Blanko dozvola za masakr

Noam Čomski jednom je napisao da je bar jedna sovjetska radio-stanica okarakterisala akciju kad su Sovjeti poslali invazione trupe u Avganistan. Zbog toga je najmanje hrabri novinar-prezenter vesti završio u psihijatrijskoj bolnici, gde su ga vlasti hitno poslale. Čomski kaže da su narodi Sovjetskog Saveza mogli da uoče da se radi o invaziji, ali da su mnogo rizikovali ukoliko bi o tome javno govorili. Nasuprot tome, šezdesetih godina prošlog veka nijedan uticajniji medij u SAD nije nazvao akciju u Vijetnamu invazijom. Neprijatnost upotrebe takvog termina dovela je do smrti nekoliko miliona Vijetnamaca i oko 50.000 američkih vojnika.

Sa istim nedostatkom hrabrosti i mašte sada se suočava tajlandsko društvo. Ranije, odnosno 6. oktobra 1976. godine, ubistvo najmanje 40 studenata na protestima smatralo se masakrom, kao i ubistvo 40 ljudi tokom puča u maju 1992. godine. Ove godine, od 10. aprila ubijeno je više od 50 tajlandskih demonstranata, uglavnom naoružanih samo bambusovim motkama. Veliki broj uglednih stranih novinara u Bangkoku može da posvedoči da tajlandske oružane snage danima ubijaju nenaoružane demonstrante, naročito u delovima grada koje je vlada proglasila „zonama bez oružja“.

Tačno je da se pojavila misteriozna grupa „crvenokošuljaša“ koja je uzvratila vatru vojsci, što je dovelo do smrti petorice vojnika. Moguće je da su se pojavile još neke slične grupacije u borbama proteklih dana. Ali, ovi faktori ne menjaju osnovni okvir stvarne borbe – najveći deo demonstranata bio je nenaoružan i nenasilan.

Ako su „crvenokošuljaši“ toliko opasni, kako je onda moguće da je samo za dva dana poginulo 30 demonstranata, a nijedan policajac ili vojnik nije nastradao od njihove ruke? To ukazuje na činjenicu da je protiv demonstranata upotrebljena neproporcionalno smrtonosna sila. Definicija masakra je: čin ubistva većeg broja ljudi na surov način. Jasno je šta se dešava na ulicama Bangkoka – masakr.

Vlada Tajlanda obećala je da će okončati krizu tako što nastavlja masakr. Ako ovo nije masakr, kada će biti tako nazvan? Kod brojke od 80 mrtvih? Ili 100? Međutim, ovaj masakr se razlikuje od prethodnih u nekoliko tačaka. Najpre, niko nije izrazio eksplicitan protest zbog mrtvih. Vlade stranih zemalja ustručavaju se da osude tajlandsku vladu. Humanitarne organizacije pozivaju obe strane da prestanu sa upotrebom nasilja i da se vrate za pregovarački sto. Godine 1976. ubijen je student, međunarodna zajednica je javno zaplakala. Godine 1992. stradalo je gradsko stanovništvo, plakali su na domaćoj i međunarodnoj sceni. Ovaj put nije bilo osude javnog mnjenja zbog namere da se ruralno stanovništvo i teroristi isteraju iz Bangkoka po svaku cenu. Ne bi trebalo da se zavaravamo da su „crvenokošuljaši“ bili upozoreni ili da među njima postoje teroristi koji ubijaju jedni druge. Takvo gledište dovešće neizostavno do nastavka masakra. Oni koji ne žele da shvate da je većina ubijenih zapravo nevina, trebalo bi sada da se osvrnu i da pokažu nezadovoljstvo i moralni integritet. Vreme je da se suočimo sa odgovornošću vlade Abhisita Vedžedžeive, koja je moralno i pravno odgovorna što je 10. aprila, zbog nedostatka pameti ili empatije, krenula na demonstrante. Ako vlada ne može da utvrdi odgovornost osoba koje su krive za stradanje civila, takvu vladu bi trebalo raspustiti.

Smrt demonstranata predstavljena je kao krunski dokaz borbe protiv terorizma. Inkriminišuća ubistva opravdavana su i tvrdnjom da se među demonstrantima krilo 500 terorista. Lideri demonstranata kažu da je ova izjava „blanko sertifikat za ubistvo 500 ljudi“, bilo da su teroristi ili obični ljudi.