Nagrade i kazne za Iran

Otkriće da Teheran gradi drugo postrojenje za proizvodnju obogaćenog uranijuma u blizini svetog grada Kom izbacilo je iz koloseka Obaminu administraciju i njihove ionako jalove napore da uspostave saradnju sa Iranom. Sjedinjene Američke Države moraće sada još uzaludnije da se nadaju da će međunarodni pritisak i unutrašnja nestabilnost izazvati velike promene u Iranu. Zaista, na sastanku delegacije Irana i pet stalnih članica plus Nemačka Saveta bezbednosti UN-a u Ženevi („pet plus jedan“ razgovori) neće biti prilike za diskusije o strategiji već za postavljanje ultimatuma – Iran mora da se složi sa preventivnim ograničenjem svog nuklearnog programa ili će se suočiti sa sankcijama koje će ga „osakatiti“, kako reče državna sekretarka Hilari Klinton.

foto: reuters

Sudeći po svemu onome što smo nedavno mogli čuti od visokih iranskih zvaničnika – uključujući i od predsednika Mahmuda Ahmadinežada, veoma je izvesno da Iran neće prihvatiti ultimatum. Takođe, nije verovatno ni da će Kina i Rusija podržati sankcije koje će pogoditi već „osakaćeni“ Iran. Nakon što se odigra ovaj suviše predvidljivi i očekivani scenario, Obaminoj administraciji ostaće mali manevarski prostor za pregovore sa Iranom, a to se može smatrati posledicom njihove slabosti i kolebljivosti.

Okupivši tim za nacionalnu bezbednost koji nije razumeo njegovu prvobitnu viziju zbližavanja Amerike sa Iranom, Obama i njegova administracija nisu zatražili, pa ni dobili podršku javnosti za poboljšanje odnosa sa tom zemljom. I dalje se taj odnos svodio na „nagrađivanje“ Irana kad nešto pozitivno uradi, ili na „kažnjavanje“ problematičnog ponašanja. Upravo je takvo ponašanje i retoriku Džordža Buša, prethodnog predsednika Amerike, kritikovao sadašnji predsednik Barak Obama. Na generalnoj skupštini UN-a predsednik Obama koristio je terminologiju koja veoma podseća na čuveni Bušov govor o „osovinama zla“ – Obama je identifikovao Iran i Severnu Koreju kao glavnu pretnju međunarodnom miru i optužio ih da su oni za to odgovorni. Možemo očekivati da će Amerika u Ženevi zatražiti od Irana ne samo da prihvati „konkretna“ ograničenja budućeg nuklearnog razvoja već i da demonstrira mirovnu dimenziju njihovog nuklearnog programa u cilju izbegavanja ozbiljnih sankcija.

Predsednik Ahmadinažad je tokom prošlonedeljnog sastanka rekao da ne veruje Amerikancima kada je reč o strateškoj saradnji. Podsetio je da je Iran u periodu od 2003. do 2005. godine pristao na ograničenje nuklearnog razvoja i suspendovao proizvodnju obogaćenog uranijuma, a da ništa nije dobio zauzvrat, osim još „većeg narušavanja njihovih prava“. Ovakve diplomatske greške Zapada dovele su do ozbiljnog narušavanja kredibiliteta reformskih političara u Iranu, pa stoga nije iznenađujuće što se nijedan od predsedničkih kandidata na izborima nije založio za obnavljanje unilateralne restrikcije nuklearnog programa.

Već nekoliko godina iranski zvaničnici, bilo da su iz reformističke vlade Muhameda Katamija ili konzervativne Mahmuda Ahmadinežada, uveravaju nas da defanzivna strategija podrazumeva negovanje odnosa i veza sa političkim, policijskim i vojnim faktorima zemalja u regionu, razvijanje raketnog kapaciteta, pogotovo raketa srednjeg dometa. To znači i pomeranje granice priče o neširenju nuklearnog oružja, do tačke kada će biti shvaćeno kao sposobnost Teherana da proizvodi atomsko naoružanje. Teško da je slučajnost to što je Iran optužen da je počeo izgradnju laboratorije Kom 2005. godine, upravo one godine kada su Iranci shvatili da suspenzijom razvoja nuklearnog programa ništa nisu dobili.