Protiv biopolitičke tetovaže

Dnevne novine ne ostavljaju prostor za sumnju: od sada, ko želi da ode u Sjedinjene Države sa vizom biće uveden u kartoteku i moraće, pri ulasku u zemlju, da ostavi digitalne otiske prstiju. Lično, nemam nameru da se podvrgnem tim procedurama i zato sam bez oklevanja otkazao kurs koji je u martu trebalo da održim na Njujorškom univerzitetu.

Želeo bih ovde da objasnim razlog tome otkazu, to jest zbog čega, uprkos simpatiji koja me već godinama vezuje kako za moje američke kolege tako i za studente, smatram da je ova odluka ujedno i nužna i neopoziva i zbog čega ću se zalagati da i drugi evropski intelektualci i predavači donesu takvu odluku.

Ne radi se samo o emotivnoj reakciji na proceduru koja je dugo bila određena za kriminalce i političke optuženike. Kada bi se radilo samo o tome, tu bismo podelu, naravno, mogli da prihvatimo iz moralnih razloga u znak solidarnosti sa ponižavajućim uslovima u kojima danas živi toliko ljudi. Suština nije u tome. Problem prevazilazi granice lične osetljivosti i, jednostavno, tiče se pravno-političkog statusa (možda bi jednostavije bilo reći – biopolitičkog statusa) građana u takozvanim demokratskim državama u kojima živimo.

Već nekoliko godina pokušavaju da nas ubede da kao normalne i ljudske dimenzije naše egzistencije prihvatimo prakse kontrole koje su uvek bile smatrane izuzecima i u pravom smislu reči neljudskima. Svi znaju da su mogućnosti kontrole države nad pojedincima, preko elektronskih uređaja, kreditnih kartica ili mobilnih telefona, nedavno dostigle neslućene razmere. Ipak, ne bismo mogli da pređemo određene pragove u kontroli tela i manipulaciji telima, a da ne uđemo u novu biopolitičku eru, da ne napravimo još jedan progresivan korak ka onome što je Mišel Fuko nazvao progresivnom animalizacijom čoveka posredstvom najsofisticiranijih tehnika. Elektronska kartoteka digitalnih otisaka prstiju i mrežnjače, potkožna tetovaža kao i druge prakse iste vrste, jesu elementi koji učesvuju u definiciji tog praga. Bezbednosni razlozi koji se navode kako bi se te prakse opravdale, ne smeju da nas impresioniraju: oni ne znače ništa. Istorija nas uči kako se prakse, koje su najpre bile rezervisane samo za strance, potom primenjuju na sve građane.

Ovde u igri nije ništa manje od novog „normalnog“ biopolitičkog odnosa između građana i države. Taj odnos više nema veze sa slobodnim i aktivnim učešćem u javnoj sferi, već se tiče upisivanja i stavljanja u kartoteku najprivatnijeg i najnesaopštivijeg elementa subjektivnosti: govorim o biološkom životu telâ.

Medijskim mehanizmima, koji kontrolišu javnu reč i manipulišu njome, odgovaraju, dakle, tehnološki dispozitivi koji u kartoteku upisuju i identifikuju goli život: između te dve krajnosti – reči bez tela i tela bez reči – prostor koji smo nekada nazivali politikom biva još svedeniji i još manji. Primenjujući na građane, ili, bolje, na ljudsko biće kao takvo, tehnike i dispozitive koje su izumele za opasne klase, države, koje bi morale da konstituišu samo mesto političkog života, prave od njega, od tog ljudskog bića, sumnjivca par excellence, i to do te mere da je samo čovečanstvo postalo sumnjiva klasa.

Pre nekoliko godina napisao sam da politička paradigma Zapada nije više grad, već koncentracioni logor i da smo smo prešli put od Atine do Aušvica. Očigledno je da se radilo o filozofskoj tezi, a ne o istorijskoj priči, jer ne bismo smeli da pomešamo fenomene koje je, naprotiv, poželjno razlikovati. Želeo bih da sugerišem da se tetoviranje, nesumnjivo, pojavilo u Aušvicu kao najnormalniji i najekonomičniji način uvođenja reda u upisivanje i registrovanje onih koji su deportovani u koncentracione logore. Biopolitičko tetoviranje, koje nam sada, da bi se ušlo na njihovu teritoriju, nameću Sjedinjene Države, moglo bi biti preteča upravo onoga što će kasnije tražiti da prihvatimo kao normalno upisivanje identiteta dobrog građanina u mehanizme i zupčanike države. Zbog toga je potrebno tome se suprotstaviti.

(„Mond„, 11. januar 2004)
Sa francuskog preveo Ivan Milenković