Heroj 1914.

O filmu, tačnije terenskom snimanju, boravku na tom setu, imam neka iskustva. Sećam se, muvao sam se tuda, snimanja Užičke republike u Valjevu, Božidarka Frajt, Boris Buzančić, ostalo mi i da je jedan u uniformi jahao na belom konju. Imam i taze iskustva, snimanje Babe koja se češlja na obroncima Goča, tu Radoš Bajić i sin Dragan dočekali Dačića, Veljović se u susretu sa umetnošću ‘mal’ ne upišo od smeha, ali tu najbolji bio taj ručak u policijskom objektu, ‘rana, pesma, ‘rana, pa tako redom i iznova. Ali, nešto kontam, za posetu snimanju filma Heroj 1914, u produkciji „Vremena“, preporučili me i ta geografija, junački mentalitet, to što sam, jelte, Valjevac, a Valjevo je, ka što se zna bilo centar, što se kaže administrativni, Kolubarske bitke.

Kako bilo, u Pranjane krenem u nedelju, dan po Mi’oljdanu. i to ne slučajno, toga dana bili izbori u Vrbasu, svi srpski lideri otišli tamo, tako da sam bio siguran da nam se putevi neće ukrstiti. U Vrbas, dodam, gde državnički bio, kao predsednik svih svojih građana, i predsednik Tomislav, ubedljivo pobedio SNS, će sam vlada. Dakle, udarim na put, preko slavne Mionice, gde vojvoda Živojin Mišić ima spomenik, stanem kod mosta preko Ribnice, zapišem Vojvodine reči iz novembra ‘14, koje stoje na obeležju: Vojnici, deco, stojte, uspravite se, okrenite lice neprijatelju!

BAJONET I LAKAT: Dalje, putem, i sve uzbrdo, pređem Brajiće, ‘de se Tito sreo sa Dražu, pređem Ravnu goru, siđem u Koštuniće, konstatujem Etno selo koje gradio general Čeković dok bio na položaju, posle nekoliko kilometara, eto ih Pranjani. Po dogovoru, u kafanu Kod Čede, tu se nađem sa gospodinom i meštaninom Grebom, nadimak dobio po dedi Soluncu. Samo što sam sa Grebom uzeo da se, po uvek običaj, prekrstim uz rakijicu, eto ti vođe projekta Filipa znam čoveka i druga Švarma. Obavismo šta smo imali, pa krenusmo, uzbrdo, i još uzbrdo. Stigosmo na makadam, još makadama, bi ta visina, gola brda prošarana jesen drvećem, obronci Suvobora, Ravna gora na puškomet. Prođosmo bivak ekipe, stigosmo na lice mesta, snimanje u toku, uz padinu nadiru Naši. Vidim da tu zaravan, gola brda i padine, samo čista srpska zemlja, nigde vodopada, žubora vode, tako da mi otpade pitanje – Ima l’ gde Monike Beluči. Još vidim, ima tu svega, ko na „pravom“ filmu, Naši opet o’zdo napadaju, Austrougari u plave, da l’ rezedo, uniforme, među „neprijatelji“ nigde Tita, dok još nije bio Tito, uzmem pitam pitanje: Ima l’ ‘de Tita?

U nedoumicu šta dalje, dok su Naši još napadali o’zdo, priđe mi prvopozivac Mirko znam čoveka Rudić. Pokaza iskrivljen bajonet, koji, pri padu, strad’o od njegovog lakta. Uzmem slikam Mirka, koji u filmu glavni, ako se tako može reći, a može, glumac. Kažem mu da se malo raskopča, razdrlji, mora se misliti i na žensku populaciju. Obavim Mirka, primetim oficirsku kapu, dam je Filipu, obavim ceremonijalno slikanje sa njim i drugim šefom od projekta, Radoslavom kako ne bih znao čoveka i druga Ćebićem. Još uzmem da se bavim fotografijom, pirotehničari su radili pos’o, bi tog dima, još prepreka, Naši su ponavljali scenu juriša o’zdo. Sve je to, ko što biva, laiku kakav sam, izgledalo kao igra, ali videlo se da u svemu postoje potrebni red i disciplina, sve je funkcionisalo profesionalno i na Vi.

Kako je tu bila prijateljska Kragujevac televizija, Filip uze da se izjavi, i ja uzmem, što sam doš’o, sa svoje ćereslo sve to zabeležim. Film je plod timskog rada, ali se može reći da su, uz mnoge druge, u svemu glavni Filip, Ćeba i Nino Lukić. Pa ajmo redom, centralna figura filma je običan srpski vojnik, seljak, koji se bori 1914. Film govori o ratu iz perspektive običnog čoveka, koji se borio i ginuo na Ceru, Drini, Kolubari, i kad je sve izgledalo izgubljeno, taj seljak je izvojev’o pobedu na Kolubari i napravio jedno od najvećih čuda Prvog svetskog rata. Svakako da u toj velikoj pobedi svoje zasluge imaju vojvode Putnik, Stepanović, Mišić, ali može se reći da je bitku dobio srpski seljak.

Bilo još pitanja, odgovora: Kako je sledeće godine sto godina od početka Prvog svetskog rata, biće mnogo reči o tome, ovaj film pokušava da predstavi glavnog protagonistu tog rata, srpskog seljaka. Srpskoj vojsci je u tom ratu nedostajalo takoreći sve, do hrane, sve što je imao seljak je nosio na sebi, ali za razliku od drugih, neprijateljskih vojnika, on je znao zašto ratuje, branio je svoju porodicu, i svoju zemlju. Film će pokazati da je i taj rat, kao i svaki drugi, grozan, da ti ljudi nisu idealizovani heroji kakvim ih predstavljaju na spomenicima, to su bili ljudi od krvi i mesa, bilo je tu panike, povlačenja, dezerterstva, ali gro vojske je ostao čvrst, ostali su, u pravom smislu, vojska, zato što su znali ko su i šta brane, i zato su bili veliki heroji.

Biće još snimanja, uz izjave istoričara, dokumentarnu građu, originalan dokumenta i fotografije koje se još nisu videle, nastojaće da najveći deo filma snime na terenu, rekonstruišu život vojnika, pokažu kako je izgledao transport, marš, bolnica, gde su spavali, šta jeli… zna se da je u rovovima bilo strašno, pokušaće da imaju i te scene. Film je, ako se tako može reći, igrano-dokumentarni, i do sada je najveći zalogaj „Vreme filma“, tu ne treba očekivati velike glumce, igrani kadrovi su u funkciji rekonstrukcije tog vremena, može da kaže da će koristiti kompjuterske trikove, sva dostignuća montaže, trudiće se da urade film u rangu sa najboljim dostignućima savremenog dokumentarnog filma, cilj je da to bude potpuno nov izraz.

BOMBA „VASIĆEVKA„: Tu se iskusno, i u pravom trenutku, nadodam i ja sa svoje znam znanje, pitam o iskustvu na terenu, trejleru za film, gde iskočio mladić Rudić. Filip i na to bi spreman: Nisu ranije radili sa glumcima i statistima, novinar „Vremena“ Mirko Rudić, koji se bavi raznim stvarima, se pokazao kao talentovan glumac. On nosi lik tog anonimnog seljaka iz 1914, i priča neiscrpnu biografiju neznanog junaka. Mirko ima mnogo kvaliteta, pokazalo se da je jedan od njih i gluma, mnogi ljudi sa filma, videći trejler, su ih pitali gde su našli tog glumca. On je, u pravom smislu, otkrovenje ovog filma. Filip još uze kaže da su imali razumevanje sponzora u pogledu smeštaja i ishrane, te da zahvalnost duguju opštini Gornji Milanovac. A o Pranjanima, meštanima, ljudima, nema reči koje bi mogle opisati tu srdačnost i gostoprimstvo. Jednostavno, u punom značenju tih reči, prihvatili su ih kao svoje.

Na red dođe mladić Rudić, naporno je, ali snašao se bolje nego što je mislio, rad na trejleru za film mu je pomogao da u sve uđe sigurnije. Predstavi se i statista u srpskoj uniformi, sve super, oduševljen, sve ko stvarno, sviđa mu se uniforma, on je Kraljeva vojska. I drugi zadovoljan angažovanjem, malo ih umara ponavljanje scena, ali dobro prošli, pobedili su. I trećem kraljevom vojniku se sve dopada, sve pravo, i oružje i municija, uvek bi igrao srpskog vojnika, ako treba u reku, u blato, uzbrdo i nizbrdo, sve za Srbiju! Bi i „neprijateljski“ vojnik, i njemu se sve sviđa i dopada, jedino nije lako što moraju češće da ginu, samo danas poginuo desetak puta…

Ponovo proradi snimanje, Naši su još nadirali o’zdo, sednem odmorim, uđem u razgovor sa vozači, koji jedino na voljno. Jedan bio angažovan na snimanju Bjelogrlićevog Montevidea, šta sve prošli, Dragan se sa svima druži, sa onaj glumac Amerikanac, neki Santi, bili i u Guči, prva truba im došla noću da svira. Pitam jel bio na Bjelogrlić rođendan, gde glumac Dragan pev’o sa drug mu Dačić, nije, kako je mog’o, bio ovde. Inače, najviše voli premijere, jedva čeka premijeru i ovog filma…

Uzmem se još upitam sa mladić Rudić, o neke interne stvari, kako će sad još više da ga krenu ženske i ženskinje, mladić Rudić mi na sve odgovori tehnikom mimike, upozna sa gospodin sa za sunce naočari, lično specijalac SAJ-a Boris Vojvodić, angažovan kao savetnik za oružje. Specijalac odma’ pređe na specijalne teme, uze pokaže oružje koje se koristi u filmu. Izvadi revolver, ako dobro čuh, „leon nagan“, model iz 1895, ušao u naoružanje 1907, kao službeni revolver Kraljevine Srbije. Onih sa ćiriličnim natpisom Vojno-državni ima samo tri, dva u vlasništvu MUP-a. Specijalac Vojvodić pređe na puške „mauzerke“, „kratke kokanovke“, kalibar 7,57, 8,57, da imaju i konjički karabin, i to kratku varijantu, bombu „Vasićevku“ iz 1912, koja imala masu od kilo, i sejala strah i trepet…

Snimanje je dalje teklo, Naši su savladali padinu, na vrhu su ih čekali Austrougari, nasta borba prsa u prsa. Kad saznadem da za ručak neće biden Monika, da nema ništa od muziku i ostali ženski vez, da ne ometam takav program, sa svoje žensko čeljade u funkciji vozača, stanem se povlačim iz bitke. Savladamo uzbrdicu i sve uzbrdne krivine. Samo što izađosmo na ravno, auto prokuva, stade i ni makac, koliko se razumem, samo mog’o konstatujem da je neka bobina. Javim Filipu, stiže pomoć, opravismo, krenemo dalje, ali, kad ‘oće, ono ‘oće, jopet sve prokuva. Malo je reći nigde žive duše. Ali, vraga nigde nikog, u susret naiđoše vozila iz Pranjana, u svakom kompletno domaćinstvo, pošli gledaju snimanje filma. Stadoše, bez da pitaju odakle si rode, složno se dadoše u pos’o, promeniše, ili će biti skratiše, tu bobinu, auto ko nov. Kad je Ćeba pristig’o vidi šta ću i kako ću, pos’o bio skoro gotov. Natočimo vode, i put pod točkove.

HEROJI: Reporter sa ekipom filma, na licu mesta

KOLUBARSKA BITKA NA RAVNOJ GORI: Njihovi i naši u simulaciji rata za kameru foto: d. todorović