Predrag Azdejković,
gej aktivista, govori o gradonačelniku Jagodine Draganu Markoviću:
„On je u više hiljada navrata okarakterisao pedere kao bolesne, poremećene i neke veoma gadne ljude. Time je on otvorio vrata da jednog dana njega proglase bolesnikom, na primer, jer ima problema sa viškom kilograma. Nađe se tako neki zgodan frajer, ne primer Tadić, i kaže da je Palma jedan debeli bolesnik, koga treba strpati u kamp za mršavljenje, jer tako debeo ne može među normalan, zgodan svet, koji ima problem da objasni deci zašto je taj čika tako nenormalno debeo, te moraju da lažu kako je čika slučajno progutao celu žirafu. I kako posle braniti Palmu od diskriminacije, kad i on sam diskriminiše druge ljude? Svako od nas može biti diskriminisan po nekom osnovu, i to treba imati u vidu.“
O Palminoj izjavi da u njegovoj opštini rade gej muškarci i da je primetio jednog koji čupa obrve:
„Feminiziran muškarac ne znači da je gej muškarac. Kao što ni mačo muškarac ne znači da je heteroseksualac. Gej populacija je unutar sebe jako različita. To je još jedna Palmina izjava kako bi bio u centru pažnje. Mnogo se on bavi gej populacijom. Meni je to sumnjivo. Umesto da je primetio kako neka političarka vrcka i čupa obrve, on primećuje muškarce. Ne znam šta da kažem.“
(„Pravda“)
Sandra Drašković,
bivša manekenka i TV voditeljka, alijas Sani Armani, kaže da je morala da prestane da živi „trista na sat“:
„Luka više nije beba, već dečkić koji razume neke stvari i zbog toga moram mnogo više da pazim na svoje odluke i razmišljanja jer se to tiče i njegovog socijalnog života.“
(„Story“)
Roksanda Đorđević,
novinarka B92, „posvećena je poslu i ličnoj i profesionalnoj nadogradnji“; ali ipak:
„Kao i mnoge druge žene, verujem da i dalje tamo negde postoji moderan vitez, koji bi se na dostojanstven način borio za svoju damu. Ma koliko bila jaka, lepa ili uspešna, svaka žena, uključujući i mene, voli da bude osvojena. U vezi su mi najvažniji poverenje i osećaj obostrane pripadnosti, a uprkos tome što je nekad i normalno da postoji mala crta posesivnosti, za ljubomoru jednostavno nema mesta i nikad je ne dozvoljavam ni sebi a ni svom partneru.“
(„Story“)
Branislav Ivković,
bivši funkcioner SPS-a, profesor na Građevinskom fakultetu, dolazak petog deteta na svet doživeo je kao izvor nove energije i radosti“:
„Jovana mi je donela novu energiju, veću volju za životom i uspehom, kao i razlog da budem još vredniji i odgovorniji jer roditelji svojoj deci u nasleđe ostavljaju svoje ime i prezime.“
(„Story“)
Vesna Radusinović,
novinarka i književnica, priča o svom snalaženju kada je sa bebom otišla iz okupiranog Sarajeva:
„U Nemačkoj sam počela da radim kao profesionalni krupije, što sam naučila još kao studentkinja od mog bliskog rođaka, pokojnog Željka Ražnatovića Arkana. I danas sam mu zahvalna na tome što me je naučio da je zanat zlato jer nisam mogla više novca zaraditi ni na jednom drugom poslu kao u nemačkim kazinima početkom devedesetih. Izdržavala sam nekoliko izbegličkih porodica, pa su te pare brzo odlazile, ali sam uvek volela mnogo da zarađujem, a još više da trošim. Zahvaljujući kockarnicama, srela sam mnogo zanimljivih ljudi sa ove i one strane zakona, naučila sam neke jezike pored nemačkog, engleskog i francuskog.“
(„Story“)
Srđan Predojević,
glavni urednik Beogradskog programa RTS-a, otkriva kako je zaprosio svoju devojku:
„Kada je Mirjana poletela iz Milana za Beograd, stjuardesa joj je uz piće predala i kutiju sa prstenom, cveće i poruku. Pisalo je da ima vremena onoliko koliko traje let da odluči hoće li da se uda za mene. Već na izlazu iz carine sam video njen osmeh koji mi je dao potvrdan odgovor.“
(„Gloria“)
Marijana Mateus,
poslovna žena, najavljuje sopstvenu modnu liniju:
„Ovom revijom želim da napravim iskorak. Ne želim da se vezujem za tu etiketu da sam nečija supruga. Ono što ljudi ne mogu da shvate jeste da uz uspešnog muškarca ide uspešna žena. Dakle, nekome je to previše, da sam ja lepa, uspešna, da sam imala uspešne muškarce, da sam rodila i podigla lepu i zdravu decu. Ljudima to smeta.
Ovde ljudi imaju puno zlobe i ljubomore na žene koje su uspešne. Ovde su svi ljubomorni na žene koje mogu da uspeju sa muškarcem i bez muškarca. Mislim da sam ja primer za to.“
Kakav muškarac bi mogao da je osvoji:
„Kada budem imala vremena, biće to muškarac koji je zaista svoj. Neko ko može da podnese moju jačinu, neko ko će bezuslovno da me voli i ko će zaista da shvati moju ličnost. Danas je muškarcima teško da shvate jake žene. I tu leži veliki problem. Muškarci se boje takvih žena. Njima više odgovaraju žene koje će biti kod kuće, zaštićene kao bele medvedice. Ja nisam to htela i nisam dala da budem jedna od tih.“
(„Blic“)
Matija Bećković,
pesnik i akademik, otvorio je Uskršnji sajam knjiga i prisutnima se obratio rečima:
„Bilo je krajnje vreme da žene i muškarci zamene mesta i da se muškarcima uzme iz ruke pero koje su vekovima zloupotrebljavali, ne znajući šta će sa njim i dovodeći sebe do prosjačkog štapa. Već danas ćete žene pre sresti na sajmu knjiga nego na pijaci. Šporeti su hladni, ringle hladnije, supa najhladnija, ali su diktafoni usijani. Telefonski razgovori su kraći – knjiga cveta. Na pitanje koja vam je knjiga najmilija, dugo se odgovaralo da su sve knjige kao deca. Današnja žena ima problem koju knjigu da izdvoji kao najdražu. Knjige se rađaju svakodnevno i sve češće su posvećene nerođenoj deci. Borimo se sa belom kugom, ali bolje bela kuga nego bela knjiga. Žene su zaslužne za poplavu kreativnosti. Njihovi plodni dani traju celu godinu, a sve što napišu je kul, okej, kis.
Četvoročlana porodica umlati teglu ajvara za par sati, a jednom knjigom podmirena su pokolenja. Za solidan ajvar potreban je tovar paprika, a za knjigu je potrebno sejvovati svaki impuls mozga. Zar nije bolje da iza nas ostanu besmrtna dela, umesto trakavih i praznih tegli. Zato su i čitave porodice zabatalile sve drugo i počele da pišu. Kriza knjige ne postoji! Izdavači cvetaju!“
(„Večernje novosti“)
Svetlana Ražnatović,
folk zvezda, koja se našla na vrhu liste „najpoželjnijih žena u Srbiji“, gde joj izuzev teniserke Ane Ivanović društvo prave isključivo pevačice, komentariše svoj plasman:
„Ne bih da budem lažno skromna jer takve titule su nešto što bi svakome prijalo, posebno ako se ima u vidu veliki broj lepih devojaka i žena na našoj javnoj sceni. Ne znam kako bih tačno objasnila svoju popularnost kod muškog dela populacije, jer je na mojim koncertima u publici uvek oko 70 odsto devojaka. Verujem da je u pitanju spoj uspeha mojih pesama, kao i činjenica da me vole njihove devojke, žene, sestre, majke… Možda u njima budim osećanje nežnosti i pažnje koje bi iskazali sestri i majci, a moglo bi se reći i da sam vizuelno atraktivna.“
Ksenija Pajčin,
pevačica i visokoplasirana na listi najpoželjnijih, kaže:
„Zaista laskava titula, šta ima lepše od toga? Realni ljudi! Šalim se. Naravno, ja sam skromna i znam da imam izraženu seksualnost koja se najviše vidi u mom karakteru. Zajedno sa mojom harizmom i energijom i plesnim uvijanjem koristim seksualnost sto odsto na sceni. Volim da sam provokativna na stejdžu, a privatno sam totalno drugačija.“
Mile Kitić
folk pevač, komentariše listu najpoželjnijih žena u Srbiji:
„U trendu su liste najseksepilnijih muškaraca i žena, i kod nas i u svetu. Lično ne mislim da mi je potrebno da se nađem na nekoj od njih da bih dobio potvrdu da sam nekome seksi. Sasvim mi je svejedno. Što se liste najseksepilnijih Srpkinja tiče, nisam previše iznenađen što su se na njoj našle samo pevačice, one su nekako najaktuelnije u javnosti, najprijemčivije, najpopularnije, ljudi se nekako vežu za njih, identifikuju sa njima, šta ti ja znam. Meni je najseksepilnija Isidora Bjelica. Zašto? Pa ne znam, deluje mi tako.“
(„Alo“)
Aleksandar Vučić,
potpredsednik SNS-a, upitan da li zbog ekonomske krize trpi njegov vinski podrum, kaže: „Svake nedelje se pomalo odričem od te kolekcije, jer sve češće popijem sa prijateljima. Ipak, najvažnije je da nađemo rešenje za ovu krizu jer vidim da su ljudi poludeli od besa.“
(„Alo“)
Jelena Tinska,
bivša balerina, aktivistkinja organizacije za prava životinja „Help animals“, najavljuje protes ispred Ministarstva poljoprivrede:
„Ako se ne ispune naši zahtevi, obećavam da ću javno pokazati deo tela, koji se popularno zove guza. Guza danas predstavlja jednu od ključnih tema ozbiljnih skupštinskih rasprava, zato ću njenim pokazivanjem da isprovociram štampu i televizije da obaveste javnost o našoj akciji. Medije veoma interesuje pitanje dupeta, a ne reaguju na pozive za spasavanje životinja, zato ću im pokazati ono što vole da vide.“
(„Pravda“)
