Zoran Živković,
republički premijer:
„Ja sam najzabrinutiji kada se neko poziva na eksperte. Svoju sudbinu sam vezao za politiku i u ovih dvadeset godina imao sam bar toliko situacija na osnovu kojih bi mogli da se naprave krimi filmovi ili bar klipovi. Posle ubistva premijera Đinđića najveći je bezobrazluk postavljati pitanje nečijeg obezbeđenja – to koliko ih je i ko ih plaća. Uostalom, pitajte njih. Zavedite ih. Ima tu dama koje bi mogle da iz njih izvuku neke takve informacije.“ („Večernje novosti“)
Goran Paunović,
predsednik Izvršnog odbora G17 plus, komentarišući posetu potpredsednika Vlade Čedomira Jovanovića njegovoj stranci:
„Pre svega ovo je zanimljiv događaj, svi smo se pomalo uveselili ovom posetom. Kao potpredsednik Vlade, gospodin Jovanović bi ipak morao da vodi računa o manirima i o načinu komunikacije sa drugima: otići kod nekoga nenajavljeno, nepozvano, sa unapred obaveštenim i pozvanim novinarima gotovo svih televizija i agencija. Mi smo ovde bili zatečeni, nismo očekivali goste, spremamo prostorije za krečenje. Možda bi u nekim drugim okolnostima primili gospodina Jovanovića, ali kada se ne najavi svakako ne.“ (B92)
Dušan Mihajlović,
ministar policije u Vladi Srbije, neće podneti ostavku jer „treba ispuniti obećano – pronaći ubice srpskog premijera Zorana Đinđića“:
„Dakle, ostaću gromobran u koji će još udarati gromovi ‘anithaškog bratstva’ i protivnika kapitalizma i liberalizma, svejedno u kojoj ulozi.“
Ministar je rekao da je davao ostavku i odlazio sa funkcija mnogo puta u životu, ali „sada su okolnosti drugačije“.
„Krv je pala i treba ostvariti obećano: Ubice u zatvoru, Srbija u Evropi. Pre toga, ostavka bi bila nagrada atentatorima.“ („Večernje novosti“)
Vladimir Vukosavljević,
suprug Marije Rašete-Vukosavljević:
„Verovatno znate da je poemu Kadinjača napisao Vukosavljević, to nisam ja.“ (B92)
Glorija Marković,
ex Pavković, poručuje novinarima koji je klevetaju:
„Kad budu osuđeni, a biće, i kad plate, a platiće, ubeđena sam da će sledeći put debelo da porazmisle čta sve pišu.“ („Svedok“)
Predrag Z. Boljević,
član Grupe za promjene, u dnevniku koji je pisao za podgorički „Monitor“:
„Neđelja, 24. avgust
Neđe poslije 14 ura – Orja Luka – šoferska solidarnost, ablenduju. Valjda saobraćajna kontrola, što bi narod rekao – ‘radar’. Vidim, već izdaleka istrčava, vas srećan. Misli valjda ‘moj si’. Nijesam, nijesam, no si ti moj! Vrlo uljudno, traži mi isprave. ‘Gospodine, vozili ste 77 km/h. Ovdje je dozvoljeno 60 km/h. Molim vas da odete do kolege u vozilu.’ Sa smiješkom prilazim vozilu, i naravno, kolega se nadovezuje sa vozačima poznatom tiradom, da ne citiram. Kad je dotični gospodin, veoma profesionalno, na što mu i ovim putem odajem priznanje, okončao svoja tri minuta, nastupila je moja malenkost:
’Na osnovu Zakona o mjernim jedinicama i mjerilima S.L.SRJ 80/94. kao i svim potonjim izmjenama i dopunama, te naredbe o etalonima i mjerilima za koje je obavezan pregled S.L.SRJ. 36/98. pod oznakom 99MC0104 (ka što primjećujete, sva akta pokojne nam domovine, ali još dobro držeća i što je najbitnije važeća zakonska akta, dok ih ne frljeknemo), molio bih vas da mi stavite na uvid sljedeće sertifikte. Potvrdu o ispitivanju tipa, kako bi mogli konstatovati da ta naprava u vašem vozilu služi tome što vi kažete da služi. Potvrdu o prvom pregledu, kao i potvrdu o posljednjem periodičnom pregledu izdatu od ovlašćene laboratorije sa pečatom (mastiljavim, nije neophodan suvi žig), s tim da potonji akt na osnovu navedene naredbe ne smije biti stariji od 1 (jedne) godine, kako bih se kao lojalan građanin uvjerio da vi izvršavate svoju zakonsku obavezu na zakonu zasnovan način, a ne, ne daj bože, da me ‘reketirate’. Ako nemate ovo što rekoh, ja bih nastavio svoj put.’
I bogami, uz smiješak, ja sam nastavio, ama ćete i vi poštovani čitaoče ukoliko pročitate Zakon i naredbu koju vam citirah. Što se suda tiče, pred ovim činjenicama, iz ličnog iskustva vam govorim, svaki sudija ustukne i prijava završi u a/a kao zastario predmet. Ukoliko kojim slučajem sudija postupi drugačije, tad potpada pod jurisdikciju Krivičnog zakona, uže mi ili već koje domovine, Crne Gore, zbog zloupotrebe ovlašćenja i još ponečega u vršenju sudske vlasti.“
Olivera Milivojčević,
novinarka „Svedoka“, otišla je sa crnogorskog primorja na izlet u Dubrovnik i:
„Nekako nalazimo mesto za parking i krećemo u šetnju Starim gradom. S desne strane, na zidinama, okačena tabla koja očito privlači pažnju stranih turista. Na tabli mapa s obeleženim mestima koja su, kako tamo piše, gađali srpsko-crnogorski agresori u ratu 1990–1992. Slušamo komentar na engleskom: ‘Kakvi su zločinci ti Srbi i Crnogorci.“’
„Dan“
Podgorički dnevnik piše o merama obezbeđenja crnogorskog premijera:
„Kada predsjednik Vlade Crne Gore Milo Đukanović uđe u plavo Jadransko more, za njim ulaze, kupalo im se ili ne, i četiri člana obezbjeđenja, koji plivaju na pristojnoj udaljenosti od njega. To je podrška na površini, a za svaki slučaj ispod njega, u morskim dubinama, nalazi se i jedan ronilac, član ronilačke ekipe koja je zadužena za njegovu bezbjednost.“
Katarina Stojanović,
„glavni urednik TV Košava i diplomirani modni novinar, kaže da je kao stručnjak ponosna na to što se kod nas još zna šta je ženstveno, a šta muževno“:
„Ako pogledamo kako su naši ljudi obučeni, nećemo pogrešiti ako ustvrdimo da je prosečna Beograđanka ženstvenija od vršnjakinje na Zapadu. Devojke se neguju, prate modu, a s druge strane imaju profilisanu pažnju da je pored ostalih njihova uloga i da ulepšavaju okolinu. Mislim da to nije mana. Pamet i lepota ne moraju da isključuju jedno drugo.“ („Blic“)
„Blic„,
u „Temi dana“, bavi se građanima Srbije u XXI veku i donosi neke statističke podatke:
„Građani Srbije i Crne Gore sve su viši i generalno važe za visoke, ali su još niži od prosečnog Evropljanina. Prema najnovijim istraživanjima, za Evropljanima zaostajemo za oko pet centimetara. Prosečna visina muškaraca u evropskim zemljama kreće se od 168 do 191 centimetra, dok je u Srbiji i Crnoj Gori između 165 i 187. Kod žena odnos se kreće od 156 do 175 centimetara u Evropi u odnosu na SCG gde je najviša prosečna ženska visina 170 centimetara. Istovremeno, Evropljani su u prethodnom periodu postali teži za prosečnih 20 kilograma u odnosu na 10 u SCG.“
Vesko Ninković,
maneken i novinar TV Elmaga, o kolegijalnom smeštanju:
„Neko mi je u garderobi, bar tako mislim, sakrio odelo, a tada sam predstavljao najnovije kreacije kravata. Kad je trebalo da se pojavim na pisti, video sam da mi nema odela pa sam izašao samo u donjem vešu a oko vrata sam nosio kravatu. Naravno, dobio sam ogroman aplauz.“ („Svet“)
Jelena Nikolić,
folk pevačica, o načinima na koje su roditelji nakon svađe pokušali da je vrate kući: „Prvo je tata zvao i rekao da je majka imala infarkt i da je u bolnici u Sremskoj Kamenici. Pozvala sam bolnicu, rekli su mi da nemaju pacijenta sa tim imenom. Onda su mi poslali telegram da mi je ujak umro i da hitno dođem u Novi Sad. Nazvala sam ujakovog prvog komšiju a on mi je rekao da ujka kod njega na terasi pije hladno pivo.“ („Svet“)
Zoran Pejić Peja,
voditelj emisije „A što ne bi moglo“, o ljubavi prema svojoj budućoj supruzi, pevačici Anici Milenković: „Moja ljubav prema Anici planula je prvog dana našeg poznanstva. Inače, kada je zvanična emotivna veza u pitanju, to je zaista diskutabilna tema. U seks za jednu noć nekada može da bude uključeno mnogo više emocija nego u nekoliko godina zabavljanja. Iskren da budem, ja sam jedan težak švaleraš koji ne voli vezivanje jer ne umem da odbijem žensku osobu koja mi se dopadne… Bez obzira na sve, nadam se da će Anica prihvatiti moju ponudu jer nema žene kojoj ne prija činjenica da je njen muškarac omiljen u ženskim krugovima.“ Na pitanje novinara da li će izaći u susret devojkama koje od njega traže nešto više od prijateljstva: „Naravno da ću im izaći u susret jer, još jednom ponavljam, mrzim vezivanje i smatram da ljubav može da opstane i bez preterane vernosti.“ A na pitanje da li će i Anici u braku biti dozvoljeni izleti sa drugim muškarcima, Peja odgovara: „Ne samo da će joj biti dozvoljeni već ću je ja podsticati na to!“
Božidar Đelić,
republički ministar finansija, odgovara na pitanje da li je u vezi sa pevačicom Jasnom Milenković Jami: „Naš javni život je neverovatno zagađen insinuacijama. Meni je bilo smešno kada me je čak i moja porodica pitala: ‘Pa dobro, jesi li sa Jami ili nisi?’ Pa, evo, da zvanično saopštim ozbiljnom listu kao što je ‘NIN’: ne, nisam u vezi sa gospođom Jami, ili kako se već zove, gospođom Milenković. Nemam ja ništa protiv nje, ali ako se jedan neverovatan trač dovoljno puta ponovi, nekima počinje da izgleda kao istina.“ („NIN“)
Laslo Vegel,
književnik, govoreći o rukovodstvu Vojvodine: „Autonomaši u Vojvodini su u politici autonomaši, a u kulturi su turisti.“ („Blic“)
Branko Đurić Đuro,
reditelj, o lošim osobinama Bosanaca i Slovenaca: „Mi Bosanci smo jebivetri i uvek na kraju zajebemo stvari. Slovenci su narod koji gaji prosek, kod njih nema spontanog veselja, ako se vesele, onda moraju svi da se vesele.“ („Svet“)
Dragoljub Bekvalac,
trener, o šansama fudbalske reprezentacije: „Ako je stjuardesa Vesna Vulović pala sa deset kilometara i preživela, zašto mi ne bismo mogli na Evropsko prvenstvo.“ („Blic“)
Milić Vukašinović,
roker, na konstataciju novinara da je svojevremeno izjavio kako ovdašnji pevači nisu normalni:
„Tako je, pogotovo kad zarade pare, onda totalno polude i ne znaju šta rade od sebe. Njima više nema spasa ni leka, za kerove ima serum kad polude, ali za njih, takve, lek ne postoji. Pošto kod nas mnogi pevači imaju mnogo novca, sve je jasno… Moj sledeći CD biće narodnjački, snimiću svoje pesme komponovane za narodnjake koji ih nisu uzeli jer nisu razumeli poruku koju je preko mene poslao Bog ali ja ću to uraditi umesto njih. To su dobre pesme koje je napisao neko kao što sam ja, glupost je za nešto reći da je napisao narod. Kada se narod u Bosni sastane negde na livadi, takav susret ne rezultira nastankom lepe pesme, nego pijanstvom i krvlju do kolena.“ („Svet“)
