Nesporno je da je Dragan Vandić praotac paraglajdinga u Raškoj, još od početka devedesetih. Nakon njega pojavila su se još dvojica pilota koja su letela ovim čudom nalik padobranu. Kada se brojka letača u Raškoj popela na veliku sedmicu, osnovan je Paraglajding klub „Golija“. Svaki od ovih momaka reći će vam da prvi let zaborava nema. Marko Miletić, jedan od letača i osnivač ovog kluba, kaže da je pored hrabrosti i upornosti za prvi samostalni let potrebno oko mesec dana aktivnog treninga. Trening se sastoji u tome da nabacite na sebe kompletnu opremu koja teži dvadesetak kilograma i trčite po livadi upravljajući njome. To je najvažniji deo treninga jer su uslovi za upravljanje skoro isti kao u vazduhu. Pored toga morate se potkovati znanjem o meteorologiji. Morate znati vrste i jačinu vetrova, gde se kovitlaju termičke struje, sve to u korist sopstvene bezbednosti. Nakon što češćih vežbi uputno je da prvi let bude sa manje visine, a zatim sa sve veće i veće, dok se ne postigne potpuna rutina kontrole upravljanja kupole, objašnjava Marko.
On kaže da je paraglajding svrstan u porodicu ekstremnih sportova, ali najmanje opasan. Najčešće povrede su uglavnom uganuće i iščašenje skočnog zgloba prilikom poletanja i sletanja. Za to je neophodna duboka obuća kako bi se izbegla mogućnost ovakvih neprijatnosti. Što se Paraglajding kluba „Golija“ tiče najgore je „letenje“ od vrata do vrata i traženje para od lokalnih privrednika za organizaciju takmičenja. „Uslovi su nam loši i najveća boljka kluba je u stvari terensko vozilo. Trenutno jurimo neki novac kako bismo na nekom od vojnih otpada kupili polovan terenac, ako uopšte budemo i mogli da ga kupimo. Razdrndali smo i pohabali naše jugiće i lade po okolnim brdima do neprepoznatljivosti. Sad nas ima mnogo i sve je teže i teže. Pitanje je dana kada ćemo mi i naše krntije kolabirati od muke“, kaže Marko i nastavlja: „Nekada smo pozajmljivali opremu jedni od drugih. Ni danas nemaju svi sve za letenje. Za toliko se snalazimo, ali džabe je trud, muka i odricanje od svega, ako nemamo čime ni do prvog brda.“
RAŠKA I VALONA: „Golija“ danas ima preko dvadeset letača, što govori o sve većoj popularnosti ovog sporta u Raškoj. U prilog tome govori i to što je na takmičenju u preciznom sletanju, organizovanom u ovom gradu 2005, bilo 28 pilota, 2006. godine 65, a 2007. došlo je u Rašku 97 pilota, što je najveće takmičenje po broju letača ikada organizovano na Balkanu. Takmičenje je organizovao PK „Golija“ uz pomoć opštine i lokalnih privatnika. Ako znamo da je privreda u Raškoj praktično zamrla, onda je posao još teži. Ministarstvo za sport nije pomoglo takmičenje. Piloti kluba su išli od vrata do vrata, pa su privatnici priložili koliko je ko imao, mogao ili hteo. Jedni su spremili sendviče, drugi dali piće za osveženje, treći štampali majice, kako bi ovi ekstremni sportisti imali nešto za okrepljenje i uspomenu na Rašku. Da je to sve, bilo bi dobro, ali tu je i prevoz iz grada do mesta poletanja, smeštaj i još pokoji detalj koji sigurno košta. Zoran Nikolić, pobednik takmičenja iz PK „Golije“ i reprezentativac Srbije, posebno je ponosan na trofej sa „domaćeg terena“. Utoliko više zbog muke i maltretiranja koje je video prilikom organizovanja ovog, bez preterivanja, spektakla. Što zbog velikog broja takmičara, što zbog velikog broja radoznalih koji su došli da vide o čemu se radi. Raška je jedini grad koji je dva puta u toku godine dobio organizaciju takmičenja. Razlog su dobra organizacija i dobri tereni za letenje. Sledeće takmičenje ovde održaće se u septembru.
Dva pilota iz ovog kluba, a njih petnaest iz Srbije, nedelju dana kasnije otišli su u Valonu. Takmičare iz Srbije i drugih zemalja organizatori su dočekali na graničnim prelazima i otpratili ih do hotela. Piloti iz našeg tima bili su iznenađeni dočekom, kvalitetom i uslovima smeštaja, hranom, organizacijom, čak i vatrometom koji su im domaćini u Albaniji priredili.
Ekipa iz Srbije osvojila je treće mesto. Letači iz Srbije kažu da su organizatori dobili pomoć od države i vlade Albanije, sve u cilju promocije turizma, sporta i prikazivanja prirodnih lepota njihove zemlje. Piloti paraglajdera iz Srbije požalili su se na državu koja im nije omogućila odlazak na svetsko prvenstvo u Australiju.
GDE SMO SAD: Piloti PK „Golije“ ocenjuju da su naši letači u rangu s Hrvatima i Mađarima, a bolji od Bosanaca, Crnogoraca, Albanaca i Rumuna. Od Srbije su bolje Makedonija i Bugarska, dok je Slovenija iznad ostalih. Što se tiče Evrope, kažu da su predstavnici alpskih zemalja najbolji: Švajcarci, Italijani, Nemci i Austrijanci.
DISCIPLINE: Igor Krsmanović kaže da paraglajding kao sport obuhvata tri discipline: precizno sletanje, kros kantri letenje i akrobatiku. Kros kantri je trka paraglajdera, gde se u što kraćem vremenskom roku preleću što veće daljine. Takmičari nose GPS uređaj koji očitava i registruje pređenu daljinu. Akrobatika je najatraktivnija a, kako kaže Marko Miletić, tu su najcenjeniji piloti braća Rodrigez i njihove sinhronizovane akrobacije sa dva paraglajdera.
U Srbiji je najzastupljenija disciplina preciznog sletanja. Nesporni šampion je Zoran Petrović iz Kraljeva, s osvojenim četvrtim mestom na ovogodišnjem svetskom prvenstvu u Litvaniji.
Kada su piloti PK „Golije“ prilikom treninga sleteli u selo Radošiće nadomak Raške, pali su pored čiče koji ih je pozvao na domaću kapljicu, uz pitanje: „Kako smete, deco, da letite?“
„Ne znaš ti, stari, kakav je to osećaj.“ Starac im je odgovorio da ima više od šezdeset skokova kao vojni padobranac, iz aviona Daglas DC3, pa zato i pita. „Ja sam morao, ali vama nije nužda“, rekao je stari ubacujući suvarak u kazan.
Pri slobodnom letu paraglajderom, u mirnoj atmosferi, za jedan minut smanjuje se visina leta za oko 100 m. Ukoliko postoji vazdušno strujanje veće nego propadanje paraglajdera, let može da potraje satima. Paraglajderi su projektovani za slobodno letenje poput jedrilice ili zmaja.
Paraglajding je bezbedan sport, opasan ukoliko ga pilot učini takvim. Ogroman procenat nesreća uzrokovan je ljudskim faktorom. Do otkaza opreme gotovo i ne dolazi. Pilot odlučuje u kojim uslovima leti i da li su oni optimalni za njegovo iskustvo. Nema mesta za sujetu i dokazivanje. Dobra oprema, pravilna obuka i, najvažnije, zrelo rasuđivanje čine ovaj sport sigurnim.
