Ivan Gavrilović,
„denser“, koji je stekao popularnost devedesetih, otkriva zašto je muzika tog vremena slušana:
„Meni je hit Dvesta na sat, koji se i danas sluša, doneo veliku popularnost. Niko ne priziva rat iz tog vremena niti to vreme, ali ne možemo da kažemo da muzika u to vreme nije bila dobra i kvalitetna. Posle mnogo godina ta vrsta muzike je i dalje popularna, što smo dokazali nedavnim koncertom održanim u Areni, koja je bila krcata. Pa klinci koji tada nisu rođeni danas slušaju našu muziku, dens. Ja ne želim i neću da se odreknem svojih pesama iz tog vremena, jer se ja tom muzikom ponosim.“
(„Press“)
Dragan Šormaz,
poslanik Srpske napredne stranke, „ne misli da je služenjem vojnog roka izgubio godinu dana života. Naprotiv, vojničko službovanje u Splitu tokom 1986. godine iskoristio je da stekne mnoga nova i neponovljiva iskustva“:
„U mojoj jedinici je bilo desetak Albanaca sa Kosova i iz Makedonije, ali nijedan od njih nije umeo da pliva. Pošto je naš oficir video da sam dobar plivač, dodelio mi je trojicu njih da ih naučim toj veštini. Zaista sam ih naučio, ali je pitanje kako su se kasnije snašli u brzacima albanskih reka. Ipak, nije isto plivati u moru i reci.“
Zašto nije pravio ispraćaj:
„Bio sam član rokerske ekipe i celog leta smo pravili žurke tako da pravog ispraćaja nije bilo. A žurke sam obavezno pravio i kad sam dolazio kući na odsustvo.“
Zašto je vojska ostavila tako dobar utisak na Dragana:
„Bio sam 12 meseci u mestu Divulje, između Trogira i Splita. Mislim da po lokaciji nije bilo lepšeg mesta za služenje vojske u celoj SFRJ. Kada sam sa drugarima iz klase izlazio u grad, imali smo na raspolaganju kafiće i restorane od Splita do Trogira. S tim izlascima sam posebno imao sreće, jer sam jedno vreme bio i ćata. Kao pomagač oficiru oko administracije i nabavke, imao sam celodnevnu dozvolu za izlaske kad god sam hteo.“
Zašto je vojska za Dragana bila pravo mesto odakle je stigao do skupštinskog Odbora za bezbednost:
„Vojni rok nisam doživeo kao gubljenje godinu dana u životu. Naprotiv, to mi je bila prva prilika da upoznam ljude različitih nacionalnosti iz svih republika bivše Jugoslavije. Ali tada sam shvatio i da među nama postoje neke razlike i da one priče o bratstvu i jedinstvu i nisu baš istinite. U vojsci sam, takođe, stekao radne navike i osećaj za obaveze koji ranije nisam imao, jer sam bio prilično razuzdano date.“
(„Alo“)
Romana Panić,
pevačica, zna zašto joj neko radi o glavi, pa je „odšrafio tri šrafa na točku njenog BMW-a, a preostala dva olabavio“:
„Čula sam da mi lupa nešto u točku kada sam krenula na Brenin koncert i pozvala svog majstora, koji mi je rekao da je u pitanju nosač motora i da ne moram odmah da dođem. Posle dva dana dogodilo mi se ovo. Posle mi je majstor rekao da je nemoguće da šrafovi ispadnu sami od sebe. Vidim da nekome smetam jer imam najbolji album u karijeri.“
(„Press“)
Stefan Šarić,
monah iz Manastira Sveti Georgije na Ravnoj gori, predavač u bogoslovskoj srednjoj školi, „ispovednik“ Svetlane Ražnatović, hvali svoju „duhovnu učenicu“:
„Kao njen ispovednik, o njoj mogu reći samo najbolje. Ona spada u osobe koje poseduju prave vrednosti. U drugima preovladava mnogo gordosti, sujete. Odgovorno tvrdim da je Ceca u duhovnom smislu jedan od mojih boljih đaka. Mnoge stvari koje sam joj rekao poštuje poput pravog vernika. Naravno, crkva će uvek imati razumevanje za sve ljude, čak i za najvećeg grešnika, a kamoli za osobu poput Svetlane. Ona je sada potpuno novi čovek, a oni koji je neosnovano osuđuju jednog dana srešće se sami sa sobom u nekom ćošku.“
Da li je Stefanu poznata učenica možda problem:
„Mi se poznajemo dve godine i veoma dobro sam je upoznao kroz njenu ispovest. Ceca preda mnom nema tajni i prava je retkost da jedna tako poznata ličnost otvoreno priča o svemu. Nije lako poveriti nekome sve svoje tajne. Jedno vreme bio sam i opterećen time da se ne čuje neki trač u vezi sa onim što je meni ispovedala. Čak sam joj i rekao: Svetlana, vi ste imali hrabrosti da se meni ispovedate, ali time ste mi stavili veliki teret na leđa.“
(„Svet“)
Ljiljana Marjanović i Branka Radun,
sekretarice ministra Ljajića, sarađuju s njim od 2000. godine. Radile su sa mnogim ministrima i potpredsednicima vlade u bivšim republikama SFRJ, pa u SRJ, SCG, ali Ljajića su najbolje upoznale:
„Rasim Ljajić je jedinstven. Neverovatno je koliko njega ljudi vole. To je, verovatno, zato što je on jako senzibilan i emotivan. Kabinet nam je uvek pun sugrađana koji su Ljajića sreli na ulici, u Merkatoru ili bolnici, a on ih je potresen njihovom pričom pozvao na sastanak.“
Kakve su ministrove navike:
„Na posao dolazi oko osam. Nekada i pre. U kancelariji ostaje do 18, 19 časova, u zavisnosti od obaveza. Nema nikakvu pauzu. Ujutru pojede kiflu i jogurt. Voli slađu kafu uz koju prelistava novine i informiše se, a onda kreću sastanci koji ponekad traju čitav dan.“
Ipak, one priznaju da, kao i svaki „običan“ čovek, i ministar Ljajić ima „loše dane“:
„Ponekad uđe u kancelariju namršten i po njegovom licu se odmah može prepoznati da ga je neko iznervirao. Međutim, ni tada se ne iživljava nad nama. Zapravo, on nikada nije čak ni ton podigao… Ponekad pomislim da bi češće trebalo da lupi šakom o sto.“
Šta sekretarice najviše vole:
„Kada su neke opuštene situacije u pitanju, voli i da se našali. Ispriča i pokoji vic… A kada on organizuje slavlje, tada obavezno galantno donosi hranu i piće. Ovde, u Palati ‘Srbija’, najpopularnije su bile baklave koje je njegova majka pravila. Ona ih je spremala na stari, tradicionalan način i bile su ukusne, prste da poližeš… Pomama je bila i za mantijama, piticama sa telećim mesom. Najviše volimo one mlade koleginice koje vode računa o liniji, pa se posluže sokovima!“
Kakve probleme rešava:
„Građani zovu i kada imaju problema s kanalizacijom, a bilo je i nekih ljubavnih poruka. Povremeno je zvala jedna gospođa iz Gradišta koja nam je, ne jednom, stavila do znanja da bi baš volela privatno da se upozna s Rasimom.“
Da li ima stilistu:
„Nije nikada pitao da li mu se kravata slaže uz odelo. Verovatno sam vodi računa o tome. Pretpostavljam da umereno prati modu. Svaki dan ima novo odelo i uvek nam je elegantan.“
(„Alo“)
Tanasije Uzunović,
glumac, u rubrici „Razotkrivanje“, na pitanje po čemu prepoznaje da je stigla jesen, kaže:
„Po vodi i lišću.“
(„Gloria“)
Vesna Vukelić Vendi,
pevačica, komentariše paniku koja je zavladala na domaćoj estradi posle „otkrića“ da je u Srbiji testiran otrovni botoks na pacijentima:
„Nisam koristila botoks. On samo drži vodu dok majstori odu. Videla sam kako to izgleda kad prođe dejstvo, recimo, kod Brene i Suzane Mančić. Koža bude kao kod šarpeja, skroz namreškana.“
(„Kurir“)
Suzana Mančić,
TV voditeljka, kaže da se nije bavila nusefektima:
„Nisam znala da će botoks možda biti zabranjen u Srbiji i da je do te mere štetan. Koristila sam ga u malim količinama za uklanjanje bora, i to sam radila kod stručnjaka. To je praksa koja postoji godinama i nisam razmišljala o tome da li je i koliko opasan.“
Verica Rakočević,
modna kreatorka, kaže da je ubrizgala botoks pre dve godine na jednoj klinici u Italiji, ali da ne planira da ga ubuduće koristi:
„Ova priča o Srbima kao zamorčićima uopšte me ne čudi. Poznato je da nam uvaljuju robu lošijeg kvaliteta, pa što bi bilo drugačije s botoksom. Ipak, smatram da je priča o štetnosti botoksa malo napumpana, jer da je stvarno tako, pola Holivuda bi dosad bilo mrtvo.“
(„Kurir“)
