Gutanje malih radnji

Centar Ljubljane svakim danom izgleda sve više pust, ali ne zato što pljuskove smenjuju nesnosne vrućine. Razlog nije ni odlazak meštana na odmor u planine ili na more u inostranstvo. Najezda krupnog kapitala i izgradnja ogromnih, modernih trgovačkih centara učinila je da iz užeg i šireg centra grada bezmalo iščeznu zanatlijske radnje, od obućarskih, krojačkih do bakalnica, pekara…

VELIKI ŽDERU MALE: Nestanak dućana koji su godinama opsluživali one koji žive i rade u centru metropole (ali i mnogobrojne turiste) u međuvremenu je postao pravi trend. Trend zbog koga sad već kukaju i žitelji Maribora, Celja… Sve je počelo pre desetak godina u Ljubljani, gde je nekadašnja velika carinska zona u Šmartinskoj ulici, koja je obrađivala svu robu iz uvoza u SFRJ, posle raspada bivše države naprasno postala balast. Gradska vlada je muku mučila nad dilemom šta učiniti sa ružnim halama i mrežom pruga, koje su najednom postale jalovi koloseci.

A onda su po ugledu na velike trgovačke centre hale mic po mic obnovljene, šine uklonjene, i nastao je – BTC centar, sa sloganom grad u gradu. Na drugom kraju grada nikao je prvi veliki Merkatorov centar. Tako je Ljubljana (a kasnije i svi ostali veći gradovi u Sloveniji) ubrzo opasana lancima mamutskih trgovačkih centara, od Merkatora preko Špar samoposluga, do francuskog Le Klerka. Domaće radnje su pred propadanjem potražile spas u povezivanju u koncern Tuš, koji je izuzetno niskim cenama i ponudom robe nešto nižeg kvaliteta sitnim trgovcima omogućio opstanak. U početku su mnogi takav razvoj gradova pozdravljali kao iskorak iz bede socijalizma, korak ka modernizaciji, put u novo doba. Naoko je stvarno tako – svaki od novoizgrađenih centara potrošačima nudi ogroman izbor robe i specijalizovanih usluga. Niko, međutim, nije pomislio na kolateralnu štetu – opustošenje ionako skromnog gradskog jezgra i kvartova u užem centru, u kojima je zbog nepostojanja manjih radnji danas vraški teško kupiti ne samo sijalicu ili ekser, nego čak i hleb, mleko ili deterdžent. Čak se i zabava preselila na periferiju, gde je smešten Kolosej, veliki bioskopski multipleks, koji je „pojeo“ skoro sve tradicionalne bioskope u centru Ljubljane.

Statistika je gotovo zastrašujuća – od 1996. do 2002. godine desetkovan je broj radnji sa životnim namirnicama i smanjen sa 200 na 42. Samo Merkator je tokom poslednje dve godine zatvorio oko 20 manjih samoposluga, pa čak i one koje nisu u potpunom vlasništvu Merkatora.

Sve češći razlog za zatvaranje radnji jeste kirija, koju traže vlasnici zgrada u kojima prodavnice iznajmljuju prostorije. To su novi-stari vlasnici, zapravo naslednici koji su vlasništvo povratili tokom poslednjih desetak godina, posle sudskih odluka o denacionalizaciji. Nije čudno da kućevlasnici sanjaju da u lokale, koje su decenijama zauzimale neprofitabilne radnje (koje ne mogu da podnesu visoku kiriju), smeste nove, šik podstanare, one koji mogu da plate radikalno više cene.

Ponekad je za seobu ili zatvaranje dućana dovoljno da vlasnik zatvori jednu od većih, poznatih radnji u kraju. To se dogodilo u Celju, gde je upravo likvidiran Železninar (pandan već ugašenog Feruma na Trgu Nikole Pašića u Beogradu), posle 200 godina služenja stanovnicima iz okoline. Građani, posebno oni stariji, ogorčeni su na gradske vlasti i zajedno sa retkim predstavnicima civilnog društva javno pitaju hoće li zbog jednog šrafa, osigurača ili gumice morati da se voze gradskim prevozom do nekog od trgovačkih centara – u predgrađu.

Slična sudbina zadesila je i Metalku, pored Maksimarketa najpoznatiju robnu kuću „od igle do lokomotive“ u centru Ljubljane. Posle dugogodišnje agonije, njenih 1600 kvadratnih metara rasprodato je najboljim kupcima. Neki programi „veleblagovnice“ su ukinuti (npr. tekstil), a drugi preseljeni u podrum. Kada je trgovina robom široke potrošnje na kraju potpuno zatvorena, radnici zaposleni u Metalki i njen direktor zapalili su sveće ispred zdanja, otvorili knjigu žalosti i priredili pravu komemoraciju zbog „smrti sestre iz porodice prodavnica koja je preminula posle teške i tragične borbe s konkurentskim trgovačkim porodicama s periferije“.

Posle 35 godina rada sličan usud očekuje i obućarsku radnju Jožeta Staniča u Lepodvorskoj ulici u Ljubljani. Krivac za njegove nedaće i gašenje zanatlijske radnjice jeste opština, koja je podstanarima iznad njega omogućila otkup stanova, dok je obućaru Staniču kupovinu uskratila. Isprva je plaćao mesečnu kiriju od oko 150 evra, a onda mu je opština stanarinu povisila na tristotinjak evra – i to za ćumez bez sanitarija.

BOljE SPREČITI…: Direktor Špara Igor Mervič na učestale kritike u štampi odgovara da bi bilo „naivno očekivati da trgovci brinu o tome da manje trgovine budu ravnomerno raspoređene po gradu, pošto je interes trgovine u prvom redu profit, a ne socijala“. Nesumnjivo, trgovci iz superstorova ne mare za nedaće malih, a i ne moraju, jer je za nastale anomalije odgovorna lokalna vlast, koja bez obzira na predizborna obećanja nije učinila ništa za poboljšanje aktuelnog stanja. Neverovatno mnogo novca iz gradskog budžeta potrošeno je za izradu različitih „studija“ o opisanom fenomenu, a na sve glasnije zahteve birača da se zaštite manje radnje, ako treba i povlasticama, gradonačelnica Ljubljane Danica Šimšič odgovara da je osnovni problem što je tu reč o „privatnom kapitalu“, na čiju volju vlast ne može da utiče. To je tek delimično tačno, naročito u poređenju s iskustvima drugih država. One koje su projektima oživljavanja starih gradskih jezgara i posebnim povlasticama za trgovce, koji su uprkos višim kirijama odlučili da o(p)stanu u centru – uspele da promene negativan „trend nestajanja“ života u centru.

Jedan od takvih primera moguće je proučavati u komšiluku, u Beču, gde organizacija pod naslovom „Beč, grad za kupovinu“ bukvalno organizuje prodavnice po pojedinim ulicama i brine o uspostavljanju „strateške mešavine“ nasušnih radnji po svim kvartovima. Organizacija ima pravo da učestvuje u procesu izgradnje ili proširenja trgovačkih centara. Ukoliko ne da saglasnost – nema ništa od gradnje ili proširenja. Rezultat takve politike jeste sve veći priliv ljudi i novca u stare gradske četvrti i ulice, poput bečke Manahilferštrase. Tako je priliv i odliv investicija iz centra Beča postao ujednačen.

Modernizacija u vidu golemih, bajnih trgovačkih centara, koja se odvija po gradovima Srbije, mogla bi da posluži i kao opomena gradskim ocima kako treba i kako nikako ne treba raditi. Ako je Srbija već toliko zakasnila za drugim eks-ju državama, onda možda nije na odmet da na početku istog puta nešto ubrzano nauči – makar iz tuđih grešaka.