Enigma bojnog broda „Bizmark“

„Holivud je sinonim za ludilo. Dok radiš na filmu, nemaš vremena za bilo šta a ja volim da se bavim i drugim stvarima u životu“, kaže Džejms Kameron, režiser koga pamtimo prvenstveno po filmovima Terminator (1984), Aliens (1986), Terminator 2: Judgment Day (1991) i Titanic (1997). „Posle svakog filma bežao sam na pučinu da ronim i tako se vraćao u normalu. Ako bih dobio šansu da proživim svoj život iz početka, verovatno bih se bavio isključivo okeanografijom.“ Ljubav prema moru i podvodnom svetu ne samo da je pomogla Kameronu da snimi neke od boljih filmova u svojoj režiserskoj karijeri (uz famozni Titanic tu je i Abyss iz 1989. godine) nego je vremenom prerasla u pravu opsednutost velikim brodovima i još većim pomorskim katastrofama. „Mene je holivudski uspeh oslobodio“, kaže Kameron, „sada konačno imam priliku da se bavim nečim što je za mene istinska fantazija.“ Kameron ne samo da je snimio igrani film po motivima tragične sudbine Titanika (ova patetična limunada oborila je sve dotadašnje filmske rekorde, od troškova snimanja do ukupnog prihoda i gledanosti), već je 2001. godine, koristeći specijalne robotizovane, daljinski kontrolisane kamere koje je konstruisao njegov brat Majk, snimio trodimenzionalni podvodni dokumentarac o Titanku (Ghosts of the Abyss) koji će biti prikazan u aprilu naredne godine. Ovaj film je za Kamerona bionovo iskustvo i prilika da se u isto vreme posveti poslu, umetnosti i zadovoljstvu. Kada mu je TV kanal Discovery ponudio budžet od četiri miliona dolara za sličan film o „Bizmarku“, najvećem ratnom brodu Hitlerove Nemačke, Kameron nije oklevao. Tako je nastao dokumentarac Expedition Bismarck koji je Discovery premijerno prikazao 8. decembra ove godine (videli su ga i mnogi Jugosloveni koji uživaju u blagodetima kablovske televizije).

Dokumentarac istražuje lanac događaja koji su doveli do jedne od najvećih pomorskih bitaka u istoriji i potapanja „Bizmarka“ 27. maja 1941. godine. Po svojim epskim razmerama, jedino Titanik ima priču uporedivu sa Bizmarkovom. Početkom drugog svetskog rata „Bizmark“ je zbog svoje veličine i snage predstavljao pravu noćnu moru za Vinstona Čerčila. Izgledalo je da je „Bizmark“ nezaustavljiv i da mu se niko ne sme suprotstaviti: ponos britanske kraljevske mornarice, The Hood, tek nešto manji od „Bizmarka“, otpremljen je na dno jednim jedinim projektilom.

Ispostavilo se da je „Bizmark“ nepotopiv taman koliko i Titanik. Danas „Bizmark“ leži na dnu Atlantika, oko hiljadu kilometara zapadno od Bresta u Francuskoj, na dubini od oko pet kilometara. Kameronov film je vešta komvinacija bogate arhivske građe, kristalno čistih snimaka sa dna okeana, vrhunske animacije i komentara dva nemačka mornara koji su preživeli poslednju „Bizmarkovu“ bitku. Ovu režisersku tehniku Kameron naziva Reality Camera: najvažnije je da gledalac, dok prati sablasne snimke olupine na čijem se pramcu još jasno vidi ogroman kukasti krst, ima osećanje da se zaista nalazi na mestu snimanja.

Dokumentarac uz to pokušava da odgovori i na jednu staru enigmu o kojoj je napisano desetak knjiga: da li je „Bizmark“ potonuo usled oštećenja koja su mu naneli britanski brodovi ili zato što su ga Nemci, suočeni s neminovnim porazom i zarobljavanjem, namerno potopili. Sumnju su podgrejale brojne ekspedicije koje su posetile olupinu pre Kamerona utvrdivši da je obim „Bizmarkovih“ oštećenja manji nego što se ranije verovalo i da se olupina nalazi u relativno dobrom stanju („Bizmarkovo“ mesto potonuća prvi je identifikovao Robert Balard, 1989. godine). Kameron se priklanja onima koji smatraju da je i pored serije pogodaka „Bizmark“ i dalje mogao da plovi, ali da je namerno razoren iznutra kako ne bi bio izložen ponižavajućem odvlačenju u britanske luke. Specijalne kamere u titanijumskom oklopu, dovoljnom jakom da izdrži pritisak 500 puta veći od atmosferskog, otkrile su da „Bizmark“ leži na morskom dnu u uspravnom položaju, kao da plovi kroz večnost, sa topovskim cevima koje su zadržale svoj položaj iz poslednje bitke, sa mnoštvom detalja očuvanim u ledenoj vodi. Kameronu za pravo daje i penzionisani američki pomorski oficir Fred Meklaren: „Svaki veliki ratni brod pripremljen je za ovakvu eventualnost: bolje je da potone sam nego da padne u neprijateljske šake.“ Najglasniji protivnici ove teorije su, naravno, Britanci.

ISPLOVLJAVANJE: Izgradnja „Bizmarka“ počela je 1. jula 1936. u Hamburgu a porinut je 14. februara 1939. godine. Krstila ga je Dorotea fon Levenfeld imenom svog dede, velikog nemačkog državnika Ota fon Bizmarka („gvozdeni kancelar“). Vatreni prigodni govor održao je Hitler lično. „Bizmark“ je u operativnu upotrebu nemačke mornarice ušao 24. avgusta 1940. godine kada je svečano podignuta ratna zastava. Sa svojih 50.900 tona i 226 metara (dvaput teži i jedva nešto kraći od Titanika), sa 12 parogeneratora, tri turbine i 138.000 konjskih snaga, „Bizmark“ je ušao u legendu pre nego što je i zaplovio: bio je to najveći, najbolje naoružan, najčvršće oklopljen i najopasniji ratni brod svog vremena.

Povedeni početnim ratnim uspesima na otvorenom moru (preko 20 potopljenih i zarobljenih brodova), nemački admirali su u proleće 1941. godine pokrenuli operaciju Rheinübung (Vežba na Rajni) sa namerom da potpuno prekinu rute britanskih konvoja u severnom Atlantiku. Za izvođenje ovog zadatka formirana je posebna borbena grupa od četiri velika broda: „Bizmark“, Tirpitz, Scharnhorst i Gneisenau. U to vreme britanski konvoji počeli su da dobijaju mnogo jaču pratnju ratnih brodova tako da je njihovo presretanje bivalo sve teže i opasnije. Namera Nemaca bila je da „Bizmark“, kao najveći ratni brod tog vremena, eliminiše i razjuri savezničke razarače i krstarce, dok u isto vreme ostali nemački brodovi rutinski potapaju nezaštićene teretnjake. Međutim, plan je na samom početku zapao u teškoće pošto grupu nije bilo moguće kompletirati, što zbog neiskusne ili nekompletne posade, što zbog hitnih popravki brodova nakon britanskih napada iz vazduha. Na kraju je pomorska komanda angažovala svega dva raspoloživa broda: „Bizmark“ i „Prinz Eugen“ sa kapetanima Ernstom Lindemanom i Helmutom Brinkmanom i admiralom Ginterom Litjensom na čelu.

Ova dva broda isplovila su iz Gotenhafena (danas Gdinja u Poljskoj) 18. maja 1941. godine. Tek sutradan će admiral Litjens obavestiti posadu o prirodi njihove misije u severnom Atlantiku. Brojni ribarski brodovi primetili su kretanje „Bizmarka“ dok se on 20. maja nalazio u Kategatu, delu mora između Danske i Švedske. Nije prošlo mnogo vremena a Britanci su, preko svog vojnog atašea u Stokholmu, već imali informaciju da se dva velika nemačka broda, praćena grupom razarača kreću ka Atlantiku. Britanci su tačnu lokaciju „Bizmarka“ imali već 21. maja kada ga je jedan Spitfajer britanske obalske komande spazio u vodama zapadno od Bergena (Norveška). Ispostaviće se da je ovo rano otkrivanje nemačke flote praktično odredilo dalju sudbinu „Bizmarka“. Da se nemačka komanda opredelila za isplovljavanje kroz Kilski kanal umesto kroz Skagerak i Kategat, „Bizmark“ bi se dočepao otvorenog mora praktično neopažen.

BOJ I: Britanci nisu gubili vreme i na brzinu su sakupili flotu koju je predvodio viceadmiral Lanselot Holand sa zadatkom da prati kretanje nemačkih brodova. U floti su se našli krstarica Hood sa degažmanom od 48.400 tona, ponos britanske mornarice i pre „Bizmarka“ više od 20 godina najveći vojni brod na svetu, „Prince of Wales“ od 44.400 tona i šest manjih brodova. Nakon više čarki, do žestokog sukoba došlo je u vodama između Islanda i Grenlanda 24. maja izjutra. U međusobnom manevrisanju i razmeni vatre Nemci su bili precizniji: jedan projektil ispaljen sa „Bizmarka“ sa rastojanja od oko 16 kilometara pogodio je Hood pravo u skladište municije i izazvao strahovitu eksploziju od koje se brod bukvalno raspolutio i potonuo za samo tri minuta. Od 1418 članova posade preživela su samo trojica. „Prince of Wales“ je takođe teško stradao, pogođen je četiri puta sa „Bizmarka“ i još tri puta sa „Prinz Eugena“, od pogotka u komandni most izgubio je skoro ceo komandni kadar i dosta mornara, ali je uspeo da pobegne sakrivši se iza dimne zavese.

Na nemačkoj strani, „Prinz Eugen“ je prošao takoreći bez ogrebotine, ali je „Bizmark“ zato pogođen tri puta u levi bok. Dva projektila su eksplodirala u koritu broda, nakon čega je u brod ušlo oko 2000 tona vode blokirajući preko 1000 tona goriva, dok je treće zrno samo proletelo kroz trup ostavljajući u njemu rupu prečnika jedan i po metar. Brod se nagnuo napred i na levu stranu usled čega su vrhovi propelera bili stalno izvan vode. I pored toga, „Bizmark“ je sačuvao manevarske sposobnosti, dovoljno veliku brzinu i vatreni potencijal. Admiral Litjens tada pravi verovatno ključnu grešku: umesto da se upusti u poteru i dokusuri „Prince of Walesa“ a zatim se vrati na opravku u Trondhajm ili Bergen, Litjens odlučuje da okrene „Bizmarka“ ka mnogo udaljenijem Brestu u okupiranoj Francuskoj, verovatno smatrajući da će otuda moći mnogo brže da se vrati u borbu na Atlantiku čim neophodne opravke budu završene.

S obzirom na to da je „Prinz Eugen“ ostao netaknut, Litjens je odlučio da ga odvoji od „Bizmarka“ i pošalje u lov na neprijateljske konvoje po samostalnoj proceni. Istovremeno, britanski brodovi „Suffolk“ i „Norfolk“ nastavili su da drže „Bizmarka“ u sendviču, prateći njegovo kretanje sa bezbedne razdaljine. Na samom „Bizmarku“ situacija sa gorivom bivala je sve teža, brod je morao da uspori kako bi štedeo gorivo i uopšte sačuvao šanse da se dočepa francuske obale. Ovo je omogućilo Britancima da se konsoliduju i okupe raštrkane brodove za kontraudar na „Bizmarka“. Poteri se priključio i nosač Victorious sa devet torpednih aviona Swordfish. I pored toga što su ovi avioni bili prilično zastareli, jedan od bačenih torpeda pogodio je „Bizmarka“ u desni bok i naneo mu prve ljudske žrtve. „Bizmark“ je morao dodatno da uspori radi nužnih popravki, što je omogućilo britanskim snagama da smanje rastojanje i češće uznemiravaju Nemce povremenim artiljerijskim plotunima. Međutim, ni Britanci nisu mogli da plove maksimalnom brzinom, s obzirom na to da su u strahu od nemačkih podmornica neprekidno plovili u cik-cak liniji. „Bizmark“ je zgodno iskoristio ovu okolnost i pod okriljem noći uspeo da izmakne goniteljima 25. maja pred zoru.

Borbeni moral nemačkih mornara bio je toga jutra na najvišem nivou. U euforičnoj atmosferi posada je kapetanu Litjensu poželela srećan rođendan preko brodskog razglasa. Čestitka je došla i od Litjensovog pretpostavljenog, admirala Redera, ali i od Hitlera lično. Ponet emocijama, Litjens je sakupio posadu i održao egzaltiran govor: „Vojnici ‘Bizmarka’! Vi ste već stekli veliku slavu. Potapanje bojnog broda Hood ima za nas ne samo ratni već i moralni značaj jer je Hood bio ponos Britanije. Neprijatelj će sada pokušati da okupi svoje snage i nametne nam odsudnu bitku. Pucaćemo sve dok se topovske cevi ne usijaju, sve dok i poslednje zrno ne ispalimo. Nemačka nacija je uz nas. Naš bojni poklič od sada je pobeda ili smrt!“

BOJ II: Vizuelni kontakt sa „Bizmarkom“ Britanci su uspostavili tek sutradan uveče, sa lake krstarice Sheffield. Čim je položaj protivnika identifikovan, u strahu da im se neprijatelj ponovo izgubi u mraku, Britanci su rešili da upotrebe sve snage za odlučujući napad, koristeći i nosač torpednih aviona Arc Royal. Završni udarac počeo je 26. maja u 20:47 i „Bizmark“ je ubrzo dva puta pogođen torpedima bačenim upravo sa aviona Arc Royala. Prvi pogodak naneo je zanemarljivu štetu, ali je drugi pogodio krmu i potpuno onesposobio kormilo. Šteta je bila toliko ozbiljna da je Litjens u 21:40 poslao telegram svojoj komandi: „Brod više ne može da manevriše. Borićemo se do poslednjeg daha. Živeo Firer!“ Pred ponoć, kada je već postalo jasno da je „Bizmark“ u potpunom okruženju, admiral Litjens šalje još jednu depešu svojoj komandi i kancelaru lično: „Vođi nemačkog rajha, Adolfu Hitleru: Borićemo se do poslednjeg čoveka, s verom u našeg Firera i s nepoljuljanim uverenjem u konačnu nemačku pobedu.“

Tokom čitave noći britanski brodovi su u talasima napadali „Bizmarka“. Mnogo plotuna ispaljeno je nasumice sa obe strane jer su atmosferski uslovi bili loši a more nemirno. Teško oštećen, „Bizmark“ više nije mogao da izmakne svojim goniteljima čiji se broj stalno uvećavao, ali je i dalje pružao otpor odbijajući da istakne belu zastavu. Litjens je bio svestan da je pitanje sata kada će se najteži britanski brodovi uključiti u bitku i time prelomiti njen ishod. Sutradan 27. maja u 8:30 pristigao je i bojni brod „King George“, brod od 44.400 tona, a pratili su ga „Rodney“ (41.000 tona), „Norfolk“ (13.400 tona), „Dorsetshire“ (13.400 tona) i mnogo pratećih brodova. Bilo je jasno da je „Bizmark“ u potpuno beznadežnoj situaciji, usamljen protiv dva bojna broda i dve teške krstarice.

KRAJ: U narednih sat vremena svi topovi „Bizmarka“ bili su onesposobljeni artiljerijskim pogocima i brod je počeo da liči na glinenog goluba u koga se besomučno puca iz svih kalibara i sa svih strana. Izgleda da je u tim trenucima kapetan Lindeman izdao naređenje da se brod onesposobi i napusti, iako za to ne postoje nikakvi materijalni dokazi. Poslednji udarci već potpuno demoliranom „Bizmarku“ zadati su sa malog rastojanja od par kilometara sa kojeg je bilo praktično nemoguće promašiti, bilo topovima bilo torpedima. Brod se nagnuo toliko da je voda preplavila palube, strukturna oštećenja bila su vidljiva iz velike daljine, mesta pogodaka ličila su na prave kasapnice a mnogi mornari potražili su spas skakanjem u more. Za manje od sat vremena ka „Bizmarku“ je ispaljeno oko 3000 artiljerijskih projektila, od kojih je bar nekoliko stotina pogodilo cilj, naročito u poslednjoj fazi kada je brod ostao nepokretan i bez odbrane. Po količini pogodaka koje je „Bizmark“ izdržao pre nego što je 27. maja u 10:39 otišao zauvek na dno, on nema takmaca u celokupnoj pomorskoj istoriji. Tek nešto manji britanski Hood potonuo je za tri minuta, dok se „Bizmark“ opirao satima i na kraju potonuo sa borbenom zastavom koja je još prkosno lepršala na glavnoj katarki.

Udes „Bizmarka“ preživelo je oko 800 mornara, dok su ostali odvučeni na morsko dno zajedno sa brodskim trupom. Britanci nisu želeli da rizikuju napad nemačkih podmornica dužim boravkom na mestu okršaja i na brzinu su pokupili samo manji broj ljudi iz vode. Od ukupno 2200 mornara i oficira samo njih 115 ostalo je u životu. Prosečna starost posade iznosila je svega 20 godina.

Nemačka ratna mašina potapanjem „Bizmarka“ pretrpela je najveći pojedinačni gubitak tokom Drugog svetskog rata. Iako je Hitlerova mornarica i nakon toga predstavlja respektabilnu snagu, ona više nije bila u stanju da ozbiljnije ugrozi savezničke rute za snabdevanje. Poučeni sudbinom „Bizmarka“, Nemci su ubrzo odustali od korišćenja velikih, teških brodova za presretanje savezničkih konvoja prebacujući ovaj zadatak na manje značajne, pokretljivije brodove. Krajem 1941. godine i ovo je postalo veoma rizično, tako da su na Atlantiku preostale da se bore još samo nemačke podmornice, u početku sa znatnim uspehom, ali sa sve većim gubicima kako je vreme odmicalo. Do maja 1943. godine Nemci su ostali bez 41 plovila i od tog gubitka više se nikad nisu oporavili.

„Bizmark“ je bio jedan od poslednjih klasičnih bojnih brodova naoružanih topovima i torpedima. Za razliku od svog broda blizanca Tirpitza i japanskog Yamatoa, koji su uništeni pre nego što su uopšte ušli u bitku, „Bizmark“ je ostao upamćen po hrabrom, istrajnom otporu nemerljivo jačem protivniku. Vreme posle „Bizmarka“ pokazalo je da su nosači aviona mnogo ubojitije ratno sredstvo koje obezbeđuje stratešku premoć ne samo na vodi već i u vazduhu. Iako je era velikih pomorskih bitaka odavno završena, legenda o „Bizmarku“ i njegovim požrtvovanim mornarima i dalje živi.

Današnja Nemačka ne gleda na česte ekspedicije i posete „Bizmarku“ sa previše odobravanja. U njegovoj olupini još se nalaze posmrtni ostaci više stotina nemačkih mornara koji su, iako indoktrinirani i fanatizovani, ipak časno služili svojoj otadžbini. Prema međunarodnim zakonima, olupina „Bizmarka“ u internacionalnim vodama i dalje se nalazi u vlasništvu zemlje porekla i ima status vojničkog groblja koje se ne sme skrnaviti. Mesto na kome počivaju ostaci „Bizmarka“ i njegovih mornara za Nemce je, pre svega, mesto dubokog pijeteta i razmišljanja o počinjenim istorijskim greškama. Za Kamerona i Discovery ovo je tek zgodna tema za još jednu visokobudžetnu TV emisiju koja se u udarnom večernjem terminu gleda uz ćaskanje, čips i pivo.