Željko Martinović,
portparol Ministarstva energetike, objašnjava da Vlada gostima iz inostranstva „želi da pokaže šta sve Beograd, ali i Srbija nude svetu“:
„Želeli smo da ih upoznamo s Beogradom i sa svim znamenitostima Beograda. Biće u prilici da između zvaničnih manifestacija dobro osmotre Beograd, da vide sve najinteresantnije. Želimo da se predstavimo kao domaćini zemlje porekla Nikole Tesle, da ukažemo na to da dosta pažnje posvećujemo očuvanju uspomene na Teslu.“
(„Blic“)
Božidar Vuksanović,
direktor Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, potvrdio je da su zatvorenici u Spužu i Bijelom Polju odbili da uzmu hranu, ali je demantovao njihove tvrdnje da im je uprava obećala pomilovanje:
„Nikakve trgovine o smanjenju kazni nije bilo. To nije moj stil rada, niti ove uprave.“
(B92)
Mlađan Dinkić,
ministar finansija u Vladi Srbije, kaže:
„Neambiciozno je tražiti vizne olakšice samo za mlade, studente, treba da se traži potpuno ukidanje viznog režima za sve građane Srbije, i mi idemo sa agresivnijim pristupom.“
Da li ostaje pri izjavi da će napustiti Vladu ako se ne nastave pregovori sa EU-om do kraja septembra:
„To ćemo videti 1. oktobra.“
(B92)
„Blic“
ugledavši se na prošlonedeljnu poemu Zinedinu Zidanu u „Večernjim novostima“, daje svoj doprinos:
„Zidan je fudbalski poeta – njegov ritam je prepoznatljiv, metar specifičan, izražava se driblingom, uvek je efikasan. Toliko je fantastičnih strofa ispisao u protekloj deceniji i više, ali ova poslednja sročena u Nemačkoj nekako je najlepša i najdirljivija.“
Ceca Ražnatović,
folk diva, „sebe i svoju decu častila je desetodnevnim letovanjem na Kipru, u mestu blizu Larnake“: „Baš sam se odmorila. Prvo sam se dobro naspavala, a onda su na red došle i neizbežne morske aktivnosti: poseta akva parku, pa uveče luna parku…“
(„Blic“)
Đurđija Cvetić,
glumica, govori o teškom stanju u pozorištu i upozorava:
„Možda nije daleko dan kada će se u nekom mjuziklu pojaviti Ceca Ražnatović. Ne bi me to iznenadilo jer Novi Sad ima Egzit, a Beograd Ušće i Cecu. Pri tom ona još izjavi da joj je Vlada nudila pomoć da održi koncert, što je stvarno deprimirajuće.“
(„Blic“)
Aleksandar Vulin,
član SPS-a i bivši portparol Jugoslovenske levice, „nije bio u Americi jer nema želju, ni u Australiji“, ali:
„Jedno od najlepših putovanja mi je putovanje Indijom vozom. I jeste voz strašno prljav i gužva je i nema erkondišna, ljudi te guraju… Ali je Indija predivna, kao druga planeta. Taj ‘treći svet’ me je uvek privlačio. Mada, isti utisak je na mene ostavila i Rusija. Kad čovek dođe u Rusiju, obuzme ga taj osećaj da pripada nečem jako velikom. Tu nas svi smatraju za svoje, pa imate taj osećaj mlađeg brata koji je došao da vidi velikog i strašno je ponosan što je to baš velik brat. Mi smo sve nešto navikli da smo manji od nekog drugog i onda se osećate super dok gledate one druge turiste koji ‘nisu naši’. Šta da radimo kad smo takva zemlja, ima na svetu samo 11 zemalja gde nam ne treba viza. A oni Englezi i Francuzi čekaju u redu za vize. Sad, mi prolazimo onako, a u sebi mislimo ‘čekajte, čekajte’. Da se i nama jednom desi da nas negde cene…“
Bez Alana Forda i Korta Maltezea ne bi mogao da zamisli život, a tu mladalačku ljubav nastavio je i kao recenzent čuvenog stripa:
„Sačuvali smo, koliko se moglo, od tog starog duha. Fali mnogima taj hrvatski prevod. Fali i meni. Ali, da ovoj deci napišem ‘ti glupi žoharu’, ne bi razumeli. Jer, taj Alan Ford nije bio neki nakazni hrvatski novorjek… Zato ne mogu Boba Roka da nazovem drugačije nego štakorom. Jer, on nije pacov, on je štakor.“
(„Glas javnosti“)
Milivoje Ivanišević,
direktor Centra za istraživanje zločina nad Srbima, na pitanje da li je bilo problema oko prikupljanja tih podataka odgovara:
„Pa dugo sam se kolebao oko naših Srba koji su poginuli u ratu protiv nas. Možda 15 godina razgovarao sam o tome s mnogima – akademicima, psiholozima, stručnjacima za etiku… I niko nije znao da mi odgovori. Jer mnogi su Hrvati i muslimani bili na našoj strani. I opet, nisu Srbi.
Ali, kada su muslimani 1998. objavili spisak Sarajlija žrtava rata, i među njima je bilo par stotina Srba, upoređivao sam dokumentaciju i utvrdio da ti ljudi nisu uopšte bili u njihovoj armiji. Često se govori o logorašima koji su zatvoreni i naterani da kopaju trašeje oko Sarajeva. I mnogi od njih poginuli su upravo od muslimanske ruke. I onda, muslimani, da bi pokazali svoju multietničnost, stave njih na spisak žrtava. Tada sam sasvim stavio na stranu to na kojoj je strani moj Srbin izgubio glavu, on je srpska žrtva ovog rata.“
(„Glas javnosti“)
Nataša Miljković,
„poznata voditeljka, nedavno se uselila u novi stan“, i „kada je prvi put ušla, bila je neraspoložena jer je mislila da nikada neće uspeti da mu promeni imidž koji su utisnuli stari vlasnici“, ali uz pomoć prijateljice je uspela:
„Kupila sam sve, uključujući i televizor. Jedino je u kuhinji stara bela tehnika koju su tu ostavili prethodni vlasnici. Šporet verovatno neću kupiti nikad. To mi je najmanje važno jer gotovo nikad ne kuvam. Nemam ni trpezarijski sto, što je moja majka primetila istog trenutka kad je prvi put ušla u stan. Rekla je: U ovoj kući nema gde da se jede, a ja sam joj odgovorila kako je predviđeno da se ukućani hrane u restoranu.“
O pozivanju gostiju:
„Zasad organizujem samo minijaturne sedeljke za odabrani krug ljudi. Toliko vole da dođu kod mene da ih je teško isterati. Uvale se i ne miču. Ne znam tačno šta ih toliko oduševljava, možda što je prostor nekako anatomski oblikovan, po meri čoveka.“
O fotografijama:
„Teško mi pada da gledam fotografije. Ne volim da se sećam prošlosti i zato sam se otarasila svih starih stvari i odlučila da useljenje u ovaj stan bude početak novog života. Ipak, imam nekoliko uramljenih fotografija. Jedna od njih stoji na prozoru u spavaćoj sobi. To je portret mog dečka koji kao da me nadgleda. Okrenut je tačno prema krevetu, tako da je tu čak i kad je odsutan. Čuvam i jednu jedinu sliku iz noćnog života. Na njoj s najboljim prijateljicama sedim za kafanskim stolom punim čaša i flaša.“
(„Glorija“)
Nenad Radujević,
direktor modnog studija Klik, u „intimnoj abecedi“ otkriva na šta ga asociraju slova:
„Č – Čaj: Ne pijem kafu, ali uživam u čajevima. Čarape su mi tajni modni fetiš, retko se vide, i samo ja znam kako sam ih dobro utopio u svoj outfit
Lj – Ljubav: Ko uči – znaće. Ko štedi – imaće.
Nj – Njujork: Grad u kome sam imao sreće da shvatim gde je centar sveta.“
(„Glorija“)
Marina Rajević–Savić,
„poznata televizijska novinarka“,
čiji su „koreni na Kosovu i Metohiji“, kaže:
„Rođena sam u Peći i svi moji su odatle, a tamo sad nema Srba. Tamo su i grobovi svih mojih rođaka, moje bake i dede koje ne mogu da posetim… Imam samo jedno veliko zadovoljstvo. To je što sam uspela, ranije, da u Peć odvedem svoje sinove da vide gde su im koreni, kako nas je Dobrica Ćosić učio.“
Zašto nema njene emisije na Studiju B?
„Razišli smo se jer nisam mogla da pređem preko nekih opredeljenja urednice ove televizije. To mi se dogodilo i treći put u karijeri s emisijom „Dok anđeli spavaju“. Na BK televiziji su mi ukinuli emisiju bez obrazloženja, ali uz predlog da pravim neke druge stvari. Predlagali su da dovodim lezbejke i pedere da se čupaju pred kamerama… To je, kao, atraktivnije. Mnogo više bi se gledalo…
Mene zanimaju pomalo kontroverzne, neobične ličnosti, s nekom zanimljivom prošlošću, sa svim manama i slabostima, koje vrlo često priznaju, da bismo neku pouku izvukli iz svega toga. Stojim iza toga da ličnost kakva je Dragoslav Bokan apsolutno može i treba da bude gost televizijske emisije, čak je svojevremeno i bio kod mene na BK.“
(„Politika“)
