Kakva je veza između žirafe i broja dvanaest

Posle dvanaest godina, RTS je proizvela kviz za decu. Zove se “NTC kviz”, trenutno ima 16 epizoda, u toku je postprodukcija, i biće emitovan u septembru. Ovo je jedinstveni kviz zato što takmičarima za pobedu neće biti potrebno znanje i informisanost, već misaone veštine.

Osnovne informacije o kvizu su: NTC u naslovu je od “Nikola Tesla Centar” (odsek MENSE nastao sa ciljem da kod dece razvija biološke i genetske potencijale), zato što je kviz zasnovan na iskustvu i praksi igara NTC učenja, naučno zasnovanog sistema koji je prihvaćen i primenjen u oko 15 država Evrope. Takmičarske ekipe su četvoročlane i mešovite, a njihovi članovi su uzrasta od drugog do četvrtog razreda osnovne škole. Kviz ima osam igara. Autor kviza je dr Ranko Rajović, osnivač NTC sistema, autori nekih igara su Vuk Rajović i Marina Ilić, scenarista i urednik je Jelena Popadić Sumić, a voditelj je glumac Miljan Prljeta.

Cilj ovog kviza je da takmičar misli, a ne da reprodukuje naučene informacije. Zato zadatke ovog kviza može da rešava svako a ne samo odlični đaci.

Jelena Popadić Sumić kaže da je “u vremenu opšte dostupnosti svakog podatka u svakom momentu na internetu, besmisleno obrazovanje bazirati na besomučnom punjenju dece informacijama. Svet se previše brzo razvija da bismo bili toliko hrabri da mislimo da će u momentu kad budu odrasli, stečeno reproduktivno znanje biti relevantno”.

Prema NTC istraživanjima, pitanje čiji odgovor podrazumeva znanje, na primer – kada je poleteo prvi avion, izaziva minimalnu aktivaciju mozga, za razliku od pitanja do čijeg odgovora se dolazi razmišljanjem. “Većina kvizova je zasnovana na znanju, a naše zadatke može da rešava svako, nezavisno od stepena informisanosti. I to, sve vreme kroz igru. NTC daje alate kako da dete lakše pamti, razmišlja i povezuje stečena znanja i… uči kroz igru. Ako kažete detetu da je žirafin rep dugačak 12 dm, ono će tu informaciju upamtiti ili neće, verovatno neće dugotrajno. Ali, ako nastavnik pita celo odeljenje: ‘U kakvoj su vezi žirafa i broj 12?’, deca nemaju utisak da ih neko ispituje i da ih čeka: ‘Sedi, jedan!’, već se igraju igre ‘nagađanja’, bolje reći ‘pretpostavljanja’. Neko dete će reći: ‘Žirafa je visoka 12 metara.’ Nastavnik će reći: ‘E, to je veoma zanimljiva pretpostavka, ali nisam rekao dinosaurus, već žirafa. A kada ste spomenuli visinu, da vam kažem, mužjak je visok 6m, a ženka 5 metara.’ Deca nabrajaju svoje ideje, a nastavnik usput hvali decu za ideje i govori tačne podatke o žirafi.”

Dakle, put do odgovora je daleko značajniji od samog odgovora, kaže Jelena Popadić Sumić, “zato što se deca igraju, podržani su za pokušaj, i bezbolno, ne znajući da se to dešava, pamte sve što čuju, baš zbog hormona koji im se podigne igrom. I na kraju, odgovor da žirafa ima 12 decimetara dugačak rep donosi zadovoljstvo i hormone sreće, kojima se mozak nadao sve vreme”.

Osim razvijanja razmišljanja kao sredstva do odgovora, posebnost ovog kviza je što kotisti igru kao metodu učenja. Jelena Sumić kaže da je do igre kao elementa kviza došla ličnim iskustvom. “Pohađala sam NTC seminare pre svega kao roditelj i saznala naučno utemeljen sistem kako stimulisati detetov umni potencijal. Kad sam počela da ih primenjujem u kući, često sam čula: ‘Mama, hajde opet ono pitanje’ ili: ‘Hajde opet da se igramo one igre’. Onda sam neke od tih tehnika uvela u emisiju Plava ptica koju uređujem preko deset godina i to je, po reakcijama gledalaca, dalo ozbiljne rezultate. Rubrike zasnovane na tim tehnikama brzo su postale omiljene među decom, pa su i sami počeli da nam šalju svoje ideje.”

Kviz ima osam igara, svaka kod dece razvija određenu tehniku i predstavlja određenu veštinu. Na primeru igre “Pričljiva roda”, to izgleda ovako.

“Deca stoje na jednoj nozi i izgovaraju reči po određenom kriterijumu: da nabroje one koje počinju slovom D ili da nabroje zelene predmete… što deluje lako samo dok ne probate! Naime, istovremeno treba da klasifikujete reči po zadatom početnom slovu, da održavate ravnotežu i ne spustite nogu, da izoštrite uvo i pažnju kako ne biste ponovili već izgovorenu reč jer se u tom slučaju igra prekida. I dok smo mi odrasli coktali ‘kako ne može da se seti reči na D!’, probali smo i shvatili da ne da nije lako, nego je smešno koliko smo bili neuspešni!”, priča Jelena Popadić Sumić.

Evo još jednog primera.

Igra NTC Klackalica

“Igra NTC šifre ima zadate tri reči i tri broja. Prvi broj označava poziciju slova u prvoj reči, drugi u drugoj, a treći u trećoj. Šifra za mrak, pećine, korbač je 2, 6, 6. U reči mrak drugo slovo je r, u drugoj šesto slovo je e, i u trećoj šesto slovo je č. Spojimo ta tri slova i dobijemo ‘reč’. Lako je kad se ove tri reči vide, ali u kvizu one se slušaju. To znači da rešavanje ove igre podrazumeva pažljivo slušanje, pamćenje, veoma duboku koncentraciju i pritisak vremena koje ističe, a u okviru koga morate da rešite šta se od vas traži”, navodi Jelena Popadić Sumić.

Omiljena igra takmičara je NTC rebusi.

“Ako je, recimo, rebus zadat slikom kosti i slovima ULJ, rešenje bi bilo KOST-ULJ. Međutim, u NTC rebusu zadatak je da se nađe asocijacija na sliku (kost), to mogu da budu: bela, ključ (od ključne kosti), kičma… Reči: bela-ulj, ključ-ulj, kičma-ulj ne znače ništa. Tražimo asocijaciju koja se povezuje sa slovima i dolazimo do asocijacije na kost, a to je pas i rešenje je pas-ulj”, otkriva urednica kviza.

Za dobijanje poena izuzetno je bitan timski rad.

“Najdalje u takmičenju došle su ekipe sa dobrim timskim radom. Svi timovi su zaista bili dobri, prilično ujednačeni, ali se jasno vidi da gde je bilo individualnih iskakanja, gde nije postojao dogovor – tim nije prolazio na sledeći nivo. Jako je važno za decu da to uvide, da četiri glave bolje misle nego jedna.

Inače, bilo je dirljivo posmatrati dečju posvećenost, to koliko im je stalo, koliko su koncentrisani, zajapureni od želje da odgovore. Nijedan tim nije znao da li će biti nagrade, dakle, nisu se borili sa tom motivacijom, već motivisani isključivo svojom unutrašnjom potrebom za igrom. Dete koje je bolje dobija podsvesnu poruku od svog mozga: ‘Bolji si, lakše ćeš preživeti’ i kao nagradu dobija od mozga hormone sreće. Mozak tako funkcioniše, on je organ za preživljavanje.”

Jelena Popadić Sumić kaže da joj je cilj bio da “gledaoci gledaju kviz kao zabavu uz kokice i sok, i da se uključe u igre kako bi ih i sami sprovodili jer, osim što su zabavne, one su prekokorisne današnjem detetu, koje je okruženo sažvakanim, dostupnim informacijama, lišeno nužnosti razmišljanja”. Kako su epizode odmicale, “takmičari su se igrali, ali igrala se i cela ekipa. Ako uzmemo u obzir da je produkciona ekipa (snimatelji, tonci, režija) i naša prva publika, mi smo ostvarili cilj – da ‘uvučemo’ gledaoce u igre i da se i oni igraju paralelno sa takmičarima. Zanimljivo je, međutim, da su deca bila uspešnija od nas. To ne govori o nama, to govori o deci i njihovim potencijalima”.

U svakoj epizodi kviza postoji segment u kome autor programa dr Ranko Rajović objašnjava jednu od važnih tema: zašto je važan timski rad, zašto je važno kretanje deteta, zašto dolazi do poremećaja pažnje kod deteta, zašto je važna pohvala…

Angažman NTC-a u ovom kvizu ne znači da je ovaj program namenjen darovitoj deci, ali znači da podstiče rad sa decom čije su sposobnosti više od proseka. Konkretno, objašnjava Jelena Popadić Sumić, takvom detetu “treba uvek dati zadatak koji je malo teži od onoga što bi lako rešilo. I to je izazov, to je igra, to ga gura napred. Naše školsko obrazovanje silom prilika decenijama unazad uprosečuje decu… One koji su slabiji pokušava da dovede do proseka, a za one koji se izdvajaju kvalitetom najčešće nema vremena i mehanizama da se podrži i pomogne njihova darovitost. Darovita deca često tako ostaju bez izazova i njihov potencijal se, nažalost, topi”.

Ministarstvo obrazovanja je akreditovalo NTC sistem učenja još 2008. godine. U Dečjoj redakciji RTS-a nameravaju da Ministarstvu skrenu pažnju na svoj kviz i da predlože saradnju, zato što je lako primenljiv u školskom obrazovanju. Smatraju da je to važno i neophodno.