-pašom, ugovor kojim je u pašaluku uvedena dvojna srpsko-turska administracija, praktično jedna vrsta poluatonomije (1815), dok ne dobije vidljiviju diplomatsku pomoć sa strane u pogledu ispunjenja Bukureškog ugovora. Zemlja i narod bili su potpuno iscrpljeni (“poharani između spaljenih domova”) posle 11 godina neprekidnog rata. Trebalo je bar “dve vatre proturiti kroz odžak”, odnosno dve zime preživeti na miru da se “narod lebom prehrani jer mre jednako od gladi”, zaključio je vođa Drugog ustanka. Beogradski pašaluk imao je 12 nahija i na njihovo čelo postavljeni su srpski knezovi (upravnici) koji su vodili srpske poslove, a turske starešine bile su zadužene samo za turske poslove. Upravnik celog pašaluka bio je beogradski vezir, a Miloš Obrenović je za sebe uzeo titulu knez (“knjaz”) ili “verhovni srbski knjaz”, da bi se razlikovao od nahijskih knezova. I sudski poslovi su strogo odvojeni na srpske i turske.

Konačno, Rusija je tek 1826. Akermanskom konvencijom podsetila Tursku na ispunjavanje kompletnog Bukureškog mira iz 1812. Peta tačka ugovora u Akermanu odnosila se na Srbiju, odnosno njena prava iz Osme tačke Bukureškog ugovora. Turska je dobila obavezu da u roku od 18 meseci pošalje u Srbiju hatišerif sa potvrđenim pravima na unutrašnju autonomiju i granice iz 1812. Kako to nije učinila, Rusija je 1828. krenula u rat protiv Turske i stigla nadomak Carigrada, u septembru 1829. godine. U Jedrenu je tada potpisan novi ugovor u kome je, Šestom tačkom, Turska primorana da u roku od samo mesec dana potvrdi prava Srbije posebnim hatišerifom (sa sultanovim potpisom) i da taj akt dostavi i u Beograd i u Petrograd. Takozvani Prvi hartišerif stigao je u Srbiju u propisanom roku (1829), ali je njime samo deklarativno potvrđeno pravo Srbije na državnost, na osnovu prethodnih ugovora, bez ikakvih bližih odredaba. Nezadovoljna tim aktom, Rusija je prinudila Tursku da izda novi hatišerif kojim se proglašava Kneževina Srbija, kao nasledna monarhija, sa potpunom unutrašnjom upravom i samostalnošću, u granicama iz 1812. godine, iz koje će biti iseljeno civilno tursko stanovništvo, sa detaljnim odredbama.

Konačno, u decembru 1830, na velikoj svečanosti u Beogradu (na Tašmajdanu), pročitan je Drugi hatišerif, sa sultanovim potpisom, kojim je Srbija postala država (Kneževina Srbija), a posebnim beratom Miloš Obrenović je potvrđen za naslednog kneza nove države. Beogradski vezir Husein-paša, kao dotadašnji upravnik pašaluka, ogrnuo je srpskog kneza posebnom vladarskom hervanijom (ogrtačem), kao čoveka kome predaje na upravu dotadašnju tursku provinciju koja je postala nova država na karti Evrope. Dan uoči tog događaja, Miloš je pisao svom prijatelju Jovanu Gavriloviću u Vukovar da “ovo još, ljubezni moj, kada se svrši, onda možemo reći da u Evropi postoji država srbska”. Tursko civilno stanovništvo dobilo je rok od godinu dana da se iseli iz Srbije, a u zemlji je ostalo samo šest simboličnih turskih garnizona u šest tvrđava (“carskih gradova”): Beogradu, Šapcu, Smederevu, Kladovu, Užicu i Soko gradu (na Drini). Srbija je zadržala obavezu da plaća Turskoj paušalni godišnji porez (“danak”) u utvrđenom iznosu koji se neće menjati, kao sizerenskoj sili, i držaće turske zastave na tvrđavama sa turskim garnizonima. Posle čitanja akata i na turskom i na srpskom jeziku, ispaljeni su svečani topovski plotuni, a potom je Miloš u Sabornoj crkvi miropomazan za srpskog vladara.

Ipak, tursko stanovništvo se nije iselilo u roku od godinu dana, pa je dobilo novi rok, a ni Srbija nije dobila granice iz vremena Karađorđa (1813), već samo teritoriju Beogradskog pašaluka. Ponovo na intervenciju velikih sila, Porta se obavezala da izda i Treći hatišerif (1833), kojim je Srbiji vraćeno šest nahija izvan pašaluka: Krajina s Ključem (Negotin), Crna reka (Zaječar), Aleksinac s Ražnjem (Aleksinac), Kruševačka nahija (Kruševac), Stari vlah (Raška i Studenica) i Jadar i Rađevina (Loznica). To su bile granice Srbije u vreme potpisivanja Bukureškog ugovora o miru 1812. godine. Posle toga izvršeno je zvanično razgraničenje sa Turskom i Austrijom, a od 1830. već je postojala sloboda verospovesti i srpska administracija potpuno je preuzela posao od turske. Do 1835. ukinut je feudalizam, a 1838. Srbija je dobila ustav koji je uveo pravni poredak i ograničio kneževu apsolutnu vlast. Zemlja koja je dobijena ukidanjem spahiluka dodeljena je seljacima koji su je i do tada obrađivali i sada su postali slobodni seljaci, sa zajemčenom privatnom svojinom. Bila je to najveća agrarna reforma koja je izvršena u Srbiji u poslednja dva veka.

Srbija je posle Francuske bila prva zemlja u Evropi koja je ukinula feudalizam. Priznale su je sve velike sile i odmah joj otvorile diplomatska predstavništva na nivou konzulata.