„Kurir„,
tiražni dnevnik, obaveštava svoje čitaoce da se njihov broj uvećao za još jednog:
„U toku jučerašnjeg dana, posredstvom porodice Radovana Karadžića, najpoznatijem haškom optuženiku sređena je pretplata na ‘Kurir’, i to po njegovom izričitom zahtevu. Kao što je poznato, Karadžić u vreme ‘drugog identiteta’ od domaće štampe nije propuštao ‘Kurir’ i ‘Pravdu’.“
Dragan Karadžić,
bratanac Radovana Karadžića, otkriva šta je njegov stric poneo u pritvor: „Najpre je spakovao Bibliju, dva srpsko-engleska rečnika, ali i knjige za čitanje: Znakove pored puta i Sveske Ive Andrića, Braću Karamazove Dostojevskog, Šekspirove Sonete, Latinske citate, knjige Brane Crnčevića, Mome Kapora, Rajka Petrova Noga, Miroslava Toholja. Poneo je i sliku Hrista, ikonu Bogorodice Trojeručice i arhangela Mihaila, naše krsne slave.“
(„Kurir“)
Da li mu je stric dao neki savet:
„Mnogo toga me je savetovao i naučio. Najviše o zdravlju i poslu. Savetovao me je o biznisu, imao je mnogo dobrih ideja. Što se tiče zdravlja i ishrane uz njega sam naučio da postim, obavezno sredom i petkom. Stalno mi je govorio da nikako ne smem da dozvolim sebi da imam stomak, da se gojim, jer je masnoća osnov svih bolesti. On je čak i meso potpuno izbacio iz ishrane.“
(„Pravda“)
Olja Karleuša,
pevačica, uskoro postaje majka i ne želi da javnosti otkrije pol deteta:
„Saznala sam pol bebe, ali ne želim o tome da pričam zbog uroka. To je moja i Pecina tajna. Neka čitaoci sačekaju moj porođaj i tada će sve saznati. Mislim da neke stvari nisu za povlačenje po novinama. Peca i ja imamo neka imena na spisku, ali nismo mnogo o tome razmišljali ni doneli definitivnu odluku. Prema našim i proračunima lekara, naša beba će se najverovatnije roditi na neki pravoslavni praznik. Ukoliko do toga dođe, bebi ćemo dati ime po svecu na čiji se dan bude rodila.“
(„Press“)
Vanja Udovičić,
vaterpolista, govori o ženama:
„Žena je enigma koja zahteva analitičku interpretaciju. Često procenjuju periferne stvari, nikada nisu ljubomorne na pametniju ženu, već samo na lepšu. A kada sam se poslednji put u to uverio? Jutros…“
(„Story“)
Ksenija Pajčin,
pevačica, često mora da demantuje vesti o sebi:
„Bilo je izmišljotina poput one da sam se svojevremeno na bazenu 25. maj kupala i razmenjivala nežnosti sa Kristijanom Golubovićem. Pobogu, pa to jeste lep deo grada, ali ja se tamo ne kupam, a i da radim takve stvari, pokušala bih da to vešto sakrijem. A šta tek da kažem kad sve to nije istina, a ljudi poput Kristijana ili košarkaša Marka Jarića, na primer, lično mi mogu biti svedoci da nikada nismo razmenjivali nežnosti ili bili u vezi, kao što je objavio sporni tabloid.“
(„Story“)
Dragana Mirković,
pevačica koja živi u Beču, bila je sa porodicom na letovanju u Španiji, ali i u Monte Karlu:
„Pošto živimo u velikom gradu, Marku i Manueli (deci D.M., prim. aut.) nije smetao prelazak iz nešto mirnijeg okruženja u Španiji u znatno ubrzaniji Monte Karlo. Oni tu promenu nisu osetili. Na Pirinejskom poluostrvu bili smo stacionirani nedaleko od najvećeg grada u Kataloniji, Barseloni, a izbor smeštaja pao je na nama uvek drage hotelske lance Meridijen i Šeraton. Nekako i same odlaske na putovanja uvek upravljamo prema tome gde se nalaze ispostave pomenutih luksuznih hotela. U njima je usluga savršena i najbolje se osećamo kada tamo odsednemo. Toni i ja, inače, volimo aktivan odmor. I ovog puta išli smo na razne izlete, obišli smo stari deo Barselone, videli drevne iskopine… Ali, u boravak nismo uključili krstarenje, jer je nakon nezaboravnog iskustva sa broda ‘Kvin Meri’ sve pomalo smešno…“
(„Story“)
Srđan Đurić,
direktor TV Avala, odgovara na pitanje šta bi uradio kada bi na ulici našao kofer sa milion dolara:
„Pomislio bih: Kakav maler. Zašto samo milion, zaboga!“
Da li bi pristao da nakon smrti zavešta svoje organe?
„Ako bi to spasilo život nekome od mojih najbližih – da.“
(„Story“)
Momo Kapor,
„najtiražniji srpski nacionalista“, priseća se kako je na slavi kod Radovana Karadžića 1995. upoznao Ratka Mladića, „iako su njih dvojica tada bili u sukobu“:
„Jesu, ali im je Dobrica Ćosić obojici uputio isto pismo u kome je citirao Džordža Vašingtona, koji je takođe bio u sukobu sa svojim glavnokomandujućim generalom. A citat je glasio: ‘Generale, ako danas ne budemo zajedno, sutra ćemo visiti odvojeno.’
Mladić je došao sa pozdravima i po starom srpskom običaju doneo Radovanu crvenu jabuku i kutiju ‘morave’, a ovaj ga je srdačno dočekao. To ne treba da čudi ako se zna da se na slavama zaboravljaju sukobi i nesporazumi.“
Kada je viđao Radovana?
„Viđali smo se uglavnom noću. U ratu smo Radovana zvali Ponoćnik jer je u svoju malu kuću na Palama dolazio kasno. Skidao je državničko odelo, razvezivao kravatu, oblačio trenerku. I oko ponoći bi počeli razgovori koji bi trajali sve do jutra.“
(„Standard“)
I još:
„Dela Radovana Karadžića već su pronašla svoje mesto u istoriji srpske književnosti. Uostalom, Jovan Dučić je bio zabranjen pisac sve doskora, i to samo zato što je bio član kraljevske vlade u izgnanstvu, i zato što je živeo u Americi. Ali, nije to slučaj samo u našoj zemlji. Tako je prošao i Ezra Paund, veliki pesnik-izdajnik, ili, recimo, Knut Hamsun, kolaboracionista koji je boravio u izgnanstvu u staračkom domu sa pocepanim cipelama. A šta tek reći o Slobodanu Jovanoviću, sigurno našem najvećem misliocu i stilisti, koji je takođe donedavno bio zabranjen.“
(„Pečat“)
Svetozar Vujačić,
advokat, otkriva:
„Dačić mi je omogućio da u roku od sedam minuta dobijem pasoš. Tek što sam stigao pred zgradu MUP-a, nisam ni kafu popio, a pasoš mi je već bio gotov.“
(„Pravda“)
Miroslav Đukić,
selektor fudbalske reprezentacije, koja je otputovala na Olimpijadu i prve dane provela u Čančungu, kaže:
„Još se nismo aklimatizovali kako treba i teško je priviknuti se na ovakve uslove. Velika je vlažnost vazduha, uz to se oseća zagađenost koja para grlo. Divim se ovim ljudima u Čančungu kako ovde žive. Vazduh je tako zagađen da kroz prozor ne vidite susednu zgradu. Nešto nalik magli, tamnosive boje. Oni najodvažniji skoknu nakratko napolje, prošetaju gradom, svrate u šoping-centar, pa nazad u hotel.“
(„Pravda“)
Milija Pavlović,
srećni dobitnik iz Gornjeg Milanovca, osvojio sedmodnevni odmor u Grčkoj, zahvaljuje se i otkriva zašto su te novine njegov izbor:
„‘Pravdu’ čitam skoro od početka njenog pojavljivanja. Razlog je sveukupno gledanje na političku situaciju u zemlji. Dopada mi se vaš ugao gledanja na kompletnu situaciju u zemlji, nisam politički nastrojen, i ne volim kada to primetim u novinama. Vi ste realni i ne ‘vučete’ ni na jednu stranu. Najviše volim vaš vikend broj u kome je sve zastupljeno u opširnijem smislu.“
(„Pravda“)
Velimir Ilić,
lider Nove Srbije, „harizmatični narodni poslanik, otkriva čitaocima šta voli da kuva“:
„Za moju vešalicu potrebno je 700 grama svinjske bele vešalice, 150 grama kačkavalja, 150 grama suvog vrata, a za preliv pavlaka, stari i mladi kajmak. Način pripreme podrazumeva da se izlupa bela vešalica, a da se potom napuni kačkavaljem i suvim vratom. Treba je peći na roštilju 15 minuta. Preko vešalice se na kraju stavljaju tri kugle kajmaka. Pre ovog mog gurmanluka predlažem da uživate u dobroj domaćoj rakiji. Potom, zna se, uživanje u kvalitetnom crnom vinu. Ajd živeli!“
(„Pravda“)
Bogdan Tirnanić
novinar i kolimnista, slučajno čitao „šarene novine“, i: „Reč je o „štampanim stvarima“ koje se (vukovskom ortografijom) zovu „Storu“, „Lilu“, „Jou“ i slično… Većina njih se deklariše kao magazin koji čitaocu pruža šansu da upozna poznate. Razume se da Andrić i Crnjanski nisu poznati. Uostalom, obojica su pokojnici. Tako da su „poznati“ kojima se bave ovi magazini mojoj malenkosti savršeno nepoznati. Eto, recimo, na šest stranica jednog od njih raširio se „čaršaf“ o tome kako se „poznata novinarka“ nedavno porodila, što joj je (normalno) promenilo „pogled na svet“, da je trenutno samo majka i bla-bla, …Mada sam u tom poslu preko četrdeset godina, ime gospođe majke, inače novinarke, ništa mi ne znači. Kako bi se u toj stvari dodatno obrazovao, već iz podnaslova teksta saznao sam da je „poznata novinarka“ zapravo televizijski voditelj, čije se „novinarstvo“ iscrpljuje pridržavanjem mikrofona gostujućem uličaru u njenom ubitačno zabavnom treš tok-šou. Interesantno je da novinarska udruženja (komada dva) uopšte ne reaguju na ovaj maligni fenomen. Njima je to, je li, normalno.“
(„Press“)
