Kako je Pop postao legenda

Pre nekoliko dana, dok je pažnja NBA javnosti bila okupirana žestokim plej-of borbama, San Antonio Sparsi su objavili da se Greg Popovič i definitivno povlači sa mesta glavnog trenera, te da će nadalje obavljati funkciju predsednika košarkaških operacija ove franšize. Imajući u vidu njegovo zdravstveno stanje i šlog koji je doživeo u novembru prethodne godine, negde je ovakva vest i očekivana. Ipak, teško je poverovati da 76-godišnjeg Popoviča nećemo gledati da radi ono što najviše voli i najbolje ume.

Sudbina je htela da se iste večeri sastanu ekipe koje sa klupa predvode njegovi nekadašnji štićenici, Ime Udoka i Stiv Ker. Obojica su se na konferenciji za medije pojavili u majicama sa njegovim likom, ističući koliko su od njega naučili i koliko je trener Pop bitan za košarku kao sport.

Par dana kasnije, medijima se obratio i sam Popovič, koji je u svom maniru istakao da više nije trener, te da će od sada biti ,,El Jefe’’. Odmah uz njega stajali su Dankan i Đinobili, njegovi košarkaški sinovi, čuvajući mu leđa i iskazujući lojalnost kakva se retko viđa u današnjem svetu sporta.

Greg Popovič je uspeo zato što je slušao i učio, pokušavao i ponavljao. U svojoj prvoj sezoni u koledž karijeri, ostvario je dve pobede i 22 poraza. U svojoj prvoj sezoni u NBA karijeri, ostvario je 17 pobeda i 47 poraza. Ukazane šanse je umeo da iskoristi i zato je postao jedan od najvećih trenera u istoriji košarke.

Odrastanje i školovanje

Kao što je obično slučaj sa ljudima koji su dotakli sam vrh u svojim zanatima, Greg Popovič je čovek sa raznim interesovanjima i talentom za veliki broj oblasti. Mnogi tvrde da je podjednako uspešan mogao da bude u barem pet različitih profesija, od proizvođača vina do obaveštajnog agenta, ali je sudbina htela da se Greg Popovič bavi košarkom, i da u tome bude uspešniji od gotovo svih drugih ljudi na planeti Zemlji.

Greg je rođen 1949. godine u gradiću zvanom Istočni Čikago, u saveznoj državi Indijani, kao dete doseljenika sa naših prostora, Radovana i Katarine. Ovim će pojašnjavati brojne kasnije situacije u kojima će urlati na sudije i svoje igrače, a tačan opis koji će koristiti glasi – ,,go Serbian’’.

Košarka u bivšoj Jugoslaviji nije bila toliko popularna kada je Greg Popovič bio dete, niti dok su njegovi roditelji još uvek živeli u otadžbini, pa njegovu ljubav prema ovom sportu ipak moramo pripisati činjenici da je rođen i odrastao u Indijani, koja važi za najkošarkaškiju saveznu državu u Americi.

Nije, međutim, imao previše ponuda za stipendiju kada je došlo vreme za odlazak na koledž, pa se odlučio na odlazak na vazduhoplovnu akademiju, prestižni ,,Air Force’’, gde je igrao košarku, ali i učio za obaveštajca i čitao rusku književnost – omiljeni su mu bili Dostojevski, Turgenjev i Ljermontov. Deo studija je proveo i na ,,terenu’’, tačnije na turbulentnom području istočne Turske, blizu granica sa Iranom, Irakom i Sirijom.

Ipak, pobedila je ljubav prema košarci, pa se 1973. Popovič vratio na akademiju u svojstvu pomoćnog trenera košarkaškog programa, sve do 1979. kada preuzima nimalo prestižni Pomona-Picer koledž, u kome će ostati narednih devet godina.

Kako je Greg postao Pop?

Postoji teorija koju je izneo čuveni američki sportski novinar Bil Simons, po kojoj legenda u NBA postaješ kada te svi znaju po jednoj reči, bilo imenu ili nadimku. Svi znaju ko su Hakim, Šek ili Lebron; Logo, Medžik ili Džoker, a nabrojana imena samo potvrđuju ono što se uporno potencira – da je NBA liga igrača, a ne trenera, sudija ili vlasnika.

Ipak, jedan je trener uspeo da pronađe svoje mesto među legendama lige, a da pritom zadovolji pomenutu teoriju. Izborio se, iako nije preterano mario za tako nešto, svojim znanjem, harizmom, smislom za humor, ali i odnosima koje je gradio sa igračima i saradnicima. Ok, nije odmoglo ni osvajanje pet šampionskih prstenova, tri nagrade za najboljeg trenera lige, ali je onaj ,,ljudski’’ faktor bio vrlo važan za kompletnu priču o legendarnom ,,Popu’’.

Međutim, put do takvog statusa ,,nije bio posut ružama, već trnjem’’.  Da je u životu potrebno ponešto i žrtvovati kako bi se stiglo do višeg cilja, mogao bi da posvedoči upravo Greg Popovič, koji nije imao iza sebe bogatu košarkašku pozadinu. Nije igrao, niti trenirao neki od velikih univerziteta, pa samim tim nije imao ko da ga preporuči za bolji posao od treniranja skromnog Pomona-Picer koledža.

To je verovatno bio i osnovni razlog zašto je 1986. uzeo godinu dana neplaćenog odmora i odlučio se da narednu sezonu provede kao neka vrsta pripravnika čuvenom Leriju Braunu na univerzitetu Kanzas. Iz njihovog poslovnog odnosa se izrodilo prijateljstvo, kasnije i kumstvo, ali i Lerijev poziv Popoviču da mu bude asistent u San Antonio Sparsima. Tako je Greg 1988. godine dobio ulaznicu za ulazak u najkvalitetniju košarkašku ligu na svetu. Ono što niko tada nije ni slutio, istog trenutka je otpočela i jedna od najuspešnijih veza trener-klub u istoriji košarke.

Ipak, ni ovde nije sve krenulo idealno. San Antonio je uspevao da dođe do plej-ofa, ali ne i dalje od prve runde, pa iz ovog perioda neće ostati u pamćenju trofeji – jer ih nije bilo – već anegdote poput one u kojoj je vodio Žarka Paspalja na odvikavanje od pušenja.

Nakon četiri godine u Sparsima, naredne dve sezone provodi u stručnom štabu još jednog čuvenog trenera – Dona Nelsona – u Golden Stejt Voriorsima. Popovič je pokupio dragoceno znanje i iskustvo, pre nego što je svoje prste ponovo umešala sudbina, koja nije odustala od onoga što je zamislila, da spoji Grega i Sparse. Junak naše priče se potom vraća u Teksas, prvo na poziciju generalnog menadžera, a potom i trenera, nakon što je otpustio postojećeg i sebe promovisao u novog.

San Antonio Sparsi će u prvoj godini pod njegovim vođstvom biti najgora ekipa lige, ali će im taj status pružiti mogućnost da draftuju Tima Dankana, a samim tim i da Greg Popovič postane – Pop.

Sistem i kultura

Retke su situacije u kojima dolazak jednog igrača toliko promeni budućnost franšize, kao što je bio slučaj sa Timom Dankanom i San Antonio Sparsima. Da su Sparsi uboli džekpot, bilo je jasno već u Dankanovoj prvoj sezoni u ligi, a u drugoj je stigla i premijerna šampionska titula u istoriji franšize. Bilo je to 1998/99, sezona koja je počela štrajkom igrača, pa su mnogi osporavali Sparsima ovu titulu iz dva razloga – što je ostvarena u skraćenoj sezoni, i zato što u ligi nije bilo penzionisanog Majkl Džordana.

Potpuno logično, Sparsi za to nisu marili, a od tog trenutka niko nije mogao da zaustavi ekipu iz Teksasa. U narednih 18 godina, Sparsi će beležiti preko 50 pobeda u sezoni, osvojiti još četiri šampionske titule i postati ono o čemu sanja svaka franšiza u američkom profesionalnom sportu – dinastija.

Osim dinastije, još dve reči mogu opisati uspon i brojne uspehe San Antonija, a to su sistem i kultura. I ma koliko Pop odbijao da preuzme zasluge za dominaciju Sparsa – pričajući za sebe da ,,nije dobar trener, već da je imao sreće da trenira Dankana’’ – nema sumnje da je on bio centralna ličnost u uspostavljanju najdugotrajnije NBA dinastije u 21. veku.

Imali su drugi treneri na raspolaganju i bolje igrače od Dankana, pa nisu uspevali da ostvare sve što je Popu pošlo za rukom. Veliki razlog iza uspeha San Antonija su brojne fantastične odluke koje je Popovič doneo po pitanju igrača i saradnika. Voleo je da pruži šansu autsajderima – verovatno zato što je dugo i sam bio jedan – verujući da su takvi ljudi spremniji za težak rad i napredak, a bio je i daleko otvoreniji od brojnih kolega po pitanju igrača rođenih van granica SAD-a.

San Antonio je postao omiljena destinacija internacionalnih igrača, koji će imati ogroman doprinos u budućim uspesima ekipe, poput Parkera i Dijaoa iz Francuske, Đinobilija i Oberta iz Argentine, Milsa iz Australije, Belinelija iz Italije, Splitera iz Brazila, Udriha i Nesterovića iz Slovenije, i mnogih drugih.

Međutim, San Antonio nije samo bio jak na terenu, već je možda čak i jači bio ,,van terena’’. Pop je prepoznao potencijal u određenim ljudima kojima je poverio ozbiljne poslove, pa su Sparsi imali i po mnogima najboljeg generalnog menadžera (Ar-Si Bjuforda), najboljeg trenera za individualni rad na mehanici šuta igrača (Čip Engeland), a stručni štab San Antonija je redovno važio za najkvalitetniji u ligi.

Sparsi su važili za prestižnu košarkašku akademiju, a pojedinci iz njihovog sistema su kasnije dobijali fantastične poslove zato što se verovalo da su pametniji od kolega iz drugih timova. Dve decenije važiti za jednu od najboljih ekipa u bilo kojem američkom sportu, čiji je sistem napravljen da onemogući tako nešto, ravno je čudu. Sparsi su bili model stabilnosti i pokazatelj kako treba da se vodi jedna franšiza.

Foto: AP Photo/Eric Gay

Nasleđe

Priča o Popovom košarkaškom nasleđu mogla bi da započne faktografski – 2,291 ostvarena pobeda (najviše u istoriji), pet šampionskih titula, tri nagrade za trenera godine i dva zlata sa američkom reprezentacijom. Ostvario je više pobeda u plej-ofu (170) nego brojne druge NBA franšize (tačnije, njih 21) od svojih postanaka.

Iz strogo zanatskog ugla, njegov motion napad, uz brojne varijacije, postaće jedan od bitnijih napadačkih principa u košarci, u rangu sa čuvenim napadom u trouglu. Ostaće zapamćen i kao jedan od trenera koji je uspeo da na vrlo uspešan način modifikuje svoju filozofiju i prilagodi je aktuelnim zahtevima košarke i mogućnostima svojih igrača. Na taj način, njegovi Sparsi su od defanzivne mašine iz prvog perioda dinastije postali ekipa koja igra prelepu timsku košarku, po mnogima i najlepšu u istoriji igre.

Brojni njegovi pomoćnici i bivši igrači će postati fantastični glavni treneri, poput Stiva Kera, Majka Budenholzera, Imea Udoke, Breta Brauna, Montija Vilijamsa… šireći tako impresivno ,,trenersko drvo’’ Grega Popoviča.

Da ne prođe čitav tekst u superlativima, Pop je odgovoran i za pojedine stvari koje se ne sviđaju brojnim fanovima NBA lige. Za početak, bio je prvi koji je odmarao nosioce igre kada je smatrao da za tim postoji potreba, čuvajući im svežinu za najvažnije plej-of duele. Ovim potezima je žestoko nervirao komesara Dejvida Šterna, ali i utabao put nečemu što se sada zove ,,load management’’ i jako smeta ligi i navijačima.

Osim toga, dobro je poznat njegov stav da ne pravi taktički faul u završnici utakmice, pri vođstvu svoje ekipe od tri razlike, što ih je koštalo titule u finalu sa Majami Hitom 2013. godine. Sa druge strane, umeo je da sugeriše svojim igračima da namerno fauliraju slabe izvođače slobodnih bacanja u redovima protivnika, kako bi im remetili napadački ritam i terali protivničke centre da se muče sa linije penala.

Sa novinarima je imao specifičan odnos, pa je često umeo da sarkastično odgovara na njihova pitanja – koja su, istina, umela da budu i jako banalna – ali niko nije dovodio u pitanje njegovo znanje, harizmu i smisao za humor. Kao ni ljudske kvalitete, koji su vremenom izlazili na videlo.

Sada su već brojne priče o tome kako je i koliko pomagao raznim ljudima – od konobara i somelijera, kojima je ostavljao izdašne bakšiše i preporučivao ih za bolje plaćene pozicije, preko bivših igrača kojima je umeo da oprosti i pokušaj da Tima Dankana odvuku iz San Antonija, do aktuelnih pomoćnika, o kojima je širio hvalospeve i pronalazio im angažmane. Kada je u Beogradu saznao da je Dule Vujošević bolestan, zamolio je svog velikog prijatelja Žarka Paspalja da ga odvede u posetu čoveku koga jako ceni. To je samo jedan od pokazatelja da je cenio ono što mu je košarka pružila i koliko je vodio računa o ljudima koje je upoznavao tokom karijere.

Za to vreme, nije zaboravljao na svoje početke i na ono najvažnije – da u životu treba uživati. Gde god da su Sparsi igrali, Pop je organizovao timske večere u njegovim omiljenim restoranima, na kojima se pričalo o raznim životnim temama, ali ne i košarci. ,,Svet je mnogo širi od košarkaškog terena’’, umeo je da kaže i prebaci temu na argentinsku politiku ili italijansku kuhinju.

O vinu je naučio i više nego o košarci, a na vino je potrošio više nego na bilo šta drugo u životu. Ipak, uz vino je slavio pobede i preboljevao poraze, sklapao prijateljstva i stvarao uspomene. Košarci je dao sve što je imao, sada je vreme da nastavi da uživa u životu, hrani i vinu.

Jedan od najbitnijih košarkaških umova je tako nešto zaslužio.