Pukao je bolonjski mehur

Deset godina posle uvođenja bolonjske reforme može da se smatra da je ta reforma nemačkih univerziteta, najdalekosežnija posle XIX veka, propala. U međuvremenu to priznaju čak i odgovorni. A za to su se pobrinuli isključivo protesti studenata. Doduše, ne bi to bili oni isti političari i menadžeri nauke sa pamćenjem ne dužim od četiri godine, koji su odgovorni za reformu, a da nemaju pogodan izgovor. Po njima, sve je samo problem „sprovođenja u delo“.

Ali nije reč o tome. Bolonjska reforma je nasilnički steznik daleko od nauke koji treba da posluži skraćivanju studija i smanjivanju broja onih koji prekidaju studije. Nije nimalo slučajno što se od samog početka govorilo o evropskom prostoru visokih škola i privrede, i što je bolonjski mehur pukao neposredno posle pucanja finansijskog mehura. U oba sistema su odgovorni izgubili svaku vezu sa stvarnošću.

Sada je neophodno trezveno posmatrati šta se zbilo sa kulturom nauke koja je zasnovano, argumentovano, institucionalizovana sumnju i trebalo da navede na samostalno razmišljanje i dugoročne procese saznavanja. Razvila se šuplja inscenacija naučnosti, u kojoj su prazne formule, pitanja legitimnosti postupanja i interesi moći potisli naučnu raspravu.

Teškoće jedne i suviše zaštićene generacije da se snađe unutar naučnog pogona univerziteta zaoštravaju se nedovoljnom brigom unutar bolonjskog sistema. Kardinalna greška nemačkih političara koji su se bavili naukom bila je uvođenje anglosaksonske strukture bez tutora, malih grupa za učenje i neposrednog kontakta sa visokoškolskim nastavnicima. Promene strukture trebalo je da reše probleme jednog masovnog univerziteta sa prestrukturiranim tokovima studija i brojnim prekidima studija još pre Bolonje.

Ako su rektori visokih škola išta naučili od studentskih protesta, ubuduće će studente uključivati u planiranje studija. Pritom mora da bude jasno da se radi o naučnim saznanjima, a ne o demokratskim procesima preglasavanja. Da bi se završilo sa napumpanim pisanjem zahteva i prohteva mora da se pojača osnovno finansiranje univerziteta, koje je smanjeno, dok je broj studenata rastao. Ne radi se više ni o kakvim popravkama. Budući oblik univerziteta odlučuje o tome da li će društvo bez ikakve odbrane biti izloženo procesima starenja i revoluciji komunikacija ili će umeti bar da tumači šta se s njim događa, da bi uopšte još moglo da donosi odluke.