Verovali ili ne, postoji jedan trenutak u godini kada cela Amerika sedne pred TV ekrane i gleda jedan te isti program: prenos finala NFL lige, odnosno „superbol“. Superbol se igra od 1967. godine, godinu dana nakon što su dve do tada nezavisne fudbalske lige NFL (osnovana 1920) i AFL (1960) potpisale ugovor o integraciji. Dan superbola je po mnogo čemu američki nacionalni praznik u kome snaga igre simbolizuje snagu i ponos čitave nacije. Bogat „kulturno-umetnički program“ rezervisan samo za velika imena šou-biznisa i upriličen specijalno za superbol dostiže vrhunac neposredno pred početak utakmice, kada se intoniraju zapaljive patriotske pesme uz obaveznu američku himnu. Pevanje himne pred nacionalnim auditorijumom predstavlja ogromnu čast koja je do sada ukazana samo malom broju muzičara. Među njima su Maraja Keri, Nil Dajmond, Herb Alpert, Bili Džoel, Vitni Hjuston, Natali Kol, Vanesa Vilijems, Šer… Poluvreme je obično rezervisano za koncert neke veće pop ili rok atrakcije pa je tako prošle godine ubedljiv nastup imao bend U2, sve do trenutka kada je politički korektni Bono udvorički pokazao svoju jaknu postavljenu američkom zastavom. Svi smo mi pomalo Amerikanci.
Ovogodišnji superbol mnogi neće propustiti, ako ni zbog čega drugog a ono zbog podužeg spiska angažovanih muzičkih zvezda. U uvodnom delu programa pojaviće se niko drugi do Karlos Santana sa prijateljima, Selin „Titanik“ Dion (otpevaće God Bless America) i kantri-zvezde sa četiri Gremi nagrade Dixie Chicks (izvešće nacionalnu himnu SAD). U programu tokom poluvremena, čiji je ekskluzivni sponzor AT&T, nastupiće grupica No Doubt (sećamo je se po megapesmici Don’t speak) i LL Kul Džej.
Sa oko 140 miliona gledalaca samo na nacionalnom nivou, superbol je godinama najgledanija TV emisija kojoj u SAD ne mogu da konkurišu ni Olimpijada, ni Vimbldon ni finale NBA lige. Štaviše, na večitoj listi deset najgledanijih TV emisija svih vremena čak četiri mesta zauzimaju prenosi superbola a samo jedno prenos sa Olimpijade (opet za neverovati, u pitanju je klizačko finale Tonje Harding i Nensi Kerigan u Lilehameru, 1994. godine). Otuda je sasvim razumljiv ogroman interes mnogih kompanija da se reklamiraju tokom šezdesetak pauza u igri sa prosečnim trajanjem od pola minuta.
Ovo zadovoljstvo sebi mogu da priušte samo najveći i najmoćniji jer su cene paprene: jedna sekunda reklame tokom trajanja superbola plaća se oko 100.000 dolara, dok za poluminutni spot treba izdvojiti više od dva miliona. Poređenja radi, za najskupljih 30 reklamnih sekundi tokom poslednje Olimpijade (finale košarkaškog turnira ili trke na 100 metara) trebalo je izdvojiti oko 600.000 dolara.
Naravno, ako već uplatite novac za superbol reklamu, red je da napravite i spot koji će demonstrirati snagu, viziju i perspektivu vaše kompanije na duhovit i efektan način koji će se pamtiti i prepričavati. Za snimanje ovakvih „spotova nad spotovima“, koji gledaocima neće dozvoliti da odu po još jedno pivo iz frižidera, godišnje se izdvoji dodatnih 150 miliona dolara. Kad sve to saberete, lako se razume zašto i takvi gigantni kao što su IBM ili Koka-kola preskaču poneki superbol, nesigurni da će im se velika investicija isplatiti. Među onima koji prošle godine nisu žalili pare nalaze se AT&T, Soni, Viza, Jahu, Filip Moris, Badvajzer, Pepsi, Levi’s i mnogi drugi giganti, ali će se malo njih reklamirati i na ovogodišnjem 37. superbolu.
SNEG U SAHARI: Zahvaljujući eksploziji kablovske televizije u Srbiji, a pre svega entuzijastima sa Trećeg kanala RTS-a, od pre par godina i mi smo u prilici da pratimo direktne prenose utakmica američkog fudbala tokom regularne sezone i plej-ofa. Iako je američki fudbal sport koji kod nas nema ni tradiciju, ni organizaciju, ni terene ni igrače, reklo bi se da broj ljubitelja ovog gladijatorskog sporta raste iz nedelje u nedelju. Ima, naravno, i onih koji su i dalje ravnodušni prema NFL-u sa obrazloženjem da ih odbijaju komplikovana pravila koja se ne mogu ukapirati ni nakon tri utakmice. Za očekivati je, ipak, da Srbi i ovde demonstriraju svoju tradicionalnu sujetu i tvrdoglavost: ako prosečno glup Amerikanac zna sva pravila američkog fudbala, zašto ih ne bi naučio i prosečan Srbin, koji je uz to još i pametan?
Ono što američki fudbal izdvaja od većine ostalih sportova jesu specijalizacija i nedostatak improvizacije. Zamislite evropski fubal u kome jedan igrač ulazi u igru samo da izvodi kornere, drugi da ubaci loptu iz auta, treći da izvede slobodni udarac, četvrti da šutira penal, peti da igra glavom, šesti da šutira iz daljine, sedmi iz blizine a osmi da uklizava protivničkim igračima u noge. Upravo je to mera specijalizacije igrača američkog fudbala. Sasvim je normalno da odbrambeni igrač sastavi nekoliko NFL sezona gurajući protivničke igrače dalje od svog kvoterbeka, a da za sve to vreme ne dođe u priliku da dotakne loptu a kamoli napravi koji poen. Najuže specijalizovani su „panteri“ i „kikeri“, relativno kržljavi momci koji ispucavaju loptu u daljinu kad napad propadne ili šutiraju na gol za tri poena. A oni se, opet, oslanjaju na pomoć „specijalista“ od kojih mu prvi („sneper“) dobacuje loptu kroz noge unazad (zamislite da radite samo to tokom 15 godina karijere) dok je drugi („holder“) postavlja u idealan položaj i suptilno pridržava neposredno pred šut (da, i to se plaća). Ovolika specijalizacija ponekad proizvodi komične situacije, recimo kada se lopta dokotrlja do ruku nekog „grmalja“ koji već deset godina samo stoji u mestu i bez mnogo emocija lomi koske protivničkim igračima. Kad jednom vidite kako taj nesrećnik sa svih 140 kilograma svoje „žive vage“ i pivskim stomačićem možda prvi i poslednji put u karijeri trči sa loptom ka protivničkoj end-zoni, shvatićete šta znači fraza „zarađivati hleb u znoju lica svog“.
Sve akcije u američkom fudbalu strogo su šematizovane, timovi ih tokom dugotrajnih predsezonskih priprema vežbaju dok ne popadaju u nesvest ili ne dostignu perfekciju (ili i jedno i drugo), a konkretnu šemu biraju glavni trener i njegova dva pomoćnika (ofanzivni i defanzivni koordinator). Izabrana šema dojavljuje se kapitenima napada (kvoterbeku) i odbrane radio-vezom neposredno pred početak akcije. Slobode u igri ima koliko i snega u Sahari: od igrača se ne očekuje da upotrebi maštu ili trenutnu inspiraciju, već jedino da izvede egzekuciju protivnika mehanički ponavljajući ono što je već uvežbao. Jednostavno rečeno, kad hvatač pruži ruke, on očekuje da mu lopta padne u naručje, makar mu kvoterbek bacao loptu žmureći a on je hvatao spavajući.
Američki fudbal nezamisliv je bez savremenih tehničkih pomagala. Tu je čitava skalamerija potrebna za radio-vezu, laptopovi na kojima kvoterbek gleda greške iz prethodnog napada, mobilni telefoni, male „bolnice“ za provizorno saniranje povreda, grejači za noge kikera i ruke kvoterbeka, silne kamere koje pokrivaju teren iz svih uglova, monitori i ozvučenje za sudije, raznorazne zastavice i kočići koji pokazuju odakle je lopta krenula i gde bi trebalo da stigne… Iako na terenu ima sedam sudija, u opštoj gužvi koja nastane tokom svake akcije sudijske greške su moguće iako su relativno retke. U poređenju sa drugim sportskim asocijacijama, NFL istinski prednjači u nastojanjima da rezultate utakmica učini što nezavisnijim od slobodne sudijske procene. Svaki prekršaj sudije su dužne da podrobno obrazlože gledaocima i publici tako da je glavnom sudiji ugrađen mikrofon vezan za razglas. Osim toga, trenerima je dozvoljeno da tokom igre ulažu zvanične proteste koje su sudije dužne da razmotre (tzv. čelindž). O protestu odlučuje glavni sudija na licu mesta, gledanjem TV snimka iz više uglova, nešto što bi (verovatno) bilo dobrodošlo i u evropskom fudbalu ili košarci kada utakmicu odlučuje sumnjiv penal ili ofsajd u poslednjoj sekundi. Počinjene greške sudije priznaju bez ustezanja.
NACIONALNE IKONE: Najveći značaj za igru svakako ima kvoterbek, njegova individualna odgovornost daleko prevazilazi odgovornost najboljih igrača u drugim sportovima. Kvoterbek započinje svaku akciju a njegovi precizni pasovi osvajaju teren efikasnije od bilo kakvog trčanja kroz masu odbrambenih igrača. Kad tim pobedi, obično svi hvale baš njega, kad tim omane, kvoterbek je skoro redovno na spisku krivaca. Na drugoj strani, Real bez Ronalda i dalje je Real sposoban da pobedi svakog. Ako on ima slab dan, sva je prilika da će Raul, Figo ili Zidan postići golove umesto njega. Međutim, ako Ouklend Rejdersima oduzmete njihovog kvoterbeka Riča Genona ili ako Donovan Mekneb, kvoterbek Iglsa iz Filadelfije ima loš dan, čitav tim predstavljaće samo gomilu mišićavih tipova koji i dalje mogu da „tabaju“, ali ne i da postižu poene. Tim bez dobrog kvoterbeka ne može da računa na uspeh, a dobri kvoterbekovi postaju nacionalne ikone poput legendarnog Džoa Montane iz San Franciska. Iako kvoterbek znači mnogo za tim, on ipak ne može sve sam. Tako su ove godine, gledano statistički, najbolji bili Tomi Medoks (Pitsburg), Džef Garsija (San Francisko), Kevin Holkomb (Klivlend) i Čad Penington (Njujork Džetsi), ali im to nije pomoglo da odvedu svoje ekipe ni u finala konferencija, a kamoli u superbol.
Za ostatak medijske pažnje i slave bore se trkači, hvatači, poneki „tajt-end“ ili odbrambeni igrač. Dobri trkači, momci sposobni da sa loptom u naručju ulete u zid sastavljen od pet-šest besnih grdosija i ostanu živi, nezamenljiv su oslonac svakog jakog tima. Favorit autora ovog teksta svakako je Maršal Folk iz Sent Luis Remsa koji je tokom čitave prošle godine terorisao protivničke odbrane prolazeći kroz njih kao vrelo šilo kroz stiropor. Nažalost, omanuo je u finalu i Remsi su ostali bez titule. Prema ovogodišnjim statistikama prednjače Kertis Martin (Njujork Džetsi), Amos Zero (Pistburg) i Tiki Barber (Njujork Džajentsi), iako nijedan od njih nije stigao do polufinala plej-ofa. Od hvatača vredi pomenuti Terila Ovensa (San Francisko), Plaksika Buresa i Hajnsa Vorda (Pitsburg).
Za razliku od drugih američkih prestižnih sportova, gde se tokom sezone odigra brdo utakmica (u NBA ligi preko 80 utakmica samo do plej-ofa), NFL liga je relativno siromašna događajima. Tokom regularne sezone svaki tim odigra samo 16 utakmica, a svaki od dvanaest timova koji uđe u plej-of još najviše četiri. U plej-ofu nema revanša, igra se samo jedna utakmica na terenu ekipe koja je bolje plasirana na kraju regularne sezone. Samo finale, superbol, igra se na neutralnom, unapred određenom terenu. Prvenstveni razlog malog broja utakmica je grubost: ovaj sport vrlo brzo troši igrače, tako da pri kraju sezone timovi obično imaju čitavih igrača koliko i polomljenih. Oni koji su u stanju da izađu na teren često igraju pod dejstvom injekcija protiv bolova, a zli jezici bi rekli i pod dejstvom raznih drugih hemijskih supstanci zabranjenih u ostalim sportovima. Baš zbog toga svaka utakmica ima velik značaj i igra se maltene na život i smrt. Ako malo pažljivije gledate, primetićete kako vešti igrači ne propuštaju priliku da protivnika udare u bolesno koleno ili bandažirano rame. Pa opet, broj opštih tuča, tako čestih u hokeju ili na našim fudbalskim stadionima, relativno je malen.
GURANJE I KRLJANJE: Agresivnost je latentna kako na tribinama tako i na terenu pa ćete, recimo, često moći da gledate kako Džeremi Šoki, talentovan ali nadrndan početnik iz Njujork Džajentsa, gađa publiku ledom iz bureta u kome se hladi piće, ili kako navijači Ouklenda prete slabašnim „tigrovima“ iz Sinsinatija transparentima na kojima piše „dođi maco, neću ti ništa“ ili „odraćemo vas“. Ali, ne i mnogo više od toga. U principu, najgrublji prekršaj koji se kažnjava sa 15 izgubljenih jardi (držanje protivnika za kacigu, nešto što lako može da slomi vrat) vidi se jednom u dve utakmice, a isključenje igrača zbog ponovljenih faulova desi se par puta tokom čitave sezone. Pravila NFL-a sankcionišu nepotrebne grubosti i nekontrolisanu primenu sile od strane igrača. Blokiranje prostora najčešće se svodi na guranje i pokoju bubotku kad nema sudije u blizini, dok se zaustavljanje igrača uglavnom izvodi izbacivanjem sa terena (često i uz aktivnu asistenciju progonjenog napadača u stilu „neka, sam ću“), ili čistim hvatanjem oko pasa ili za noge. Iako nema saplitanja, pesničenja i ostalih udaraca iz borilačkih sportova, povrede su česte: kad odbrambeni momak redovno teži od metričke cente brzinom solidnog atlete naleti na napadača, kostur puca i najjačima.
Pomenimo na kraju i Dejana Golalića i Predraga Juriševića, koji iz nedelje u nedelju komentarišu NFL utakmice na Trećem kanalu, jednako vodeći računa o onima koji tek uče pravila i o onima koji su „stari znalci“ sa izoštrenim okom za detalje. Momci su zaista sjajni, odlično pripremljeni i sa lakoćom drže pažnju i najpospanijeg gledaoca tokom tri-četiri noćna sata koliko u proseku traje jedna utakmica (Jurišević bi, doduše, mogao malo manje da koristi reč „neverovatno“). Jedinu konkurenciju imaju u nemačkom Premier kanalu, koji prenosi nešto više utakmica ali nema komentatore koji znaju da kažu više od „fantastisch!“. Za one koji traže više tu su oficijelni sajt NFL lige na adresi www.nfl.com i sajt domaćih entuzijasta www.nfl-yu.info, koji je ukusno napravljen i veoma informativan.
Ostaje nam da se spremimo za 37. superbol u kojem se 26. januara u San Dijegu sastaju Ouklend Rejdersi i Tampa Bej Baksi. Prošlogodišnje finale bilo je izuzetno dramatično, kao da je režirano da privuče što više novih ljubitelja u „pasivnim krajevima“ poput našeg: u sasvim „neverovatnoj“ utakmici Nju Ingland Patriote pobedile su Sent Luis Remse šutem Adama Vinatijerija u poslednjoj sekundi.
NFL liga ima dve konferencije, svaka sa po četiri grupe od po četiri tima. Timovi imaju zvučna imena koja obično asociraju na brzinu, snagu i teror. Tu su, dakle, „gusari“, „panteri“, „bengalski tigrovi“, „orlovi“ i druge ptice grabljivice, ali nema „džezera“, „mrežica“, „pingvina“ i ostalih „maminih maza“ kao u košarkaškoj ili hokejaškoj ligi. Jedan tim na raspolaganju ima 54 igrača od kojih se za utakmicu vizira njih 45. Svaka ekipa ima tri specijalizovana tima: odbranu, napad i tim za specijalne akcije. U zavisnosti od situacije, na terenu se uvek nalazi samo jedan od ova tri tima sa ukupno 11 igrača.
Napadačka sekcija sastavljena je od pet centara, masivnih momaka koji se ne igraju loptom, već otvaraju prostor za trkače i štite svog kvoterbeka, dva trkača koji primaju kratke pasove i trče kroz masu odbrambenih igrača, dva hvatača koji pretrče pola terena i hvataju dugačke pasove, jednog tzv. tajt-enda koji može i da blokira prostor i da prima pasove, i kvoterbeka koji je mozak cele ekipe i produžena ruka trenera na terenu. Kvoterbek uvek započinje akciju i u praksi je jedini igrač koji baca loptu rukom unapred – samim tim ima i najveću odgovornost.
Odbranu čine četiri jaka igrača u prvoj defanzivnoj liniji zaduženoj za rasturanje odbrane oko protivničkog kvoterbeka, kao i za rasturanje samog kvoterbeka ako ga kojim slučajem ščepaju, tri „lajn bekera“, obično najveće atlete u timu kadre da svakog dohvate i „uzemlje“, i četvorica „korner bekova“ i „sejftija“, brzih momaka koji operišu u dubini polja odbrane sa zadatkom da zaustave sve što promakne ostalima.
Specijalni timovi pojavljuju se na terenu samo kada akcija počinje šutiranjem lopte. Ovakvih situacija ima nekoliko: početni udarac („kik-of“), ispucavanje lopte na suprotnu stranu terena („pant“) i šut na gol za tri poena („fild gol“).
Američki fudbal je dugotrajna igra osvajanja prostora i strategije. Utakmica je sastavljena od četiri četvrtine od po 15 minuta. Pošto akcije traju svega nekoliko sekundi, prekida ima malih milion na radost TV stanica i marekting agencija. Da bi se potrošio ovaj sat efektivne igre, redovno je potrebno oko tri sata a često i mnogo više. Drugim rečima, ako planirate da snimite superbol na VHS traku, biće vam potrebno neka od bar četiri sata.
Teren je dugačak 100 jardi (91 metar) i širok 53 jarda. Najčešće je travnat i otvoren, ali ima i onih sa sintetičkom podlogom pod krovom. Igra se po svim vremenskim uslovima, a naročito su spektakularne utakmice po debelom snegu ili pljusku. Pošto je pozicija lopte veoma važna, teren je „nareckan“ belim štraftama na svaki jard i „ilustrovan“ ogromnim brojevima koji pomažu igračima i gledaocima da prate tačnu poziciju lopte. Cilj svakog napada je da se lopta unese ili uhvati u protivničkoj end-zoni, pravougaonom parčetu terena dugačkom deset jardi naslonjenom na krajeve osnovnog terena. S obzirom na to da je ovaj zadatak u stvarnosti malo veći zalogaj, teren se obično osvaja „na parče“, malo pomalo iz akcije u akciju, sve dok se ne stigne do protivničke end-zone.
Tipičan napad izgleda ovako: igrači su postrojeni jedan naspram drugih duž „linije skrimidža“, napadački centar dodaje loptu kroz noge svom kvoterbeku (tzv. snep), kvoterbek se malo izmakne unazad kako bi imao bolji pregled situacije dok ga njegova ofanzivna linija brani od kerbera iz protivničke odbrane, zatim dodaje kratku loptu svom trkaču, dugu loptu svom hvataču ili kakvu bilo loptu svom tajt-endu. Onaj ko dobije loptu (ako je uopšte dobije) pokušava da se pomeri što je moguće više unapred dok ga protivnička odbrana ne uhvati, obori na zemlju, izgura u aut, polomi ili sve zajedno. Napadi ne mogu da traju beskonačno. Ako tim iz četiri pokušaja ne pređe deset jardi, lopta se predaje protivniku sa zamenjenim ulogama napada i odbrane. S obzirom na to da mnogi napadi imaju tendenciju da se zaglave, četvrti pokušaj obično je rezervisan za ispucavanje lopte daleko na protivničku polovinu ili, ako je rastojanje od protivničke end-zone manje, za šut na gol.
Lopta je, naravno, jajasta kao i u ragbiju, što znači da se lako nosi i lepo leži na podlaktici, ali se vrlo teško hvata dok skakuće po zemlji i još teže šutira. Znanje evropskog fudbala dobro dođe, što potvrđuje slučaj Sebastijana Janikovskog, nekada omladinskog reprezentativca Poljske u fudbalu a danas prvog kikera Ouklend Rejdersa. Loptu je moguće samo jednom baciti unapred i proizvoljan broj puta unazad.
Poeni se stiču na dva načina: unošenjem lopte u protivničku end-zonu (tzv. tačdaun, vredi 6 poena) ili šutem na gol u obliku povelikog slova „U“ (tzv. fild gol, 3 poena). Nakon svakog tačdauna napadačka ekipa može da bira: ili da šutem kroz pomenuto „U“ dobije još jedan ekstrapoen ili da ponovo unese loptu u end-zonu sa linije od dva jarda i tako osvoji dva poena. Ova druga opcija primenjuje se retko, uglavnom kada se juri rezultat ili pravi nedostižna razlika. Postoji još jedan način da i ekipa koja se brani zaradi neki poen: ukoliko odbrana uspe da uhvati napadača sa loptom u njegovoj end-zoni, dobija dva poena („sejfti“, prilično redak događaj).
Jednostavno, zar ne?
