Imati Munka

Glavni grad Norveške, jedine evropske zemlje u kojoj do sada nisam bio, ostavlja utisak posve različit od Stokholma, iz kojeg smo te večeri stigli. Pun novih građevina poput nekog Dubaija Severa, sve je čisto i uređeno.

Na trgu ispred Glavne železničke stanice nailazim na desetine romskih prosjakinja u tradicionalnim haljinama (gotovo kao da su stigle sa nekog filmskog seta ili iz muzičkog spota) koje prilaze i na savršenom engleskom traže novac pokazujući papir sa nečijom dijagnozom. Za razliku od njihovih “koleginica” u našim krajevima, one nemaju decu u naručju. Kasnije sam čuo da su iz Rumunije i da redovno dolaze u piku turističke sezone i vraćaju se krajem septembra.

foto: r. čoban

Nastavljam, Železnička stanica mi ostaje iza leđa, a ispred mene su dve impresivne nove građevine: Opera i Munkov muzej. Ovo je jedna od retkih zgrada na čiji krov se možete popeti s ulice i to ne stepeništem nego po blago nakošenom zidu od belog mermera koji vas prosto mami da to i učinite.

Dom Norveške nacionalne opere i baleta i Nacionalnog pozorišta ima 1100 prostorija na 49.000 m². Glavno gledalište može da primi 1364, a dve druge scene za predstave 200, odnosno 400 gledalaca. Spoljne površine zgrade obložene su mermerom iz Karare u Italiji i belim granitom tako da izgleda kao da se građevina podiže iz vode. To je najveća kulturna građevina izgrađena u Norveškoj nakon katedrale Nidaros u Trondhajmu iz 1300.

Od 350 projektnih rešenja pristiglih na konkurs, izabrana je norveška arhitektonska firma Snøhetta. Izgradnja je počela 2003, završena je pre roka 2007. godine, a ceo projekat je koštao oko 52 miliona američkih dolara, takođe ispod budžeta oko 760 miliona dolara. Samo tokom prve godine, kroz vrata zgrade prošlo je 1,3 miliona ljudi.

Nakon obilnog doručka, u kome je dominirao vlažni “norveški hleb”, uputio sam se u luku za kruzere gde sam u nekom hangaru iznajmio bicikl.

Cena dnevne rente bila je najviša koju sam platio bilo gde u svetu, a iznajmljivao sam bicikle od Laosa do Menhetna; 390 norveških kruna (39 evra) za jedan dan (praktično 8 sati) i još 1000 kruna kao depozit u slučaju da nešto polomim ili mi ga ukradu, što mi se već dešavala, poslednji put 2019. u Odesi. Plavokosi tinejdžer koji mi je izdao bicikl dao mi je tablet da sam popunim podatke kreditne kartice, jer je to bio jedini način da se plati usluga. Inače, Norveška i Švedska su još od pre pandemije gotovo potpuno “cashless countries”.

Izlazeći iz luke, nailazim na spomenik žrtvama pomorske nesreće, koja se desila 7. aprila 1990. kada je izbio požar na brodu “Scandinavian Star” i poginulo je 159 ljudi. Kapetan i posada su napustili brod pre nego što su se svi putnici evakuisali. Spomenik je podignut 2006. i predstavlja majku koja spasava svoju decu od kojih jedno poseže za igračkom koja je ostala na podu. Video sam i “privremeni spomenik” još jednoj tragediji, u kojoj je 2011. Anders Brejvik ubio 77 i ranio 319 ljudi.

Protestantska katedrala u centru Osla sagrađena je 1697. Norveška kraljevska porodica i Vlada Norveške povremeno je koriste za javne događaje. Statua princeze Mod od Velsa stoji ispred Kraljevske palate u Oslu. Britanska princeza Mod, ćerka kralja Edvarda VII, postala je norveška kraljica udajom za Hakona VII. Po njoj se zove ogromna teritorija na Antarktiku, Zemlja kraljice Mod, na koju norveška kruna polaže pravo.

Kraljevska palata podignuta je početkom 19. veka kao norveška rezidencija kralja Karla XIV Johana koji je vladao unijom Švedske i Norveške. Današnja Norveška stekla je potpunu nezavisnost tek 1905. U palati danas stoluje kralj Harald V, a njegov sin, princ Hakon, živi u rezidenciji Skaugum u Askeru, zapadno od Osla.

U čuvenom Frogner parku, koji godišnje obiđe preko milion posetilaca, nalazi se 212 skulptura Gustava Vigelanda nastalih od 1924. do 1943, zbog čega ga turisti zovu i “Vigeland park”. Skulpture muškaraca, žena i dece u najrazličitijim mogućim pozama, od kojih su neke čak i za današnje standarde prilično provokativne. Bio je radni dan, ali je park bio prepun turista, dece u školskim uniformama, video sam i nekoliko sportskih timova. Posle posete još nekim sličnim mestima u gradu, stekao sam utisak da Norvežani mnogo pažnje polažu na kolektivne obilaske kulturnih institucija, što je lep običaj koji je kod nas gotovo potpuno nestao posle osamdesetih godina prošlog veka.

foto: r. čoban

Svakako najimpresivnija građevina iz 20. veka je Gradska kuća, u kojoj se svakog 10. decembra na godišnjicu Nobelove smrti dodeljuje Nobelova nagrada za mir. Posebno su vredna umetnička dela, skulpture, slike i murali, u Gradskoj kući, na njoj i oko nje. Na zapadnom zidu zgrade dominira skulptura konjanika, Harlada od Norveške, kralja iz 11. veka, rad umetnice Ane Grimdalen. Skulptura Svetog Halvarda, rad Nika Šiola, nalazi se na prednjoj strani, a reljef Dagfina Verensiolda na zidu prema trgu predstavlja višebojne opise iz poetskih epova drevne Norveške. Jozef Grimeland je dizajnirao bronzani reljef iznad ulaza kao i skulpturu Oslopike (Devojka iz Osla) na vrhu zida. Šest skulptura Per Pale Storma ispred Gradske kuće predstavljaju različite vrste zanatlija i građevinara koji su učestvovali u njenoj izgradnji.

Već je kišica počela da rominja kada sam se uspeo na brdo Ekenberg sa kojeg se pruža najlepši pogled na Oslo. Na Ekenbergu se nalazi park sa skulpturama umetnika iz celog sveta koje je sakupio Kristijan Ringnes, bogati norveški kolekcionar. Od početne 31 skulpture, park u vlasništvu Grada Osla, nakon kupovine od 35 miliona evra, danas ima čak 80 umetničkih dela.

Kako sam se približavao centru grada, kiša se pojačavala i prerasla u pljusak, pa sam popodne proveo pod krovom, u Nacionalnom muzeju, popularnom NaM-u.

U kolekcija od 400.000 je i prvi primerak Munkovog Krika iz 1893. Među stotinama dela koja sam pogledao, posebno su me dojmila platna Bendika Risa, umetnika koji je veći deo života proveo lečeći se od mentalnih bolesti: Bendik i Arolilja – dvoje ljubavnika koji u baladi umiru zbog svoje zabranjene veze (norveški Romeo i Julija). Impresivno je i njegovo delo Deložacija koje prikazuje džinovske policajce kako iz kuće iseljavaju minijaturne žene i decu.

Slika Reidara Aulijea 9. april 1940. prikazuje kamion koji vozi mrtvački kovčeg prekriven norveškom zastavom, a bila mi je uvod u sutrašnju posetu Norveškom muzeju otpora. Deveti april je, naime, datum kada je Hitler 1940. napao Norvešku i Dansku i duboko je usađen u ovdašnju nacionalnu svest, kao 6. april u našu.

Norveški muzej otpora nalazi se u Akershus tvrđavi i bavi se periodom od 1940. do 1945. kada je ova zemlja bila pod okupacijom nacističke Nemačke. Momak koji naplaćuje ulaznice rutinski me zbog neke njihove evidencije pita iz koje zemlje dolazim. Kada je čuo odgovor, zainteresovao se, rekao da je studirao srpski i da zna kakve su duboke veze između Norveške i Jugoslavije skovane upravo u godinama kojima se bavi ovaj muzej. Naime, ko je nekad bio u Kikindi zna da se hotel u centru grada (trenutno nažalost ruiniran) zove po norveškom gradu Narviku gde se nalazio logor Ovre Jarnvan. Godine 1942. u ovaj logor dovedeno je 588 zarobljenika iz Jugoslavije od kojih je njih 242 tu umrlo ili ubijeno. U blizini ovog logora postojao je još jedan logor – Baisfjord, gde je 1942. godine dovedeno oko 900 zarobljenika iz Jugoslavije, najveći broj njih je tu ubrzo i umoren, a jedan deo odveden u logor Ovre Jarnvan.

Inače, srpski (hrvatski, bosanski…) može se čuti gotovo na svakom ćošku: dok čekam društvo u piceriji, ćaskam sa dve Bosanke. Konobar u kafeu je Makedonac, na ulici me zaustavlja žena iz Bele Crkve koja me je prepoznala sa TV-a. Prema zvaničnim podacima, u Norveškoj trenutno živi 10.000 Srba, od toga polovina njih u Oslu.

Na samom ulazu u Muzej nalaze se portreti trojice kraljeva ove zemlje koji su se dočekani razdraganom masom od 400.000 ljudi vratili iz izgnanstva 7. juna 1945, nakon što je Hitlerova Nemačka kapitulirala. Sadašnji kralj Harald V bio je tada osmogodišnji dečak, njegov otac Olaf V bio je princ prestolonaslednik a deda Hakon VII voljeni kralj. Zadržao sam se na audio-snimku govora Vidkuna Kvislinga, norveškog Nedića, u kojem poziva na prestanak otpora Hitleru. Čovek čije je prezime u celom svetu sinonim za izdajnike i kolaboracioniste, uhvaćen je na kraju rata i osuđen na smrt streljanjem.

Nakon ručka u restoranu sa pogledom na Munkov muzej, ostalo je još toliko vremena da se pre odlaska na aerodrom poseti muzej ovog najvećeg norveškog slikara.

Munkov muzej uselio se u novu zgradu pre godinu dana. Pre toga bio je u objektu u kojem su 22. avgusta 2004. naoružani pljačkaši ukrali dve najpoznatije umetnikove slike, Krik i Madona. Slike su pronađene dve godine kasnije i vraćene u muzej.

Inače, gorepomenuta najstarija verzija Krika ukradena je iz Nacionalne galerije 12. februara 1994, na dan otvaranja Olimpijskih igara u norveškom Lilihameru. Pljačkaši su ostavili poruku: “Hvala na lošem obezbeđenju!” Nakon što je galerija odbila da plati otkup od milion dolara, norveška policija je preduzela opsežnu akciju i u maju iste godine Krik je pronađen. Među šestoricom uhapšenih pljačkaša bio je i Pal Enger, bivši košarkaš , koji je pre toga ukrao Munkovu sliku Ljubav i bol.

U današnjem Munkovom muzeju u istoj prostoriji nalaze se tri Krika, jedna litografija, jedan krejon na kartonu i jedna tempera na kartonu. Zanimljivo je da ih ne možete videti u isto vreme, na svakih nekoliko minuta jedna slika se “otkriva” dok druge dve ostaju u mraku. Razlog tome je procena stručnjaka da tehnike kojima ih je Munk radio zahtevaju limitiranu količinu svetlosti u toku dana. Još jedna verzija nalazi se u privatnoj kolekciji američkog investitora Leona Bleka. U Munkovom muzeju se osim njegovih dela nalaze i slike umetnika koji su bili inspirisani radovima slavnog Norvežanina, među njima i Endija Vorhola.

Odlazeći ka aerodromu po skandinavskom sumraku koji nikako da postane mrak, razmišljam kako je Munk, slikar iz jedne male zemlje, daleko od glavnih umetničkih tokova Evrope i sveta, postao moćna inspiracija ostalim autorima, ali i pljačkašima umetnina koji kao da ne mogu da se oslobode opsesije zvane “Imati Munka”.