Dr Mila Alečković Nikolić,
psiholog i pisac „etnopsiholoških eseja“, od detinjstva živi u Francuskoj, govori o tome šta su pozitivni aspekti globalizacije:
„Recimo da se stvori jedna globalna Srbija. Šta znači globalna Srbija? To bi značilo ujedninjenje Srba sveta, bez obzira gde žive. Ujedinjenje prvo elektronsko, pa onda mentalno, pa psihološko i na kraju ako hoćemo političko. To bi bila nekakva fiktivna globalna Srbija. Koja u stvari više nije fiktivna, jer koliko god ta globalizacija ima negativnih aspekata, eto ima i nešto što je pozitivno.“
O političkoj težini Srba na Zapadu:
„Važni smo, a toga nismo ni svesni. U Francuskoj pred izbore angažovali su Srbe da agituju za određene političke stranke. Pitali smo zašto, kada nismo u političkim strankama? Odgovorili su – pa vi ste najznačajniji narod na početku milenijuma. Vi ste preživeli takve strahote koje nijedan evropski narod nije. Vi ste nama veoma važni u političkoj kampanji. Srbi su im bili potrebni, jer su Srbi simbol stradanja na kraju XX veka. Ima i drugih naroda koji stradaju, ali su Srbi simbol evropskog stradanja.“
Pošto je angažovana u „sveslovenskim organizacijama“, ističe njihove glavne ciljeve:
„Naša koncepcija pripadnika stare Evrope je velika Evropa, od Vladivostoka od Dablina.“
(„Ogledalo“)
Goca Tržan,
estradna umetnica, odgovara na pitanje da li bi otišla na Mesec kada bi imala mogućnosti:
„Zašto da ne, kada bih imala dovoljno para. Lud je onaj koji ne bi voleo da vidi kako Zemlja izgleda sa one strane.“
(„Ogledalo“)
Srpske novine
„Ogledalo nedelje“ u rubrici „Šta?“
„Demi Mur – stara ‘radodajka’ žali se na svog 15 godina mlađeg dečka da je nezasit u seksu. Hoće stalno i na svakom mestu. Demi kuka da je to prosto nepodnošljivo. U međuvremenu smo otkrili da ona najviše voli da živi u američkoj državi ‘Nevadi’. Jednom je čak priznala da nikako ne bi mogla da živi u afričkoj državi ‘Mali’. He, he, he, Demi, Demi. Znaš li onu našu staru: ‘Dok kuja ne mahne repom – ker ne prilazi’. Zbog svega ovoga njen bivši muž Brus Vilis ima nameru da se kastrira, a posle zamonaši.“
Mirjana Bobić Mojsilović,
u redovnoj kolumni „Srbija u ogledalu“:
„Švalerka je međutim,bila tačka za ugled srpskog političara, nešto kao dodatni orden, spomenica za muškost, markica za omiljenost, znak koji više od bilo kakve ideologije, količine kose na glavi ili količine misli u njoj podiže simpatije javnosti prema političaru. Ako je neko pomislio da bi dojavom o švaleraciji srpskog političara mogao da napravi aferu koja bi potresla javnost, taj se grdno prevario. Jer, ovde važe sasvim druga pravila. Istorija ovog nesrećnog naroda samo potvrđuje rečenu tezu – svaki političar koji iole misli o svojoj karijeri, imao je seksualnu seču među balerinama, glumicama, novinarkama, narodnim pevačicama, maserkama. Nije li i sam Josip Broz Tito bio naročito omiljen ne samo zbog činjenice da je imao na stotine žena (i dece) nego i zato što je cela zemlja sa divljenjem šaputala kako se starac od osamdeset i kusur leta pipka sa izvesnim maserkama. To ga je činilo u očima srpskog naroda naročito moćnim i omiljenim vođom.“
E, mi smo epski narod. Nas pali priča. Vizuelni narodi lože se na slike. Sada je u priču o seksualnim vragolijama jednog ministra (što mu u očima srpske javnosti samo podiže imidž) umešana mogućnost objavljivanja fotografija. Dakle, preti se vizuelnim dokazima. Crno na belo. Go on, gola ona. Pa, upravo je to ono što sreću one priče kvari. Nema tog srpskog švalera koji bi voleo da se njegova švalerska muškost vidi. I nema onoga koji bi poverovao da ta stvar ovde može da služi za dizanje rejtinga.
Ministar golog dupeta ovde bi bio ponižen.
Ali, ima tu još jedan mali detalj, koristan za predstojeće izbore. Pa kakvi su to ljudi ovi naši političari, kada jedni druge tajno slikaju u takozvanim privatnim momentima, dok se javno slikaju kao ekipa koja gori da zajedno iznese reforme?
(„TV Novosti“)
Prof. Kosta Čavoški,
„jedan od retkih srpskih intelektualaca sa neospornim moralnim i profesionalnim integritetom, čovek koji je sam po sebi POKRET OTPORA“, upitan je da li se može utvrditi „ko je onih pet miliona dolara obećanih za hapšenje Miloševića stavio u džep“:
„Jednog dana će se to sigurno utvrditi. Sem ukoliko Zoran Đinđić nije toliko bio obazriv pa nije svojoj udovici ostavio sve podatke o računima u inostranstvu. Ukoliko to nije učinio, dakle ukoliko ni njoj do kraja nije verovao, onda se to možda više neće utvrditi.“
(„Ogledalo“)
Estradna umetnica o životnoj filozofiji:
„Verujem u slučajnosti, ali i u razlog. Dakle, iako se čini da je slučajno, postoji neki razlog. Ne mogu verovati da je sve isprogramirano, jer sam prepametna da bih verovala u te pizdarije.“
(Ekskluziv)
Andrija Gerić,
odbojkaš, o seksu i devojkama:
„Između utakmica na Kubi devojke su nam prilazile i započinjale priču. Taman kada pomislimo da im se dopadamo, one bi rekle: Znaš, život je ovde težak, da li imate neke pare pa da se dogovorimo.“
S obzirom na to da devojke obožavaju odbojkaše, često im i zakomplikuju život:
„Neke devojke su provalile moj broj telefona i zivkaju me i posle ponoći. Memorisao sam ih kao Šabanka 1, Šabanka 2… Kada je Vanja Grbić bio u Kuneu, neka riba je utripovala da joj je napravio bebu. A njoj se stomak naduo od vode. Nastao je skandal, iako Vanja nije ni bio sa njom. Posle dva meseca splasne joj stomak i nikom ništa.“
O seksu: „Izloženi smo stresu i adrenalin nas pumpa mnogo više nego normalne ljude. Mi imamo veći apetit za seksom nego prosečan čovek. Pitanje je da li voliš maratonski ili brzi seks. Ako je prosek dva puta nedeljno, ja sam iznad proseka.“
(Ekskluziv)
Nenad Žujić,
maneken, o koleginicama:
„Manekenke su uglavnom neobrazovane i prepotentne. U posao uđu jako mlade i nespremne, pa taj hendikep nadoknađuju arogancijom.“
(Ekskluziv)
Janko Tipsarević,
teniser, o tenisu:
„Tenis je bio pederski sport jedno vreme, jer su ga igrale žene u haljinama i muškarci sa šeširićima. Ako neko danas misli isto, neka trenira nedelju dana sa mnom i tada donese zaključak.“
(Ekskluziv)
Maja Nikolić,
estradna umetnica, koja trenutno živi i radi u Americi, obrazlaže zašto ne želi da se vrati u Srbiju:
„Ne pripadam nijednom muzičkom lobiju koji ovde vlada. To je pederski lobi i ja nemam šta tu da tražim.“
List „U fokusu“ je u okviru intervjua sa Majom Nikolić dodao komentar na ovaj Majin odgovor: „Majina izjava da ju je pederski lobi oterao iz Srbije je u najmanju ruku čudna jer je upravo pobedila na festivalu u Zrenjaninu. Ali je još čudnije što Maja nije komentarisala JUL-ovski lobi koji je nju, između ostalih svojih favorita, maksimalno podržavao u njenoj karijeri. Da li njih ne pominje zbog seksualne opredeljenosti ili iz političkih razloga.“
Na pitanje da li joj nedostaje sin, s obzirom na to da su već 14 meseci razdvojeni, Maja Nikolić odgovara: „Redovno se čujem sa njim, a da sam osetila da mi nedostaje ili da ja nedostajem njemu, sigurno bih došla da ga vidim.“
(„U fokusu“)
O vezama kaže:
„Bez obzira što već godinu i po dana uz sebe imam muškarca koga volim, iako sam živela i u braku, retko sam dozvoljavala da taj muškarac sa mnom deli krevet u snu. Znam da sam egoista, ali mrzim da sa nekim delim krevet. Takođe, smatram da je veza kvalitetnija kada su muškarac i žena razdvojeni. Ne mogu trpeti nikoga ko je predugo uz mene. Tako ja, kada želim da vidim svog dečka, sednem u avion i odletim do njega. To mi je super!“
(„Ekskluziv“)
Kapetan Dragan,
haški svedok, o porocima:
„Nemam poroke. Kada bih sad umro, sigurno bih otišao pravo u raj. A pošto nikog ne poznajem ko bi zaslužio tamo da ode, mislim da bih bio sam, pa bi mi bilo jako dosadno. Zato, ne znam šta da uradim, moram da vidim da li ću u raj ili da učinim nešto da odem tamo gde su ostali.“
(„U fokusu“)
Mićo Blagojević,
penzioner iz sela Šljivovica na Tari, u kome su nekada bile stacionirane „crvene beretke“, govori o mukama koje je imao zbog te jedinice:
„Tri puta su mi kuću pretresali. Zašto – ne znam. Jednom su tražili kuvara. Komandant se na njega naljutio, hteo da ga ubije, nije, valjda, skuvo… Ulete mi u kuću, preture od poda do šifonjera. Kažem, nije ovde, oči mi ispale, ako jeste… Ćut, kaže, ubiću i tebe! Ja u stav mirno. Posle ga, veselnika, našli kod pokojnog Jova Daba, pekara. Jova su onda izudarali, a meni rekoše – izvini…“
(„Arena“)
Gordana Petrović,
član gradske vlade zadužena za obrazovanje iz SDP-a i jedna od osnivača Ženske političke mreže, o ženama u Skupštini:
„One su međusobno ljubomorne i nezdravo se takmiče, umesto da budu solidarne. Kod muškaraca takođe postoji rivalitet, ali kod njih postoji crta i znaju kada treba da stanu, dok kod žena to nije slučaj, one idu na varijantu „ko živ ko mrtav“… Nikako ne možemo da uporedimo Natašu Mićić, predsednicu Skupštine Srbije, i Gordanu Čomić, potpredsednicu. Čomićka je na to mesto došla sopstvenim aktivizmom, a Mićić sticajem okolnosti. Drugačije je kada neko mesto zauzmete na izborima, a drugačije kombinatorikom u parlamentu. Mićić nije donela nijednu značajnu političku odluku, njena uloga je više spikerska i mogu samo da konstatujem da je nešto dobro ili loše pročitala… Ne sećam se nijedne važne diskusije u kojoj su učestvovale žene, da su iznele neki značajan predlog koji je ostavio traga. Ono što mi je ostalo u sećanju, nažalost, to je samo polivanje vodom.“
(„Arena“)
