Svi ga vole, niko ga se ne plaši

Predsednik SAD Barak Obama kao medijska zvezda ove nedelje stupa na pozornicu sastanka na vrhu UN-a i drugih međunarodnih skupova. Popularnim ga ne čine samo harizma nego i spoljna politika. Obama i ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton svojski se trude da SAD oslobode imidža egoističnog džina. Svaki korak Obaminog tima bio je umeren i sledio savet pametnih eksperata. Međutim, ni taj trud da se bude drugačiji od Bušove vlade nije doneo veću bezbednost.

Blaža Obamina intonacija niti je Severnu Koreju odvratila od atomskih bombi niti je promenila stavove Irana. Talibani su i dalje odlučni da obore avganistansku vladu, koju Zapad podržava, a ni Hamas ni Hesbolah nisi bliži priznavanju Izraela. Odnosi sa Rusijom ostaju napeti, a sa Kinom je Obama započeo nepotrebni trgovinski rat carinama na automobilske gume.

Još mršaviji su rezultati spoljne politike SAD u odnosu na prijatelje. Evropejci su, doduše, aplaudirali Obami, ali niti su povećali broj vojnih jedinica u Avganistanu niti primaju zatvorenike iz Gvantanama. Škotska vlada je povredila SAD puštanjem atentatora iz Lokerbija, a novi japanski premijer ograničio je američke trupe u svojoj zemlji. Izraelski premijer Netanjahu nije impresioniran Obaminim zahtevom da potpuno obustavi naseljavanje.

Avganistanski premijer Karzai, potpuno zavisan od SAD, uprkos upozorenjima varao je na izborima. Čak i proamerički pučisti u Hondurasu dugo su omalovažavali posrednika, koga je podržavao Vašington, a tek su u ponedeljak dozvolili predsedniku Zelaji da se vrati u zemlju.

Neka je sve to samo niz nezgodnih slučajeva, međutim, iza malih neuspeha krije se veliki nedostatak: Obamu vole, ali ga se ne boje. To više koristi njegovoj popularnosti nego ugledu SAD. Američki predsednik ne sme da se pouzda samo u razum i dobru volju. On mora da pokaže da je zaista spreman da iskoristi svoju moć da bi urazumio agresore, a saveznike sprečio da se ponašaju samo kao saputnici. Profesor prava iz Čikaga, doduše, ume da svaki konflikt na svetu analizira kristalno jasno, ali za diplomatski boks sa Ahmadinežadom, Gadafijem ili makar Sarkozijem nedostaju mu pravi mentalitet i iskustvo. To je problem svih demokrata i razlog što se mnogi Amerikanci osećaju sigurnijim ako u Beloj kući sedi republikanac.

Pred UN-om Obama mirno može da se šepuri svojim vizijama o boljem svetu, ali na sastanku na vrhu na Bliskom istoku sa Netanjahuom i palestinskim šefom Abasom mora da pritisne obe strane i da koristi tvrđa sredstva, inače mirovni proces neće napredovati. Od Rusije mora da zatraži kvid pro kvo za odricanje od raketnog štita. Možda bi hladni Obama ponekad trebalo da lupi pesnicom o sto. Ako želiš da te se pribojavaju, malo iracionalnosti može da deluje kao pravo čudo.