Dragoljub Antić,
iz Instituta „Vinča“, povodom otvaranja Pete međunarodne jugoslovenske konferencije (JUNSC 2004), tvrdi da sve što ima veze sa nuklearnom tehnologijom za državu je izuzetno strateški i politički važno i da:
„Zemlja koja kupi nuklearnu elektranu mora sasvim da prestrukturira svoju privredu i automatski ulazi u sistem razvijenih zemalja sveta.“
(„Večernje novosti“)
Radomir Smiljanić,
u otvorenom pismu Karli del Ponte i Savetu Evrope, sa naslovom „Zatiranje plemenitog naroda“, piše:
„Neko daleko potomstvo će stvarati literarna čuda od ružnoće našeg vremena kada je evropski đavo po morima brodio i zemljom hodio. Pisaće spevove i basne, romane i drame, opere i operete kako je nekada davno bio jedan međunarodni politički tribunal, da su u njemu radili dobroćudni Mej i zločesta Karla. Duša dobroćudnog Meja nije izdržala zloću vremena, pa se preselila kod Boga, a Karla je još dugo, sve do vlastitog usuda, zatirala jedan plemeniti narod, koji nikada u svojoj istoriji nije imao: jame bezdanke, Aušvic, Jasenovac, Jadovno i Prebilovce.“
(„Ogledalo“)
S. Deretić,
u rubrici „Društvo“ magazina „Ogledalo“, otkriva prave razloge odlaska ministarke prosvete:
„Ministra prosvete i sporta, uglednog turkologa profesora dr Ljiljanu Čolić, smenili su: Televizija B92, reformski obrazovni krugovi, Žene u crnom, domaćica Nensi, penzionerka Keser, Mirjana Šinik, mlađana studentkinja od 32 godine (mora da je vredna i sposobna čim studira 14 godina) i, naravno, sve organizacije i malograđani duhovno ili materijalno bliski Džordžu Sorosu.
(…)
Ministarka Čolić je uistinu kriva. Džarnula je u osinje gnezdo. Srpske đake treba amerikanizovati, odnosno debilizovati, kako je to počeo da radi Gašo Knežević, da budući Srbi budu dobri konzumenti biblije zvane Si En En, da veruju sve što im kaže B92, da poveruju da će s neba padati koka-kola, čim počnu da puze i služe Velikog Američkog Brata.
(…)
Čudi me da prof. Ljiljana Čolić nije znala da su Oni već premrežili nebo nad Srbijom. Zaboravite priče o dva stiha o đačkom dobu, o engleskom, o Darvinovoj teoriji. To je samo priča za budale, izgovor da se glupi Srbi ne dosete.“
(„Ogledalo“)
Saša Vasić,
pevač, „priznao je da je bio loš prema ženema“:
„Voleo bih da budem bolji čovek. Sve pesme koje snimam za novi album su pesme kajanja zbog onoga što sam radio u životu. Uopšte nisam bio sjajan prema ženama ranijih godina. Bilo je trenutaka kada su me ostavljale i slamale mi srce, ali sam i ja to često radio. Sada se kajem. Umetnik iz takvih emotivnih krahova izlazi jači. Meni je muzika uvek bila bekstvo od svega, oaza mira i spokoja…“
(„Večernje novosti“)
Dejan Cukić,
muzičar, govori o novinarstvu i novinarima:
„Kako da se ne iznerviram kada mi neko postavi pitanje preko telefona samo da bi popunili rubrike? Takve novinare odbijam, jer smatram da me neće citirati na pravi način. Spreman sam da odgovaram na sva pitanja o poslovnom i privatnom životu, ali samo licem u lice, ili preko elektronske pošte. Novinarstvo je na najnižim granama i približava se definiciji koju je davno izrekao Frenk Zapa: ‘Ljudi koji ne umeju da pišu, intervjuišu ljude koji ne umeju da govore, da bi zabavljali ljude koji ne umeju da čitaju.’“
(„Večernje novosti“)
Maja Gojković,
radikalska kandidatkinja za gradonačelnicu Novog Sada, „apsolutni je gospodar svog životnog prostora i nema nameru da naruši retke trenutke tišine, kad je život samo njen“, ima „kolekcionarsku strast koju deli sa bratom, oboje su zaljubljenici u Ferarijeve automobile“:
„Počelo je sasvim slučajno, dok smo krstarili po prodavnicama u Italiji. Još ranije sam bila ljubitelj ‘ferarija’, ali nisam znala da je i on. Odjednom, primetila sam da se Dragan, kao kakav klinac, zagledao u izlog dečije prodavnice: zurio je u divnu crvenu igračku-automobil. Kada smo shvatili da nam je to porodično, kao bez duše trčali smo iz jedne u drugu prodavnicu po čitavom gradu, pa čak i na aerodromu, kupujući male ‘ferarije’. Tako je nastala naša kolekcija. Kod mene su crveni, a kod njega žuti. Čvrsto sam rešila da jednog dana postanem vlasnik pravog!“
(„Glorija“)
Voja Nedeljković,
jedan od najpopularnijih domaćih voditelja, „nikada nije imao problem sa linijom, a ugojio se samo jednom, posle rođenja sina“:
„Bio je sindrom majke koji se reflektuje na oca. Jedino što sam ja izgledao kao trudan i pošto se on rodio. Đorđe je rastao, rastao sam i ja, već su me svi pitali imam li neku vlagu u kući, jer sam oticao. E, kada je došlo proleće, iz estetsko-subjektivno-profesionalno-zdravstvenih razloga rešio sam da se vratim na pravu meru.“
(„Glorija“)
Ognjen Amidžić,
voditelj TV Pinka i urednik nečega što se zove Balkan Net, na pitanje zašto nosi brkove odgovara:
„Slučajno: u petom ili šestom razredu sam želeo da obrijem paperje ispod nosa iako mi je otac govorio da ću posle toga morati da se brijem dva puta dnevno. U prvom razredu srednje škole to su već bili ozbiljni brkovi i ja sam ih pustio, jer u nekoliko navrata kad sam se obrijao, bio sam smešan sam sebi.“
(„Glorija“)
Vesna Zmijanac,
folk legenda, u ispovesti o svom burnom životu priča:
„Nema šta nisam probala. U osamnaestoj godini bila sam glavna u Čikagu među svim mafijašima. Lepa, mlada, luda, hirovita… Bilo mi je smešno da mi prođe život a da ga ne probam potpuno i do kraja. Pevala sam u tamo nekom ‘Port Saidu’ u Njujorku, gde su šuštale hiljade dolara na sve strane. Sve mi je bilo na dohvat ruke. Kako možeš da ne probaš drogu? U najmanju ruku, što da umrem a da ne znam kako izgleda kokain ili osećaj kada si pod heroinom. U to vreme u Americi u svakom malo boljem lokalu čanče sa ‘kokom’ je stajalo takoreći na stolu. Platiš, ako već nije uračunato u cenu ulaznice ili konzumacije, šmrčeš, zbogom pameti. Ako ti se to ne sviđa, nema problema. Samo reci: za novac se sve može nabaviti, sve što ti je po volji i ukusu. Blentavi osećaj sigurnosti nadljudske snage. Kada omama prođe, sledi bolni sudar sa stvarnošću. Kajanje i strah! Ostavlja istu prazninu u duši kao i alkohol, s tim što se odsustvo mamurluka i glavobolja nadoknađuje totalnim kolapsom celog tela. Onaj koji je izmislio drogu taj sigurno mrzi čoveka. Mrzi sve ljude!“
(„Svet“)
N.N.,
jedan od svatova na venčanju Jelene Karleuše i Bojana Karića,
komentariše svadbenu trpezu:
„Ako vam kažem da je najjeftiniji bio kavijar, onda možete zamisliti kakvih je sve đakonija bilo. Najzastupljenija je bila srpska kuhinja – svadbarski kupus i sarme. Bilo je i srnetine, lososa, jastoga, kineskih specijaliteta.“
(„Večernje novosti“)
Ana Stanić,
pevačica, govori o svom muzičkom ukusu:
„Ne volim narodnjake, pa ni one najkvalitetnije, baš kao ni ljigavi MTV pop, pank, hip-hop i tehno (izdvojila bih dram-en-bejs). Dopada mi se bluz, fanki i soul, ambijentalno-orijentalna muzika i afrički ritmovi. Najviše ipak uživam dok slušam pop-rok. Obožavam Noru Džons i Saru Meklahlan, prelepe ženske vokale i suptilnu muziku.“
(„Večernje novosti“)
Tijana Stošić,
studentkinja iz Beograda, zvanično prva devojka koja se u Beogradu bavi auto-tjuningom, popularnije – budženjem automobila:
„Volim da sečem krivine i nagazim malo jače gas. Najbrže sam vozila 170 na sat, ali morala sam da smanjim. Vozila sam druga, pa se prestravio. Kazne? Kazne plaćam. Pare dajem, vozačku ne dajem!“
(„Blic“)
Rade Šerbedžija,
glumac, otkriva kako je nasledio šešir Miroslava Krleže:
„Nakon jednog razgovora u njegovoj kući iznenada je rekao: ‘Mali, ja ću brzo umrijeti’, i odmah zapitao šta želim da mi ostavi. Bio sam zatečen i pomalo u šali pomalo u zbilji odgovorio sam: ‘Hoću vaš šešir.’ Pogledao me iznenađen i zapitao: ‘Što će ti, do đavola, taj iznošeni, stari borsalino?’ Odgovorio sam: ‘Pa, kada umrete, da Vas ponekad prošetam Trgom republike.’ Ništa nije rekao. Ćutao je bez riječi. Nakon nekoliko mjeseci je umro. U testamentu je svojom rukom napisao: ‘Radi Šerbedžiji moj sivi borsalino’.“
(„Blic“)
Irina Arsić,
pevačica iz grupe 2HOT, podržava šminkanje:
„Mnogo volim da se šminkam, ali nemam nikakav problem da se šetam nenašminkana ulicom. Imam oči kao sarme, tako da njih najviše volim da crtam, jer imam dovoljno prostora. Katastrofa je koliko para trošim na kozmetiku, ali nije mi nimalo žao, jer je jako lepo videti negovanu ženu.“
(„Blic“)
Buba Miranović,
folk pevačica, ostala bez vozačke dozvole uz pomoć vina i gomile estetskih hirurga:
„Vlasnik klinike ‘Galatea’, doktor Đuričić, inače organizator simpozijuma, ponudio mi je francusko vino kojem nisam mogla da odolim. Popila sam dve čaše i ne bi bilo problema da sam tada prestala, ali nisam. Na Brankovom mostu zaustavljala nas je milicija, ali ih nisam primetila i nastavila sam dalje. Nakon toga dočekale su nas njihove kolege koje su mi odmah poturile ‘dreger’ da ‘duvam’. Pokušala sam da im objasnim da sam svesna da ću ‘naduvati’ preko dozvoljene granice zato što sam neposredno pred polazak popila čašu vina, ali oni su bili neumoljivi, oduzeli su mi dozvolu. U tom trenutku sa mnom u autu su bila četvorica estetskih hirurga koje je sve to silno zabavljalo. Na kraju smo zaključili da ni francuska kultura ispijanja vina uz ručak niti medicinsko opravdanje da je poželjno piti crno vino zbog krvotoka ne pomažu kada je naša policija u pitanju.“
(„Svet“)
Osvanulo u sandučićima stanovnika Zvezdare
