Kada sam video one pretrpane tribine u hali Jezero u Kragujevcu u nedelju uveče, bilo mi je jasno da će biti veoma teško kontrolisati masu koja sa jedne strane vređa Partizan i sve njegovo, a sa druge Crvenu zvezdu i sve njeno. Tribine kao ratni rovovi nisu ništa novo u srpskom sportu i lako je predvideti šta tu može da se dogodi.
Nije uzalud glupi svet doneo pravila da u takvim situacijama treba smanjiti kapacitet dvorane, a ne pustiti još nekoliko hiljada ljudi da uđe preko reda. Poslednji put kada se tako nešto desilo u Engleskoj na stadionu pre dvadeset pet godina bilo je skoro sto mrtvih. Na sreću, u Kragujevcu su svi ostali čitavi, samo je poneko izgubio obraz.
Šta se dogodilo bilo je moguće videti i u prenosu i na brojnim snimcima različitih TV ekipa: neko je iz publike počeo da trči preko terena, ušla je Žandarmerija, onda su počeli da bacaju topovske udare i dimne bombe, policija je krenula da rasteruje masu sa tribine na kojoj su bili navijači Zvezde, pa se posle pola sata sve nekako primirilo.
Igrači su se vratili na teren, počeli da se zagrevaju svi skupa na jednoj polovini terena jer je druga bila onesposobljena za igru i tamo su krpama skupljali vlagu sa parketa. Delimično ispražnjena tribina sa navijačima Zvezde i tribina sa navijačima Partizana nastavila je sa međusobnim vređanjem i bacanjem koječega na teren. U jednom trenutku je trener Partizana krenuo ka mestu na kome je bio predsednik KK Crvena zvezda u restrukturiranju Nebojša Čović, pa se pojavio predsednik KSS-a Dragan Đilas, pa su se nešto dovikivali, domunđavali, Đilas je odmahivao rukom, Čović je imao mimiku čoveka koji svira solo na gitari, Vujošević je glasno komentarisao dok su ga odvlačili sa mesta na kome je bio Čović.
Utakmica je prekinuta na nešto više od četiri minuta pre kraja i odmah je odlučeno da se sutradan, u ponedeljak, 11. februara, dovrši na istom mestu, ali bez publike.
Patrljak je odigran, Crvena zvezda Beograd Telekom je osvojila trofej za koji se kaže da je šesti u istoriji, jer je klub ovog imena čuvar tradicije KK Crvena zvezda u restrukturiranju. Tim se uveče vratio u Beograd i na Malom Kalemegdanu proslavio osvajanje trofeja sa svojim pristalicama uz vatromet, trubače i vređanje Partizana.
RAT SAOPŠTENJIMA: Pre nego što je kapiten CZBT Igor Rakočević izneo trofej u hladnu beogradsku noć, desilo se nekoliko zanimljivih stvari koje daju punu sliku onoga što se dešava u srpskom sportu.
Najpre je odmah ujutro, u ponedeljak, CZBT izdao saopštenje u kome krivca za nerede vidi u Košarkaškom savezu Srbije (KSS) i Partizanu. KSS kao organizator turnira nije dobro uradio svoj posao, a iz Partizana su ranije stizale pretnje da će se nešto dogoditi. O nagoveštajima nemira govorio je predsednik KK Partizan Mts Predrag Danilović za beogradske medije nekoliko dana ranije, jer je po njemu to neminovno u situaciji kada neko mora da osvoji nešto, taj neko je CZBT, i da tako prekine decenijsku dominaciju Partizana.
Ako bi se povela neka ozbiljnije istraga o uzrocima nasilja, ova Danilovićeva izjava bi mogla da bude dobar trag, jer je on očevidno imao neka saznanja o tome „šta se sprema“. Međutim, to se sasvim sigurno nikada neće dogoditi jer je događaj na finalu bio klasičan navijački obračun koji je dobio veće značenje zbog toga što su u čitavu priču uključeni Čović, Đilas, brat Aleksandra Vučića… O tome nešto docnije.
Pre nego što je Zvezda pokazala ko je odgovoran za nasilje, javila se kragujevačka policija koja je saopštila da su incident izazvali navijači Partizana, jer su maltretirali na svojoj tribini navijača Zvezde što je dovelo do toga da Zvezdini krenu preko sale u obračun sa Grobarima. Ovo liči na klasičan „fajt“ i nema nikakvo drugo značenje: tukli su našeg, vratićemo im, uzeli su naše zastave, vratićemo im i slična plemenska ponašanja.
Međutim, u reakcijama neposredno posle utakmice i u ponedeljak videlo se da je ovo nastavak verbalne tuče između Nebojše Čovića i Duška Vujoševića koja traje od prošlog leta u kojoj je bilo malo duhovitosti, a mnogo više psihopatologije, javnog omalovažavanja i denunciranja. U sve se, čini se nevoljko, uključio i Dragan Đilas koji kao predsednik Saveza ima posebnu odgovornost za propast završnog turnira Kupa „Radivoja Koraća“. Đilas je održao konferenciju za medije u ponedeljak, što gotovo nikada ne čini, na kojoj je izrekao dosta opštih mesta o tome kako je to stari problem, kako je ubačen u košarku i kako je on za to da se problemi reše. Kao krivce je naveo Čovića i Vujoševića, ali je tražio način da se država obračuna sa huliganima.
Ostalo je nejasno: ako su Čović i Vujošević glavni krivci zbog nasilja, ko su huligani u ovoj priči i kako je moguće da on to zna tako dugo, a da ništa nije preduzeo da se taj problem reši?
KONSULTACIJE: Đilas je kazao da se čuo nekoliko puta sa neizbežnim Aleksandrom Vučićem, što više govori o tome ko je jedini autoritet danas u Srbiji, a manje o tome da postoji volja da ljudi na pozicijama rade svoj posao i da odgovaraju ako nešto krene kako ne treba. Takođe je potvrdio da se psovao sa nekim ljudima iz publike, što svakako nije način da se „smire strasti“.
Novost u ovom incidentu jeste i to da je po završetku utakmice na konferenciji za novinare Vujošević ukazao da je Čović neko koga bi trebalo ispitati za novac namenjen Kosovu kao i za kredite kod Agrobanke. Čović mu nije ostao dužan pa je pomenuo da bi policija trebalo više da radi na rasvetljavanju slučaja krađe nekih slika Hijeronimusa Boša koje bi trebalo da su deo privatne kolekcije Duška Vujoševića.
I, kakve ovo ima veze sa sportom?
Naravno da nema, ali sport je ovde samo instrument u rukama ljudi za koje nismo uvek sigurni šta je njihov interes. S tim je povezano i „navijačko nasilje“ jer su ljudi koji se tuku samo vojska koja gine na frontu dok generali ratuju saopštenjima ili se pljuju na terenu. Pored toga, javnosti se neprestano potura slika sporta kao neverovatno važne stvari za državu jer sportisti „slavu zemlje pronose“, jer smo mi tradicionalno „sportska zemlja“ i slične koještarije. Utakmica koja je bila prekinuta i posle odigrana bez publike imala je samo jednu poentu: da se zadrži privid, po svaku cenu, da su to nešto dešava, da je KSS i ne znamo ko još veći od siledžija, da svetlo ime Radivoja Koraća mora da ostane neuprljano…
Siledžije vode sport, oni nisu na tribinama. Oni su u ložama u upravama i savezima. Oni ne vide svoju odgovornost, a da imaju bilo kakve veze sa sportom kao takvim, sa slikom sporta koju nam „prodaju“, sami bi se povukli ili bi postupali prema onome što su njihova ovlašćenja: ako je gazda lokala odgovoran kada ljudi izgore u klubu, onda je i organizator utakmice odgovoran za nasilje. Savez koji predvodi Đilas jeste znao kakve se stvari mogu dogoditi kada pustiš u salu najekstremnije navijače, kada uvedeš stotine ljudi preko reda, kada u sali kapaciteta 4000 potrpaš 6000 ljudi.
Ne postoji način da se sa Saveza skine odgovornost i sa ljudi koji ga vode: oni imaju sve mehanizme da „stvar reše“ za tri dana. Predstavnici klubova bi trebalo da budu kažnjeni drastično, a ljudi iz Saveza da podnesu ostavke. Zbog čega se to ne dešava i to je jasno i zato je Đilas morao da zove Vučića: Čović je važan za Vučića, Danilović i Vujošević imaju svoje zasluge na drugom mestu (Dačić, Dodik) i tu onda nastaje pseudopolitička mućkalica koja služi za održavanje privida da je sve pod kontrolom i da su jedini koji su van sistema „huligani“.
A ta „zabludela mladež“ je zapravo žrtva u igrama ovih „značajnih ljudi“ koji su spremni da zbog sopstvenih interesa žrtvuju i upropaste sve čemu svedočimo poslednje dve decenije. Navijanje vode pomenuti u ovom tekstu, a ne korpulentni, istetovirani i do glave ošišani besni ljudi koje vidimo da vise na tribinama.
Pa sad, neka policija hapsi koga treba.
