Propale avganistanske iluzije

U Pakistanu, baš kao i kod njegovih saveznika u Vašingtonu, istovremeno je propalo više iluzija: Prvo, pokazalo se da je pogrešan utisak, nastao krajem leta, da su prethodna ofanziva pakistanske armije u dolini Svat i ubistvo vođe talibana Bejtulaha Mehsuda bar na neko vreme islamističke pobunjenike učinili nesposobnim da deluju. Naprotiv, neposredno pred još jednu već planiranu ofanzivu armije oni su započeli seriju koordinisanih atentata i napada na pakistansku državu i time ponovo preuzeli inicijativu.

Drugo – posle atentata u važnim gradovima Pendžaba – pojavila se sumnja u umirujuću teoriju da su talibani ionako zainteresovani samo za paštunske predele: možda i jeste tako, ali zasad borbu prenose i u druge delove Pakistana. Pandžab je ekonomski i politički centar zemlje. A to što islamisti za svoje napade biraju centre vlasti, jasna je poruka. Uznemirava takođe i u kojoj meri su se tajne službe pokazale nesposobnim.

Time se, a to je treće, polako, ali sigurno, ruši važan stub avganistanskog diskursa vlade SAD i NATO-a: rat u Avganistanu se na poslednjem mestu branio time da valja sprečiti da se labilni odnosi u ovoj zemlji preliju u Pakistan. A Pakistan još nikada nije bio u tako lošem stanju. Cinično rečeno: Pakistanska tajna služba nije početkom devedesetih godina uzalud podržavala (ili čak izmislila) pokret talibana, kako bi stabilizovala Avganistan – razvoj sa kojim se tadašnja vlada Bila Klintona pomalo i slagala. Tek su relativno kasno shvatili šta je tu odnegovano.

Teritorijalno širenje napada u Pakistanu ukazuje na kooperaciju između paštunskih talibana i drugih pakistanskih islamista sa Al kaidom – to je „uspeh“ pogrešne politike SAD, koja je paštunski ustanak uvek videla samo u kontekstu sa Al kaidom. Pogrešnom se pokazuje pretpostavka da se time ruši Al kaida. Baš naprotiv, tako su joj samo pomogli da se uspravi na noge.

Jadni dobitnik Nobelove nagrada za mir Barak Obama, trenutno u Avganistanu i Iraku ima više vojske nego njegov prethodnik Džordž Buš čak i na vrhuncu povećanja trupa u Iraku. Pored u martu najavljenih dodatnih 21.000 borbenih trupa, u Avganistan je tiho i potajno poslato još 13.000 vojnika jedinica za podršku. Uskoro će ih biti 68.000, dvostruko više nego pod Bušom. Komandant snaga SAD Stenli Mekristal i generali NATO-a žele još veći broj vojnika, najmanje 40.000.

Pakistanski problem se tako rešiti ne može. Američki kongres je upravo doneo nevojni paket pomoći, koji, doduše, utrostručava finansijsku pomoć, (pet puta po 1,5 milijardi dolara godišnje), ali je istovremeno Islamabadu postavio uslove koji gotovo da mirišu na mešanje u pakistanski suverenitet.

Taj suverenitet se i inače redovno krši američkim vojnim akcijama na pakistanskoj teritoriji. Ali to što pakistanska vlada američku pomoć više ne dobija neposredno, nego novcem raspolaže specijalno stvorena jedinica Ambasade SAD, dosta govori o tome kako stoji sa poverenjem u Islamabad.