Željko Joksimović,
„naš kandidat“, na vreme je stigao u Istambul, a tamo ga „ostali takmičari pozdravljaju dignutim palcem, što bi trebalo da znači da si broj jedan, favorit“:
„Jeste, to me prati otkada sam došao ovde. Sačekao nas je naš konzul Ljubomir Milovanović i, kako reče, prvi mi čestitao pobedu. Taksisti već pričaju da je Srbija favorit, strani novinari takođe; ostali takmičari prognoziraju da će pobediti Lane moje. E, sad može da bude, ali i ne mora da znači da je njihov sud relevantan. Meni je drago što je tako, jer ja sam i došao da pobedim!“
(„Blic“)
Radovan Jelašić,
guverner Narodne banke Srbije
„Predaja Milorada Lukovića Legije neće ni na koji način uticati na stabilnost dinara.“
(„Kurir“)
Milorad Janković, pomoćnik ministra pravde u Vladi Srbije, neposredno posle predaje Lukovića policiji, obaveštava javnost da je prvooptuženi za ubistvo premijera bio zadovoljan:
„Meni se nije požalio. Imao je samo manje prigovore koji su otklonjeni. To su neke tekuće stvari, uobičajene.“
Kako je protekao prvi susret zamenika sa Lukovićem?
„On mene nije ništa pitao. Disciplinovano je stajao mirno, a ja sam se kod njega interesovao da li ima bilo kakvih primedaba na smeštaj i na ponašanje zatvorskog osoblja prema njemu. Odgovorio je da nema. Kratko je odgovarao na pitanja koja sam mu postavljao.“
(„Blic“)
Slobodan Milivojević, advokat branilac:
„Videlo se iz njegovog ponašanja da je zdrav i da se dobro oseća. On je vojnik, častan čovek…“
(„Blic“)
Žana Poliakov,
sajber umetnica, u tekstu „Romeo must die“, bavi se fenomenom poželjnog muškarca u Srbiji, a tu svoje mesto nalazi i:
„Milorad Luković ima biografiju kao iz holivudskih filmova. Specijalne jedinice, legija stranaca, čudak, ludak i tetovirani frik po mišljenju šankera i konobara koji su imali susrete sa njim, čovek u senci, vojnik po sopstvenom izboru, kobre, tigrovi, ‘crvene beretke’, zemunski klan, otmice ali kakve–otima bogate da bi njihovom otkupninom izdržavao navodno, porodice poginulih vojnika. Narkodileri, duvanska mafija, sve za Srbiju, majku, trofejno oružje blajhana kosa, tetovaže po telu ga svrstavaju u tribalističke nomade novog doba, jer je on jednostavno pop klon sa MTV-a sve ono što bi Henry Rollins želeo da bude…“
(„Remont“)
„Internacional“
Izveštaj sa prvog pojavljivanja u Specijalnom sudu:
„Legija je tih nekoliko minuta bio apsolutno miran. Trepnuo bi povremeno, pa pogledao u ogroman monitor interne televizije suda, potom direktno u nečiji fotoaparat i objektiv kamere. Nervoznija je bila publika.“
Dragan Kojadinović,
ministar kulture u Vladi Srbije, na pitanje da li će osnovati ekspertski tim koji bi trasirao kulturnu politiku, kaže:
„Ovde ni Nikola Tesla, ni Sveti Sava, ni Njegoš, ni Pupin nisu autoriteti bez ostatka. Kod nas Srba nemaju šansu živi, već samo mrtvi. Voleo bih da mogu da formiram ekspertski tim. Ali… možda bi mogle da predlože neke institucije…“
(„Politika“)
Zoran Janković,
direktor Merkatora u intervjuu nedeljnom izdanju slovenačkog dnevnika, objašnjava koji je proizvod ove firme u Beogradu najbolje primljen:
„Hit je i sama kesa Merkatora. Pravi statusni simbol. Jedan tamošnji ministar mi je rekao da nismo zaslužni samo za 50 miliona evra prometa, nego za pravu kulturnu revoluciju. Hit je pojaviti se u Merkatoru, biti viđen. U naš beogradski centar voze autobusi iz Čačka, Novog Sada. Svake subote. Mladim devojkama je pravo zadovoljstvo da šetaju Knez Mihajlovom s Merkatorovom kesom u ruci.“
(„Delo“)
Branislava Sekulić,
voditeljka emisije „Impuls“ na TV Politici, na pitanje ko joj je najdraži saradnik, kaže:
„Inspektor Blaža. Išli smo u zoološki vrt i tamo nas je upoznao sa svim svojim rođacima, onda smo preprodavali lizalice. Bilo je mnogo smešno.“
(„Blicnews“)
Ksenija Pajčin,
seksi zvezda, otkriva tajnu svog dobrog izgleda:
„Moj stilista je gej, a oni se bolje razumeju u žensko telo, grudi, dupe.“
(„Blicnews“)
Spomenka Pušonjić,
novinarka, u dnevniku za prošlu nedelju zapisuje šta je jedne noći videla sa prozora:
„Na tom malom prostoru sada svakodnevno, a još više svakonoćno, imamo pravu reviju najskupljih automobila, iz kojih se čuje najjeftinija muzika i najprostije riječi bogatih skorojevića i njihovih pratilja.
Tako, jedan mrga obrijane glave, s tamnim naočarima, zdepast, malen, debeo, u smiraj dana, stoji sa grupom sebi ravnih, a ispred kola (ne znam ni koja je marka) čeka ga vitka, visoka, duge crne kose, moderno obučena, lijepa, mlada đevojka. On joj, onako napuvan, pred čitavim društvom dovikuje: ‘Slušaj mala, ako ti je nešto neprijatno da me čekaš, uđi u kola ili kafanu, a ne mo’ mi se tun mrštit. Jesmo li se razumjeli.’ Ona ne mrda, stojički čeka, čeka, čeka. Nakon dobrih po ure on je zagrli preko ramena. Uđoše u kola. Bijesno zaškripa guma. Odoše.
Užasnuta sam. Što li takve ljepotice ćera na takva poniženja? U stvari, znam, ali ne mogu ništa promijenit. Na trenutak mi samo krivo što ga bar nijesam gađala jednom krtolom u vrh one čelenke.“
(„Monitor“)
Mina Knežević,
manekenka, koja je upoznala predstavnike svetskog džetseta priča kakav su utisak ostavili na nju:
Armani je od hiljadu ljudi koji su mu došli na rođendan poželeo da upozna mene, prišao mi je i razgovarali smo. Veoma je ljubazan i prijatan čovek. Za razliku od njega, Lagerfeld je na mene ostavio neprijatan utisak, jer je čudan i ekstreman u svakom smislu, od oblačenja do načina komunikacije. Inače, ceo džetset je grupa praznih i usamljenih ljudi koji su sve probali, i izgubili svako interesovanje i motivaciju. Konkretno, nedavno sam bila na žurci koju je pravio Bili Zejn. Među brojnim top modelima i predstavnicima najviših krugova zemlje, on je delovao izgubljeno i usamljeno. Još gori je slučaj sa Dolfom Lundgrenom, koga sam nedavno upoznala. Izuzetno je grub i sarkastičan, jer je već doživeo vrhunac slave i karijera mu je u padu. Zbog toga se često ‘utapa’ u alkoholu. Čitavog života izigravao je plejboja, i svega mu je preko glave.“
(„Svet“)
Kristijan Golubović,
„jedini preživeli junak iz dokumentarnog filma Vidimo se u čitulji„, o sebi:
„Samo zbog nekoliko incidenata prilepljena mi je etiketa ‘žestokog momka’. Nisam ušao u kriminal zbog para, kao što to radi većina ovdašnjih mangupa. Garantujem da ne možete naći građanina u Srbiji koji bi se požalio da sam ga mučio. Pomagao sam ljudima u nevolji iako sam imao mnogo problema zbog toga. I sada svako može da mi priđe na ulici, da mi ispriča svoju muku. Pomogao bih, čak da znam da ću poginuti. Ja sam Robin Hud ovog grada.“
O politici:
„Politika je kurva koja je izdala svakoga. Sada se samo od Tomislava Nikolića mogu čuti pametne reči. Vojislava Koštunicu sam simpatisao jer je bio drag mojoj baki. Slobodan Milošević mi je bio odvratan zato što je komunjara koja je grabila sve za sebe.“
Govoreći o mogućnostima i posledicima napada na njega kaže:
„Često poželim da sam ovan sa pet svojih ovčica, da imam staru babu u kući, da mi pere, kuva, uveče je malo ‘istarlaham’ i – ne boli me glava.“
O bivšoj supruzi Danijeli Đukić:
„Napravila je nekoliko velikih grešaka dok sam bio u zatvoru u Grčkoj. U jednom periodu nije mogla da isprati tempo mog života: hiljadu prijatelja, obaveza, žena… Inače, dešavalo se da, pored 450 pari cipela koliko je imala, kaže da nema šta da obuje.“
(„Svet“)
„Zona sumraka“
o haškim optuženicima Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću:
„Najtraženije ličnosti u Bosni i dalje su Karadžić i Mladić, a o tome gde se oni nalaze zbijaju se šale. Na naše pitanje da li su skoro videli Karadžića, meštani Pala, Srbinja i drugih mesta kao u glas odgovaraju: ‘Da, baš pre pola sata Radovan je ovde popio kaficu pa je seo u auto i otišao.’ Da ovaj narod ima duha govore i kvarovi na prislušnim uređajima SFOR-a. Naime, pošto su saznali da se ove mašine automatski uključuju na pomen imena haških optuženika, građani Rapublike Srpske počeli su međusobno da se oslovljavaju sa Radovane i Ratko.“
Luka Vukajlović,
ratar, stočar i veliki prijatelj Radovana Karadžića, priseća se Karadžićevih reči:
„Sedeo je baš ovako naspram mene i rekao mi: ‘Luka, rode moj, rešio sam kome ću da se predam.’ Ja mu reče, što zboriš crni Radovane, kakava te predaja spopala, a on se nasmija i reče mi: ‘Predaću se samo Bogu, moj Luka. Niko osim njega nema pravo na moju dušu, nit osim Božjeg suda postoji bolji i pravedniji sud!’“
(„Zona sumraka“)
Ksenija Pajčin,
pevačica, na pitanje da li se plaši da će zbog svog temperamenta ostati sama:
„To me uopšte ne plaši! Ako je tako suđeno – neka bude. Ako nema hrabrih muškaraca na ovom svetu, onda ću ja postati muškarac i naći ću devojku. Uvek sam pored sebe imala muškarce koji mi nisu dorasli ni na jednom polju. Sećam se jednog koji se sve vreme čudio što je u vezi sa mnom. Ne gubim nadu i verujem da ću naći muškarca koji će umeti da isprati i kanališe moju energiju.“
(„Večernje novosti“)
Vesna Vukelić Vendi,
pevačica, a od skoro i glumica u filmu u kome glumi Dragu Mašin, izlaže svoje planove:
„Otići ću na Fakultet dramskih umetnosti da vidim kakvi su kriterijumi za upis jer su naše mlade glumice tragikomične, ni u prevozu ih ne bih prepoznala jer se utapaju u njega. Mnoge od njih su mlađe od mene, a izgledaju kao konobarice koje treba da se slikaju za ličnu kartu.“
O novom albumu:
„Uporedno sa snimanjem filma snimam četvrti album koji će izaći u junu. Mislim da orlovi slobodno lete, a svrake u grupi, zato sam snimila album za Južni vetar, a ne za Grand. Pevači koji pevaju za Grand su lešinari koji opstaju samo kada su zajedno.“
(„Blic“)
