Meridijani

Hutala: Tragedija

Kada je američki vojni tim doleteo helikopterima na mesto napada da oceni rezultate akcije, imao je šta da vidi. U prašini su ležala raskomadana tela sedam dečaka i dve devojčice ubijenih u napadu američkih aviona u udaljenoj oblasti Gazni na jugu zemlje. Meta je bio taliban Mula Vazir, osumnjičen za vezu s Al Kaidom i napade na osoblje međunarodnih organizacija, kao i za nekoliko otmica. Dok lokalni izvori tvrde da se osumnjičeni spasao od napada, američki vojni izvori kažu da je taliban likvidiran. Avganistanski predsednik Hamid Karzai izjavio je da je „duboko potresen“ smrću dece, a kasnije je u intervjuu za BBC rekao da bi američke snage ubuduće svoje napade trebalo da koordiniraju sa avganistanskim vlastima. Američka vojna komanda u Avganistanu izvinila se za tragediju, ali izvinjenje nije stišalo ni tugu ni gnev Avganistanaca. Dečaci od kojih je najmlađi imao osam a najstariji 12 godina igrali su se, prema izjavama očevidaca, klikerima ispred kuće, a devojčice (9 i 10 godina) krenule su po vodu kada su se na njih obrušila dva američka borbena aviona. Baka jedne od devojčica potvrdila je da je deseta žrtva njen sin koji je nakon prvog napada pojurio da vidi šta je s decom. Meštani tvrde da je osumnjičeni Vazir s porodicom napustio selo dve nedelje pre napada. Nakon nekoliko fatalnih omaški američke administracije, od kojih se izdvaja napad prošlog jula u kome je poginulo 48 civila na svadbi, vojna komanda u Avganistanu smanjila je broj vazdušnih napada na ostatke talibanskog režima. Inače, ovo je treća tragična greška ove godine gde su žrtve civili. U aprilu je poginulo 11 članova iste porodice u Paktiki na istoku zemlje, kada su Američke snage gađale naoružane grupe koje su bežale preko granice u Pakistan. U Nuristanu na severu Avganistana poginulo je krajem oktobra osmoro civila, među kojima je bilo žena i dece, za šta američki vojni zvaničnici do sada nisu preuzeli odgovornost.

Vašington: Ukidanje tarifa

Američki predsednik Džordž Buš odlučio je da ukine visoke tarife na uvoz čelika koje je uveo pre 20 meseci ne bi li zaštitio domaću industriju čelika. Oborivši previsoke tarife čak 16 meseci pre nego što je planirao, Buš je zapravo predupredio trgovinski rat između SAD i Evropske unije, ali i drugih velikih proizvođača čelika kao što su Brazil, Južna Koreja i Japan. Po svom dobrom običaju, Buš je proglasio pobedu objavivši da se američka industrija čelika konsolidovala zahvaljujući barijerama na uvoz jeftinog čelika i da ovaj vid protekcionizma više nije neophodan. Jasno je da je ukidanjem visokih tarifa na uvoz čelika Buš predupredio ne samo pretnju konkurenata u svetu da slučaj iznesu pred Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), već i obnovu trgovinskog rata između SAD i vodećih svetskih ekonomija. Istini za volju, proizvođači čelika u SAD jesu doživeli oporavak, ali je veliko pitanje da li je za to bio zaslužan Bušov protekcionizam. Pad dolara u odnosu na evro, na primer, i te kako je uticao na to da uvozni čelik bude mnogo skuplji od domaćeg. Kada je u martu prošle godine Buš uveo tarife, dolar je vredeo 1,15 evra, a danas vredi samo 83 evro centa. Takođe, nisu svi u Americi oberučke prihvatili ovu meru, jer je za industriju automobila jeftiniji čelik iz uvoza bio podsticajan. Sve u svemu, cena odmazde Evropske unije bila bi mnogo pogubnija za američku privredu, jer se EU nameračila da uvede tarife za uvoz u visini od preko dve milijarde dolara. To bi obogatilo tekstilnu industriju iz Južne Karoline, đus od pomorandže iz Floride bio bi mnogo skuplji na evropskom tržištu, ali i motocikli „Harli Dejvidson“.

Rim: Obelisk se vraća kući

Retko se događa da pomeranje nekog objekta privuče toliku pažnju stručnjaka i medija, ali ne pomeraju se ni objekti teški blizu dvesta tona svaki dan. Naročito kada takav objekat kreće na dugačak put, onoliko dugačak koliko je Rim udaljen od Etiopije. Drevni obelisk star milenijum i sedam vekova iz Aksuma je u Rim doneo niko drugi do Benito Musolini kada je pre više od šest decenija napao tadašnju Abisiniju. Musolinijeve snage tada su opljačkale mnoga blaga, ali je drevni obelisk Dučeu mnogo prirastao za srce, pa je rešio da ga presadi ispred ministarstva za kolonije u prestonici. Ironijom sudbine, u toj istoj zgradi danas se nalazi FAO, organizacija pri UN-u koja se, već decenijama, između ostalog stara i o tome kako da nahrani gladne u Etiopiji, postojbini drevnog spomenika.

„Bilo je krajnje vreme“, izjavio je etiopski ambasador u Rimu Mengistu Huluka. Zaista, obelisk je trebalo da bude vraćen još davne 1947, po mirovnom sporazumu pod pokroviteljstvom UN-a koji je predviđao da se nacionalno blago vrati tamo odakle je i opljačkano. Etiopija i Italija potpisale su posle toga još brojne bilateralne ugovore sa istom klauzulom, ali je veliko pomeranje počelo tek sada. Prema rečima ambasadora, razlog što su Etiopljani toliko dugo čekali na povratak drevne svetinje je i taj što bi svaka sledeća vlada prekršila sporazum koji je potpisala prethodna. „Od Drugog svetskog rata u Italiji se promenilo oko 50 vlada!“, kaže ambasador. Interesantno je da je odluka pala u vreme mandata Berluskonijeve vlade koja je pokrenula niz inicijativa za distanciranje od fašističke prošlosti u Italiji, kako se tumači i poseta njegovog zamenika Đanfranka Finija Izraelu. Cinici kažu da se umešala i viša sila, tj. udar groma, koji je dao snažan signal da se oteto vrati. Prošle godine je u obelisk, koji se nalazi na prometnom trgu u Rimu, udario grom i time je spomenik oštećen. Zbog toga je pred stručnjacima veoma težak zadatak da organizuju transport ovog giganta a da se on pri tom dodatno ne ošteti.