Srđan Predojević,
urednik Jutarnjeg programa na RTS-u, priča gde nabavlja hranu:
„Pile obavezno nabavljam na pijaci, nikako u marketu. Nemam određenog prodavca, čak ni pijacu na koju odlazim, ali se trudim da procenim osobu. To mora da bude žena sa sela, a ne nakupac. Te stvari se prepoznaju po govoru, ali i po robi. Tezga koja nema velike bele glavice kineskog, hibridnog luka, sigurno pripada domaćici koja vodi računa o kvalitetu onoga što prodaje. Obavezno malo popričam sa prodavcem, raspitam se odakle je roba i tako nepogrešivo ocenim da li je pile koje se nudi ono pravo. Iz dosadašnjeg kulinarskog, ali i gurmanskog iskustva primetio sam da najbolja pilad dolazi iz Šumadije. Pretpostavljam da je to zato što dišu čist šumadijski vazduh. I nekako se lepo neguju.“
(„Glorija“)
Ivan Bosiljčić,
glumac, na pitanje koja mu je omiljena boja veša, kaže:
„Imam gomilu štraftastog donjeg veša jer ne volim jednobojne gaće. Što je šarenije to bolje. Uz to, nosim isključivo uske bokserice, jer igram u fizički zahtevnim predstavama, pa ne bi bilo zgodno da dođem u situaciju da mi nešto ispadne.“
(„Svet“)
Sanja Đorđević,
folk-pevačica, upitana da li je istina da je njen CD „osveštan“, odlučno odgovara:
„Ma ne, to su gluposti. Pred novi album sam išla po blagoslov, ali ne i da ga osveštam. Osveštavam kuću, kola, ali ne i CD. Koliko znam, to se ne radi.“
(„Svet“)
Prof. Žak Kukić,
scenograf, u „Ninovom upitniku“, odgovara:
„Nin“: S kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?
Kukić: Ne znam ni za jednu koja je lepo završila. Čak ni majka Tereza.
„Nin“: Kako biste slepom čoveku opisali svoj izgled?
Kukić: Šta da opisujem, pustio bih ga da me opipa.
„Nin“: Koga ne biste želeli da sretnete u sauni, ni u kom slučaju?
Kukić: Bilo kog političara. Kako li se tek u sauni znoje?
(„Nin“)
Isidora Bjelica,
kolumnistkinja, ne krije ushićenje:
„Ljudi, vratila se Olivera Katarina, desilo se čudo: uslišene su molitve monaha sa Hilandara, ako se to desilo, onda su i druga, lakša čuda moguća u zemlji Srbiji.“
(„Pravda“)
Radisav Mijalković,
hranilac lava, tigra, leoparda, medveda, lame, konja i bika u cirkusu Korona, protiv koga su digle glas organizacije za zaštitu prava životinja, priča o dobrim uslovima u kojima žive njegovi štićenici:
„Njihova nega traje non-stop. Svakodnevno im menjamo ishranu koja se prevashodno sastoji od junetine. Oni su pored moje spavaone tako da se praktično ne odvajamo. Grebali su me, grickali, ali ih nikada niko nije tukao. Higijena, hrana i human odnos su najvažniji. Preko leta putuju u kavezima, ali su zato tokom zime smešteni u hangare koji imaju preko deset metara kvadratnih.“
(„Pravda“)
Saša Mirković,
nekad menadžer Marije Šerifović, a sada predsednik Upravnog odbora preduzeća „Štampa, radio i film“ u čijem je sastavu i RTV Bor, najavio je da će za novog glavnog i odgovornog urednika predložiti Hadži Dragana Antića:
„Ne razumem zašto se digla tako velika prašina oko toga. Predlog za njegovo imenovanje izneću Upravnom odboru sledeće nedelje, a on je jedini kandidat za to mesto. Hadži Dragan se dovoljno dokazao, stručan je u tom poslu i jedan je od najeminentnijih srpskih novinara.“
(„Pravda“)
Goga Sekulić,
„atraktivna folk-pevačica“, otkriva zašto je učestvovala u „Velikom bratu“:
„Tamo sam išla da predstavim sebe i da me ljudi vide kakva sam privatno, pa da mi kasnije stanu na ulici i da mi kažu: „To, Gogo, kraljice!’“
(„Pravda“)
Ljuboje Antić,
predsednik mesne zajednice Šimanovci, „sremskog eldorada“, na pitanje šta nedostaje ovoj opštini, kaže:
„Samo zabavni sadržaji – akvapark ili nešto slično. Dolazili su ljudi iz Diznilenda i raspitivali se za nekih deset hektara zemljišta.“
(„Politika“)
Milić Vukašinović,
muzičar, odlučio je da napiše autobiografiju, koja će se zvati „Sve prolazi, samo se ja mijenjam“:
„Knjiga je skoro gotova! S obzirom na to da sam nadaren za pisanje, što uostalom potvrđuju moji mnogobrojni hitovi, smatram da mi je dužnost da svi oni koji poštuju moju muziku budu upoznati na pravi način s mojim životom, počev od najranijeg detinjstva do dana-današnjeg. Knjigu ću promovisati početkom septembra, a u njoj se opisuje sav razvrat i blud koji će naterati muškarce i žene da masturbiraju.“
(„Kurir“)
Čedomir Jovović,
savetnik predsednika UO-a građevinskog preduzeća Dom, u čije je prostorije provalilo tridesetak nezadovoljnih radnika i fizički se obračunalo sa prisutnima, priča kako je to bilo:
„Psovali su i pretili, nekoliko njih je na silu upalo u moju kancelariju ‘naoružano’ motkom, a u opštem metežu neko je šutnuo i sekretaricu.“
(„Politika“)
Pero Broćovac,
ili Pero Staklorezac, dok ispija pivo ispred prodavnice koju drži Duško Zec, u njihovom selu Donjoj Vrbavi, „čuvenom po tome što nijedna muška glava u selu nije bez nadimka“, priča:
„Nasleđujemo nadimke, kao što nasleđujemo imanja. Ovu priču će potvrditi i Slavomir Kuče, Milutin Ćurka, Jovan Jarac, Milan Gavran, Milenko Koza, Zoran Đavo i Milorad Muva. Recimo, tu nam je jedan nasledio nadimak Vepar, ali njegovi sinovi moraju postepeno da menjaju nadimak u Prase, Nazime, pa tek onda da dobije pravi nasleđeni nadimak Vepar. Tako to ide! Eto, baš sad zamakoše Željko Vranjac, Milorad Veverica, Milomir Vuna, Dragan Lisica, Milić Pištolj, Đorđe Đoza i Dragan Kvočka.“
(„Glas javnosti“)
Tanja Peternek–Aleksić,
TV novinarka, na pitanje kako to da se nikada njeno ime u novinama ne pojavljuje u negativnom kontekstu, kaže:
„Jedan put sam bila u jednom modnom barometru u nekim nedeljnim novinama. Zove me komšinica da mi kaže da sam ‘izašla’ i da sam dobila neku ocenu. Au, mora da su me ‘odrapili’, pomislim ja. Kad ono, stilista koji ocenjuje kako ste odeveni, a sa leve i desne strane narodna pevačica, napisao: ‘Tanja Peternek-Aleksić je jako dosadno obučena, ali njoj se sve oprašta zbog toga što je pametna.’ Doživela sam to kao vrhunski kompliment.“
(„Glas javnosti“)
Marina Tucaković,
tekstopisac, „velika majka srpskog folka“, negira tvrdnje da ne može da piše bez alkohola:
„Nije tačno. Istina, volim da pijuckam džin-tonik, ali više radi osveženja nego zbog inspiracije. Izvrnem se na bračni krevet sa gomilom papira oko sebe i kasetofonom pored. Još uvek sve radim ručno. Kompjuter ne znam ni da uključim. Ovako, kako mi šta padne na pamet, ja dohvatim olovku i papir. Uvek radim ležeći, jer ne mogu da sedim i pišem.“
(„Press“)
Željko Bebek,
muzičar i jedan od onih koji su morali da se odrede prema povredi koju je Goran Bregović zadobio padom sa višnje, kaže:
„Bregoviću od srca želim da se oporavi, ali nisam se čuo s njim. Ako se stvarno povredio padom s drveta, znači da se promenio. U periodu kad smo bili dobri, on nikada nije hodao bos da ne bi stao na nekakav predmet i povredio se, a kamoli da se pentra po drveću.“
(„Press“)
