Iza fudbalskih kulisa

Po putevima Južne Afrike navijači se kreću kao ptice selice, prateći u kom gradu im tim igra sledeću utakmicu, ali što je kraj Prvenstva bliži sve je manje onih koji sa ponosom ističu svoja obeležje. U danima koji su prethodili polufinalnim mečevima, put od Kejptauna do Durbana izgledao je kao uzavrela navijačka magistrala. Ka istoku, prema Durbanu, kretali su se mnogobrojni automobili sa nemačkim i španskim obeležjima, ka Kejptaunu su išli navijači Urugvaja i Holandije. Najuočljiviji je bio dabldeker narandžaste boje, okićen holandskim zastavama. Autobus je očigledno veteran, na njemu su nalepnice sa svetskih prvenstava održanih 2006. i 2002. Prilagođen je za duga putovanja, pola sedišta je izbačeno, unutra se vide kuhinja i bar. Na jednom delu krova postoji i mala terasa, sa koje su Holanđani nazdravljali pivom ostalim učesnicima u saobraćaju.

PRIRODA, MIR I HIPICI: Kada se sa autoputa skrene prema Divljoj obali, delu provincije Istočni Kejp, gužva i užurbanost nestaju. Brda okićena selima naroda Ksosa, nalik na dečije crteže sa kućama ofarbanim u žuto, zeleno, plavo, roze, kao talasi se valjaju prema Indijskom okeanu, da bi se u njega na nekim mestima rušila kao moćni klifovi, a na drugim lagano kliznula ka vodi kao tepih obrastao travom ili gustom, tropskom šumom. Između klifova i šuma uvlače se kilometrima duge peščane plaže, najčešće potpuno puste. Na nekim plažama u čijoj blizini su sela odmaraju se samo krave gledajući ka pučini.

Na Divljoj obali ima malo gradova. Jedan od njih je sićušna ali živahna luka Port Sent Džons, sa svega 2000 stanovnika. Centar gradića je pijaca na kojoj se, uz standardnu ponudu jeftine robe, nude i tek ulovljene ribe, rakovi, škampe, lignje. U Port Sent Džonsu nema velikih hotela, kao i u ostalim mestima po obali, verovatno zato što putna mreža nije baš razvijena. Najviše je niskobudžetnih hostela za bekpekere, putnike sa rančevima.

Atmosfera na Divljoj obali je mirna i opuštena, priroda izgleda kao deo izgubljenog raja. Nije ni čudo što mnoge ostarele hipike, koji su se ovde nastanili, Divlja obala podseća na nekadašnja hipi carstva, kakva je pre mnogo godina bila indijska Goa. Na hipike podseća i sveprisutni miris marihuane, ali nisu stranci bili ti koji su „travu“ ovde doneli. Još u davnim vremenima je marihuana (koju ovde zovu zol ili daga), bila važan deo trgovine naroda Ksosa i San. Ni danas nije iznenađujući prizor starija žena koja nešto prodaje na ulici i mirno savija džoint. Iako po zakonima Južne Afrike nema razlike između lakih i teških droga, marihuana se uveliko koristi svuda po zemlji, često toliko otvoreno da deluje kao da je legalizovana. Poznavaoci kažu da se u predelima u blizini granice sa Svazilendom nalaze ogromne plantaže sa kojih se dobijaju prinosi koji se mere u tonama. No „trava“ nije i najveći problem koji Južna Afrika ima sa drogom.

Teške droge su takođe svuda prisutne, na ulicama kvartova poput zloglasnog Hilbroua, u centru Johanesburga, heroin i kokain se prodaju gotovo javno. Deo zemlje od Johanesburga, preko Nelspruita, do Maputa, glavnog grada susednog Mozambika, poznat je kao „Mala Kolumbija“, zbog raširene upotrebe kreka i kokaina. U Nelspruitu tvrde da je odatle potekao vic koji kaže da je vuvuzelom najviše bio oduševljen selektor argentinske reprezentacije Dijego Maradona, zato što njome može da ušmrkne mnogo veću količinu kokaina nego što je uobičajeno.

PONDOLEND: Do udaljenih kutaka Divlje obale oko Port Sent Džonsa stiže se ili peške ili retkim lokalnim prevozom. U zemljama Azije i Afrike taj saobraćaj obavlja se minibusevima koji polaze tek kada se napune putnicima, ali pojam „pun“ ume da bude veoma rastegljiv.

Kada je Tabo, poznanik iz Port Sent Džonsa, rekao da će minibus krenuti tek za sat, to je delovalo preterano. Unutra je već bilo desetak ljudi, uz oveću gomilu stvari. Posle sat vremena, čovek zadužen za utovar ljudi i prtljaga (zovimo ga Utovarivač) nagurao je unutra i osamnaestog putnika, a gomila stvari je narasla do krova autobusa. Bilo je tu burića, džakova brašna, šećera, soli, gajbi piva, odeće, obuće, a na vrhu gomile, u plastičnoj kadici, spavalo je četvorogodišnje dete.

Umesto očekivanog polaska, pojavio se vozač i autoritativnim glasom počeo da izdaje naređenja: „Ti malo levo, ti se pomeri do njega, ti izbaci korpe napolje, stavićemo ih na krov sa dušecima.“ Na čudesan način, stvorilo se mesto za još dva putnika, uskočio je i Utovarivač i konopcem učvrstio zadnja vrata. Kada se pojavio stariji čovek i rekao: „Kada vas je toliko stalo, valjda mogu još i ja“, čak je i vozač odmahnuo rukom i ostavio ga da čeka sledeći minibus. Ispostavilo se da je dekica ipak bio u pravu, truckanje i nekoliko žestokih uzbrdica i nizbrdica doveli su do prirodnog sleganja stvari i ljudi, pa je Utovarivač čak uspeo da legne na stvari i zaspi.

I pored dugog čekanja i još duže vožnje nema nervoze, svi su veseli. Neko sa svog mobilnog telefona pušta gospel, duboki grleni glas peva: „Ooooo, Džizus!“, praćen horom putnika. Negde na putu, usred šume, stariji belac preuzima naručenu gajbu piva.

Poslednja stanica autobusa je selo Nokekvana. Kao i u velikom delu Istočnog Kejpa, selom dominiraju rondaveli, kružne kuće sa kupastim krovom. Mada je u selu napravljena škola i ima puno novijih kuća, u onim najsiromašnijim, čiji su zidovi od mešavine gline, zemlje i balege, na zemljanim podovima žive čitave porodice u uslovima koji se nisu mnogo promenili u poslednjih par vekova. Veliki broj ljudi ima odsečen vrh malog prsta na levoj ruci, što se među Ksosama i srodnim narodima radi zbog sreće još u detinjstvu.

Ovaj deo Divlje obale naseljen je narodom Pondo, a pripadnost etničkoj grupi često pokazuje i boja u koju su kuće ofarbane – kod Pondoa, to je svetloplava. Sa modrim okeanom u pozadini, plave kuće Pondoa stvaraju nestvarno lepu sliku.

U blizini sela bi trebalo da se snime i neki kadrovi filma o Vini Mandeli, bivšoj ženi Nelsona Mandele, nekadašnjoj heroini borbe protiv aparthejda, kasnije bogatoj poslovnoj ženi kojoj je suđeno zbog mnogih afera. Ne bez ponosa, seljani se hvale da je Vini rođena u blizini, u jednom od sela Pondolenda, ali i pomalo razočarano dodaju: „Nije mnogo uradila za naš kraj, ni kad je mogla. Pogospodila se…“

NAJSNA: Kada se sa Divlje obale krene prema zapadu, preko Istočnog Londona, Hamburga i Port Elizabeta dolazi se do Garden Routa. Ovaj deo zemlje važi za jedan od najlepših u Južnoj Africi, ako se taj izraz uopšte može upotrebiti u zemlji po kojoj je tvorac prosuo skoro sve lepo što na planeti postoji. Na 300 kilometara dugom Garden routu ređaju se na jednoj strani beskrajne plaže i lagune usečene duboko u kopno, na drugoj jezera, brda obrasla drevnim šumama, planine ispresecane veličanstvenim rečnim kanjonima.

Jedan od prvih gradova na Garden Routu je Najsna, živopisno mesto čija periferija podseća na kanadske gradove, sa velikim porodičnim kućama koje se utapaju u šumovita brda u zaleđu. Druga strana Najsne, naslonjena na veliku lagunu, liči na mondenske gradova po evropskom delu Mediterana. Sve vrvi od posetilaca, u marini su ukotvljene skupe jedrilice, po obali su posejani restorani, ekskluzivni apartmani i radnje. Dosta je mladih crnih prostitutki i starijih belaca, očigledno turista, mada to nije karakteristično samo za ovaj deo Južne Afrike.

U Najsni je ovih dana u toku Festival ostriga. Sve je veselo i bučno, dekor je vašarski, kao i na svim sličnim manifestacijama bilo gde u svetu. Tu je luna-park, kineske igračke i bižuterija na tezgama, miris roštilja, koleginica Milana Tarota koja čita sudbinu iz karata, pijani gosti. Razlika između Guče i Najsne je što se ovde ispod šatre sviraju pesme grupe Aba, a umesto kiselog kupusa su specijalitet ostrige.

Na brdima iznad Najsne su siromašna crnačka predgrađa poput naselja Konkordija. Kuće su umesto od lima i kartona uglavnom pravljene od drveta iz obližnjih šuma, a dosta je i novijih, tipskih, izgrađenih posle 1994. godine. Vlada je dotiranom, jeftinom gradnjom podigla tri miliona takvih kuća širom zemlje, ali se ljudi često žale na očajan kvalitet gradnje. Kažu da su razlog tome mahinacije sa građevinskim materijalom i korupcija, jedna od endemskih boljki sadašnje Južne Afrike. Iz naselja se pruža sjajan pogled na idiličnu Najsnu, mada to sigurno nije uteha njegovim stanovnicima. Meštani tvrde da u Konkordiji ima mnogo kriminala, ali atmosfera je ovde, kao i svuda na jugu zemlje, neuporedivo opuštenija nego na sličnim mestima na severu.

RASTAFARIJANCI: U naselju je puno crkava, hrišćanstvo je odomaćeno među lokalnim stanovništvom, mada je uobičajeno i verovanje u veštice i duhove predaka. Tu je i jedina veća zajednica rastafarijanaca u Južnoj Africi. Ima ih oko 150, ranije su bili rasejani širom Konkordije, ali su tražili da ih gradske vlasti grupišu na jednom mestu. „Jednom bratu je uništena kuća, a nismo hteli ni da nam deca rastu u lošem društvu, ljudi mnogo piju, puno je ovde nasilja“, kaže Zek, nezvanični portparol zajednice. Po ulicama komune se igraju deca dugih kosa upletenih u karakteristične kikice (kosa je često obmotana tkaninom, da bi se manje prljala), zidovi su oslikani muralima na kojima su rastafarijanski simboli i neizbežni Bob Marli. Tu je i crkva u kojoj su slike bivšeg etiopskog cara Hajla Selasija, prizori iz Etiopije, obećane zemlje rastafarijanaca, bubnjevi na kojima se svira tokom ceremonija. Zek objašnjava da su osnova njihovog verovanja tolerancija i ljubav među ljudima svih rasa i nacija, a ne samo rege i marihuana, kako većina misli. Rastafarijanci ne puše i ne piju alkohol, ali je „daga“ deo njihove svakodnevice. Vlasti na to uglavnom žmure, mada se raste žale da im policija previše često uništava nasade po dvorištima. „A gajimo je za sebe, potpuno čistu i prirodnu, ne uzimamo od drugih jer oni dodaju hemikalije,“ kaže Zek. Posetioci, inače, mogu ovde da kupe malo čiste „dage“ i tako pomognu zajednicu.

Većinu prodavnica i drugih radnji po naselju, kao i na sličnim mestima u drugim gradovima Južne Afrike, drže doseljenici iz Gane, Nigerije, Somalije… Neredi u kojima su 2008. godine širom zemlje stotine imigranata ubijene, a njihove radnje opljačkane i spaljene jer domaćima „otimaju posao“, nisu zaobišli ni Konkordiju, ali su se posle nekog vremena Afrikanci iz drugih zemalja vratili.

„Mnogi muškarci kod Ksosa ne vole baš da rade, najviše poslova obavljaju žene, pa nije ni imao ko da preuzme posao stranaca“, kaže Selina, tradicionalni lekar (sili). „Ja skoro ne stižem da lečim ljude koliko imam posla oko dece. Čuvam unučiće, ima ih od šest meseci do 14 godina. Neka od moje dece rade, neki su se razveli, danas mladi nemaju strpljenja za zajednički život“, priča dok u svojoj kružnoj kućici ređa lekovite trave. „Ne žalim se, Bog mi je dao puno sreće u životu. Pomažem ljudima i deci, moj najmlađi sin je u Americi, inženjer je i dobio je stipendiju da tamo doktorira. Ponosna sam kada vidim dokle je došao, a vidite odakle je krenuo.“

Ekskluzivno iz Južne Afrike

Novinar nedeljnika „Vreme“ Momir Turudić boravi kao specijalni dopisnik našeg lista u Južnoj Africi za vreme trajanja Svetskog prvenstva u fudbalu. Njegove priloge o licu i naličju ove zemlje tokom najvećeg ovogodišnjeg sportskog događaja „Vreme“ će redovno objavljivati u narednim brojevima.

Brđanin na okeanu

Ponudu da sa poznanicima iz hostela u Port Sent Džonsu idem na pučinu da posmatram kitove i delfine sam u početku glatko odbio, naročito kada sam čuo da se ne ide nekim solidnim brodom, već malo većim gumenim čamcem sa motorom. Objasnio sam da zbog planinskog porekla imam genetski strah od duboke vode, da ne pominjem ajkule na koje upozoravaju brojne table duž obale. Ispostavilo se, međutim, da grupi nedostaje još jedan čovek da bi mogla da krene, a drugog kandidata nije bilo. Odupirao sam se argumentima Australijanca Dejva da su to i njegova deca već probala (lako je njima, oni kao da su u vodi rođeni), pa i ponudi organizatora da mi da popust, ali je prelomio udar na nacionalnu čast, cinična primedba Bolivijca Horhea: „Nije ni čudo što ste vi Srbi ispali već u prvom krugu kada ste tolike kukavice.“

Noć je prošla u košmarnim snovima kroz koje su proletale bele i ostale nemani, a sunčano jutro je odagnalo nadu da će loše vreme odložiti polazak. Nakostrešen od jutarnje hladnoće i straha, pakosno sam dobacio prebledelom Horheu koji je nervozno vukao dimove cigarete: „Nije valjda da se plašiš?“

Nije mi bilo prijatno kada je kormilar rekao da zbog ravnoteže čamca iz nešto sigurnije sredine pređem na prednji deo, ali već je bilo kasno za raspravu. Čamac je počeo da se propinje, skače preko ogromnih talasa, propada, a ja sam spuštao težište sve niže, sve dok kormilar nije viknuo: „Nemoj da sediš dole, prati ritam talasa i skokova čamca!“ Nije potrajalo dugo, mada je izgledalo kao večnost, i dočepali smo se nešto mirnije pučine. U posttraumatskom šoku ni pojava peraja pored čamca (srećom delfinovog) više nije mogla da me uzbudi.

Kitovi se nisu pojavili, ali posle je sve bilo lepo, plava pučina, oblaci, jata delfina. Iskrcavanje je bilo mnogo lakše nego ulazak u duboko vodu, svi su na kraju bili srećni, pa i ja, jedino su me još danima bolele ruke kojima sam očajnički stezao šipke i konopce u čamcu. Kitove ću, ipak, pokušati opet da vidim negde sa kopna, pa ako naiđu, naiđu.

SCENE IZ NAJSNE: Gradske slike (fotografije Momir Turudić)