Jedanaest dana Indijanapolisa

Od našeg specijalnog izveštača iz Indijanapolisa

Na dan štampanja prošlog broja „Vremena“ selektor košarkaške reprezentacije Jugoslavije Svetislav Pešić poveo je put Amerike 13 igrača s namerom da poslednju eliminaciju (Čabarkapa?) objavi uoči samog početka Svetskog prvenstva. Iznenađenje s velikim „I“ bio je izostanak Vlade Šćepanovića, jedine klasične „dvojke“ u reprezentaciji, ali Pešić je odlučio kako je odlučio rekavši da on u Indijanapolis „ne vodi 12 najboljih košarkaša Jugoslavije“, već „12 koji mogu da budu najbolji tim“. Selektorovu odluku ne treba ni braniti ni napadati, treba je prihvatiti kao pravo onoga kome je ukazano poverenje da odlučuje i da za svoje odluke odgovara. Pešić je imao svoje razloge za odluku koju je doneo a vreme će vrlo brzo pokazati koliko je njegova procena bila tačna. Šampionat počinje na dan izlaska ovog broja „Vremena“ a „plavi“ su krenuli sa, na papiru, najslabijim rivalom u grupi, Angolom. Posle debakla na turniru u Beogradu, gde je igračima tih dana košarka bila poslednja briga, turnir u Nemačkoj doneo je očekivano poboljšanje forme, a +33 u meču sa Portorikom u Čikagu i 102:93 u utakmici sa jednom kombinovanom američkom selekcijom definitivno su povratili poljuljani optimizam. Kada se evidentno boljoj formi doda činjenica da su se bolesni i povređeni igrači oporavili i da mentalitet naših igrača „priznaje“ samo zvanične utakmice, eto dovoljno razloga da Jugoslaviju vratimo na poziciju favorita br. 2. Favorit br. 1 ostaju Amerikanci, ne samo zbog domaćeg terena, a ako bude potrebe da se koriguje prognoza, učinićemo to sa zadovoljstvom. Važno je da takmičenje počne, da se timovi vide na delu i da prestanu „pipanje po mraku“ i analiza na osnovu prijateljskih utakmica u kojima ekipe, uglavnom, nisu bile kompletne. U turskoj reprezentaciji dugo nije igrao Ibrahim Kutlaj, Špancima je nedostajao Pau Gasol koji se oporavio ali su izgubili Raul Lopeza, Kanađani su ostali bez Stiva Neša (Dalas), Pitera Guarsija, Toda Mekaloka i Džamala Meglora tako da je najviši igrač, krilo Kevin Džobiti (2,08) koji igra u… Libanu. Nemci ne mogu da računaju na 2,29 m visokog Šona Bredlija (Dalas), koji im je prošle godine u Turskoj pomogao da dođu do polufinala i plasiraju se na Mundijal… Probleme su imali i Amerikanci, prvu zvezdu Džejsona Kida zamenio je mladi Džej Vilijams (Čikago, rođen 1981). Činjenica da niko od 12 izabranih američkih igrača nikada nije bio prvak NBA (prema, recimo, 12 NBA prstenova prvog i jedinog pravog „dream teama“ iz 1992. na Olimpijadi u Barseloni) ne bi trebalo da zavara nikoga. Imena iskusnih igrača, poput lokalnog miljenika Redžija Milera (tri godine stariji od Divca!) ili Antonija Dejvisa iz Toronta (Divčev vršnjak, rođen 1968), predvode jednu mešavinu veterana, igrača srednje generacije (Ben Valas 28), Rej Alen 27, Majkl Finli 29, Raef Lafrank i Andre Miler 26) i relativno mladih igrača (Džje Vilijams 21, Elton Brant 23, Šon Merino i Žermen O´Nil 24, Pol Pirs 25). Na klupi će sedeti Džordž Karl (Milvoki Baks), čovek sa malo iskustva iz evropske košarke jer je početkom 90-ih godina prošlog veka bio trener Real Madrida bez mnogo uspeha. Jedan od njegovih pomoćnika biće Greg Popović, dvostruki šampion NBA sa San Antoniom. Popović je poreklom Crnogorac, ali ono malo naših reči naučio je ne od roditelja već od Žarka Paspalja kada je ovaj 1989. bio u San Antoniju, a Greg bio tek treći pomoćnik… Amerikance je u Sidneju 2000. i na SP-u u Atini 1998. (ali bez NBA igrača koji su bili u štrajku zbog „lok-auta“) predvodio sa klupe Rudi Tomjenović, poreklom iz Hrvatske, što je simbolična veza s regionom iz koga je danas daleko najviše stranih igrača u NBA. Bilo kako bilo, logično je očekivati da se bilans SAD (NBA)–ostatak sveta sa 53:0 poveća na 62:0, ali nada, kao i uvek, umire poslednja… Amerikanci su u jednoj od poslednjih provera pobedili Nemačku sa 91:73, iako je na nešto više od dva minuta pre kraja bilo samo 79:73. Uz to, veteran Miler je povredio članak na nozi. Očekuje nas, po svemu sudeći, vrlo zanimljivo takmičenje jer je nivo ekipa ujednačeniji nego na prethodnim takmičenjima. Španci i Turci su silno napredovali, Nemačka je, sa Dirkom Novickim, takođe u usponu, Rusija dolazi sa jednim vrlo iskusnim timom, a Argentina prvi put ulazi u krug kandidata za najviši plasman jer u sastavu ima sve same iskusne igrače koji u svojim evropskim timovima imaju veoma zapažene uloge, a neki, poput Emanuela Đinobilija, stigli su do NBA (San Antonio Spurs). Uskoro će mu tamo društvo praviti Luis Skola (Tau Keramika), a Fabricio Oberto (prešao iz Tau Keramike u Pamesu, gde će opet igrati u tandemu sa Dejanom Tomaševićem), Andres Nokioni (Tau) ili Ruben Volkovicki (još bez ekipe) ili Lukas Victoriano (Real Madrid) garantuju odličan tim. U ekipi Portorika videćemo još jednom 37-godišnjeg „Pikulina“ Ortiza s kojim je Divac „ratovao“ još u Buenos Ajresu 1990, Kineze predvodi džinovski Jao Ming (2,27 cm),ovogodišnji „pik“ br. 1 na „draftu“ i Vang Zizi, prošle sezone u Dalasu. Brazilci će biti veoma atraktivni uprkos odustvu Nenea Hilarija, koji je bio veoma visoko na ovogodišnjem draftu. Uz 12 američkih igrača koji igraju za NBA timove, u Indijanapolisu ćemo videti još dosta bivših, sadašnjih i budućih igrača najjače lige sveta. U našem timu su Divac, Stojaković, Drobnjak i Radmanović, od jeseni im se pridružuje i Jarić (L.A. Klipers), u španskom timu prva zvezda je Pau Gasol (Memfis), u ruskom Andrej Kirilenko (Juta), u nemačkom Dirk Novicki (Dalas), u turskom Hido Turkoglu (Sakramento), a Detroit je potpisao ugovor sa centrom Mehmedom Okurom. O Argentincima i Kinezima već je bilo reči… Sistem takmičenja je takav da prvih šest utakmica samo služi da bi se u sedmoj, četvrtfinalnoj, „odabrao“ protivnik. Ko preživi boriće se za medalje. Takmičenje će biti vrlo naporno, devet utakmica za samo 11 dana, i jasno je da će uz košarkaške kvalitete odlučivati i fizička pripremljenost. A naši su krenuli među prvima, još 17. jula…