Jedan sasvim prosečan student tehničkog fakulteta u Srbiji potrošiće osam godina svog života na studiranje, ali zato neće postati bolji stručnjak od svog, takođe prosečnog kolege u Engleskoj, koji na studijama istog tipa provodi samo četiri godine. Kada, posle godina bede i očaja, posle gubitka svake podrške roditelja i drugih izneverenih bližnjih, uz poslednje rezerve samopoštovanja i uz vanrednu upornost najzad dođe do famozne univerzitetske diplome za tu priliku odštampane na laserskom štampaču u dve boje, novopečeni srpski inženjer izlazi na tržište rada i odmah uviđa da tamo, sa onim što poseduje od znanja i veština – nikom nije potreban, a još manje neophodan. Ali, to je stara priča. Kao što je stara priča da ako mladi srpski inženjer u dalekim gradovima poput Šefilda, Njukasla i Bristola nema nekog uspešnog rođaka, bogougodnu englesku verenicu ili kakvog drugog dobrovoljnog davaoca državljanstva, pa je stoga već primoran da ostane u Srbiji, on će u većini slučajeva promeniti svoje zanimanje u neko od kojeg može da preživi, žrtvujući tako sav svoj silni trud, ali i novac koji je uzalud uložen u njegovo obrazovanje.
U međuvremenu, nekoliko godina mlađi engleski diplomac će zahvaljujući uigranom sistemu stručnih treninga, odmah biti angažovan u industriji. Društvena zajednica će od njega očekivati da u godinama koje dolaze svojim radom i znanjem izvrši presudan uticaj na dalji tehnološki razvoj britanske privrede. I on će to očekivanje uglavnom ispuniti. Na dobrobit društva, ali i svoju ličnu, a sve zahvaljujući velikoj efikasnosti i propusnoj moći visokog obrazovanja na Ostrvu. Zašto je britanski obrazovni sistem toliko efikasniji od našeg? Naravno, ima izvesnog mazohizma u bilo kakvom upoređivanju odavno uređenog Ujedinjenog Kraljevstva sa Srbijom u tranziciji, čak i kad je reč o obrazovanju, koje je u Srbiji takođe u tranziciji, ali bi to moglo biti od velike koristi. No, na prvi pogled, poređenje engleskog i srpskog obrazovanja je kao poređenje najmodernijeg džambo-džeta sa unezverenim, izgladnelim vrapcem kome je jedno krilo slomljeno. „Srpsko visokoškolsko obrazovanje potpuno je nekompatibilno sa anglosaksonskim, ali i sa obrazovnim sistemima u ostatku Evrope“, kaže u razgovoru za „Vreme“ dr Aleksandar Pavić, redovni profesor na Univerzitetu u Šefildu, ali ističe da bi se tokom aktuelne reforme visokog obrazovanja mogao preneti deo pozitivnog iskustva sa britanskih na naše univerzitete. „Ključni problem nije u manjku novca, ideja ili energije, već u nedostatku informacija“, smatra profesor Pavić.
TRENING: Upravo iz ovog razloga, kao jedan od priznatih svetskih stručnjaka za izučavanje vibracija građevinskih konstrukcija, ali i jedan od retkih Srba koji su redovni profesori na engleskim univerzitetima, Pavić u poslednje vreme češće dolazi u Beograd i Podgoricu kako bi lično preneo britanska iskustva na ovdašnji teren. Tako je 30. maja na Građevinskom fakultetu u Beogradu, na kom je nekada radio kao asistent, održao predavanje o značaju koji naučna istraživanja imaju za akademsko obrazovanje. U britanskom visokom obrazovanju zaposleno je više od 146.000 nastavnika, prosečne starosti od 42 godine. Tokom školske godine ovaj sistem zaradi i potroši 12 milijardi funti. Novac se obezbeđuje iz više različitih izvora i preraspodeljuje unutar univerziteta kroz takozvano međudopunjavanje (cross subsidising). Jedna trećina novca dolazi kroz finansiranje naučnih istraživanja. Njega uporedo obezbeđuju industrija i Vlada, a deo novca prolazi kroz takozvane istraživačke savete. Takvih saveta u Britaniji ima sedam, a najpoznatiji i jedan od najvećih je Savet za inženjerske i prirodne nauke (EPSRC) kroz koji godišnje na univerzitete dođe više od pola milijarde funti. No, sistem je izuzetno racionalan. Pavić ističe da univerziteti, mada usmereni na javno dobro i razvoj istraživanja, pre svega posluju na tržištu. „To je osnovna logika u Engleskoj. Osim toga, individualni fakulteti, u principu, nisu pravna lica kao u Srbiji. Ovde svaki fakultet ima svoj račun, računovodstvo, sekretarijat. Administracija je udesetostručena bez razloga. U Engleskoj su univerziteti centralizovano servisirani.“
Osnovne inženjerske studije u Velikoj Britaniji traju četiri godine. Nastavni plan koji se za to vreme pređe samo je trećina onog što predviđaju nastavni planovi na fakultetima u Srbiji. U tom smislu manje ambiciozan, ovakav sistem omogućuje većini studenata da uz dovoljno truda u najkraćem mogućem roku dođe do diplome. Međutim, sticanje univerzitetske diplome nije kraj obaveznog obrazovanja jednog inženjera, već samo polovina puta. U naredne tri godine, mladi inženjer će proći kroz trening u industriji. Posebno obučeni treneri u britanskim kompanijama obučavaće ga i prilagođavati zadacima i problemima koji će ga čekati na konkretnim poslovima. Tokom tog perioda, mladi inženjer će primati platu, a njegov socijalni status će biti sasvim regulisan. Kada prođe kroz trening, inženjer izlazi na državni ispit koji uopšte nije samo formalna provera znanja, već zahteva ozbiljne i dugoročne pripreme. Celokupan sistem je izuzetno složen, ali funkcionalan, jer je zasnovan na dugoj tradiciji. Univerzitet u Šefildu na kom radi Aleksandar Pavić zapošljava 1300 akademskih radnika, ali obrazuje 25.000 studenata. Kroz Odsek za građevinarstvo godišnje prolazi oko 350 studenata na osnovnim (250), magistarskim (50) i doktorskim studijama (50), čije studiranje servisira 30 nastavnika. Zapanjujuće je da sa ovog odeljenja godišnje izađe čak 15 doktora nauka, što je za red veličine više nego na fakultetima ovog tipa u Srbiji.
BOLNICA OD CRVENE CIGLE: U Velikoj Britaniji postoje četiri vrste univerziteta koji se međusobno razlikuju po načinu, ali i po iznosu finansiranja. U prvu grupu spadaju univerziteti Oksford i Kembridž. Oni se posebno izdvajaju zbog svoje duge tradicije i velikog udela u prihodima koje ostvaruju zahvaljujući zadužbinama. Druga, posebno zanimljiva grupa su takozvani „red brick“ univerziteti, kao što je Londonski univerzitetski koledž, Bristol, Birmingem, Notingem, Šefild, Edinburg, Glazgov itd. Ovi univerziteti su stari oko sto godina i u svom sastavu obično imaju gradsku bolnicu, što je ključno za njihovo finansiranje. Tako se obezbeđuje da univerziteti godišnje prave veliki finansijski obrt, ali se sa druge strane vodi računa da imaju podjednako zastupljene sve predmete, bez obzira na njihovu isplativost.
Treća grupa su univerziteti formirani posle Drugog svetskog rata, poput univerziteta Jork ili Vorik, koji su okupljeni u takozvanoj „Grupi 1994“. Znatno manji, ovi univerziteti imaju manje odeljenja, ali su racionalno organizovani. Poslednja grupa univerziteta su nekadašnje politehničke škole (vocational studies). Prema odluci britanske vlade, ove škole za obrazovanje u konkretnim poslovima od 1992. godine postale su univerziteti. Trenutno su to univerziteti u tranziciji, koji pokušavaju svoje aktivnosti da uzdignu na akademski nivo. Njihova transformacija je posledica plana Vlade da poveća broj univerziteta, kako bi do 2010. godine pedeset odsto mladih ljudi postalo visokoobrazovano.
Bez sumnje, jedan od najzanimljvijih detalja iz britanskog obrazovnog sistema jeste akreditacija kurseva. Akreditovani kurs mora imati određeni prosek ocena, ali i odgovarajući profil studenata koji ga pohađaju. Između ostalog, jedan akreditovani kurs ne sme pohađati više od 20 odsto stranih studenata. Student koji pohađa neakreditovane kurseve njima dobija samo formalno fakultetsko obrazovanje, ali time u svoju karijeru ulaže mnogo manje. S druge strane, akreditovani kursevi na univerzitetu obezbeđuju studentu da se po završetku studija uključi u industrijski trening, da eventualno nastavi akademsku karijeru, magistrira i doktorira, ali i da postane član strukovnih udruženja, kao što su Organizacija građevinskih inženjera (ICE) i Organizacija strukturalnih inženjera (IStructE). Upravo ove organizacije nadležne su i za akreditaciju. ICE i IStructE povremeno šalju komisije na univerzitet kako bi ustanovili kvalitet pojedinih kurseva iz oblasti građevine. To podrazumeva proveru statističkih podataka, intervjuisanje polaznika kursa, pa čak i anketiranje bivših studenata. Uloga organizacija kao što su ICE i IStructE presudna je u engleskom obrazovnom sistemu. „Profesionalna udruženja su veza između univerziteta, industrije i Vlade. Pre svega, to je veza između obrazovanja i profesije, zbog čega je čitav obrazovni proces uspešno kontrolisan i prilagođen potrebama privrede“, kaže Pavić dodajući da je postojanje ovakvih organizacija ključni faktor koji smanjuje cenu studiranja.
