Aleksandar Apostolovski,
novinar, „pravi čovek na pravom mestu“, o tribini na kojoj je prisustvovao:
„Prijalo je biti muškarac na nedavno održanoj tribini ‘Žene u pravoslavlju’. U zgradi Vaznesenske crkve bilo je veoma tesno i sparno, ali je vredelo izdržati. Jer rečenice koje su se nizale, prijale su svakom muškom uhu koje se tamo zateklo, kao bajkovita muzika: žena je, dakle, ta koja održava porodicu. Ona treba da bude dobra majka, žena i baka, poslušna supruga. I da pritom ne bude pokorna.“
Teodora Vasić,
monahinja, namesnica manastira Vavedenje u Beogradu, glas razuma u ovom društvu, govorila je o ulozi muškarca:
„Hrišćanstvo nije neka bogoslovska šema, nego praktičan život. Muškarac-muž je posebno služenje Bogu. A mi sve to tako olako i površno shvatamo. Muž treba da bude dobar čovek, uzoran, pošten, plemenit, pun razumevanja, ljubavi, da bude zaštitnik i stub svoje porodice. Da poštuje ženu i decu koju mu je Bog dao, jer će odgovarati za njih. Muž treba da sa ženom živi u ljubavi i saglasju, da se dogovaraju o svemu, ali da je on taj koji donosi odluke, za koje i odgovara. Ne sme da bude čovek koji fizički ili psihički maltretira svoju ženu ili decu. Nego da se brine o njima, da vaspitava decu i čuva svoju porodicu i svoj ugled, trudeći se da kroz sve to, kroz zajednički život ispunjava zapovesti Božje.“
Dr Zorica Kuburović,
lekarka urgentne medicine, zaposlena u Hitnoj pomoći, u slobodno vreme i pisac:
„Iako nas društvene nauke uče da su muškarac i žena jednaki u svakom pogledu, životna praksa je pokazala da je prihvatanje tog naoko istinitog i već opšteg mesta u filozofiji, pravu, sociologiji naškodilo ne samo ženama nego i muškarcima, porodici i opštem ustrojstvu društva. Opšte beščašće koje je ženu svelo na sredstvo rada, u ime jednakosti sa muškarcem, emancipacije i sticanja iluzije političkih prava i ekonomske samostalnosti, počelo je najpre ubijanjem vere u ženi. Taj proces obezboženja, dosledno i uporno sprovođen kroz istoriju, u našem veku je doveo do razaranja toliko porodica, do ubijanja toliko začete dece, da nijedan genocid nije ravan tom zločinu, koji je u pravoslavnom svetu počeo odvajanjem žene od njene suštine, njenim namernim i nasilnim skretanjem sa bogočovečanskog puta.“
Dina Čolić Anđelković,
nekadašnja voditeljska zvezda bivše Jugoslavije, sada pre svega pravoslavna vernica, jedna od učesnica tribine, opisivala je žensku misiju u pravoslavnom svetu:
„Žena treba da poštuje muža, a muž da je voli. Savremene žene su izgubile tu ulogu. Radi se sve na tome da one postanu – muškarci. Ali, sve karijere, poslovne i političke, jednom prođu. I šta na kraju ostaje? Nesrećna, usamljena žena bez porodice. Đavo, međutim, nije završio svoj posao sa uništavanjem pravoslavlja i porodice. Na tome se i dalje intenzivno radi.“
Kako su „najlepše noge SFRJ“ zakoračile u pravoslavlje:
„Kad sam pokrila noge, otkrila sam um, srce i dušu. I ja sam živela život svoje generacije: od komunizma, hipi-pokreta, vođena onim stihom: ‘Uzmi sve što ti život pruža’. U jednom trenutku sam shvatila – to nije to.“
(„Politika“)
Vuk Kostić,
glumac i lovac, priča šta je u lovu tako uzbudljivo, sem ubijanja:
„To je nešto iskonsko, postoji čitava filozofska priča oko toga, nije lov tek samo pitanje dokolice – uzmeš pušku, kuče i dandaraš po šumi. Ritual lova je na mnogo višem nivou. Kao vrsta povratka postojbini, prirodi, u kojoj čovek testira svoje razumevanje te prirode, snalažljivost, ali i humanost. U preistoriji, čovek koji je umeo da lovi bio je sposoban da preživi, i zato su lovci bili na ceni. To je kao kad danas sponzoruša vidi tipa koji vozi džip i zaključi da je on sposoban za život, pa odluči da ga ulovi za muža.“
Da li bi prihvatio mesto ministra za kulturu:
„Nikada! Samo, bez umetnosti se ne može, nema života, to svaka vlast mora da shvati. Opet se vraćam na lov i istoriju – umetnost se rodila kada su ljudi postali dobri lovci, kad nisu više trčali gladni okolo, nego su imali zalihe hrane i malo slobodnog vremena, pa su počeli da crtaju kako je ‘Mićo ulovio antilopu’.“
O bratu i Meksiku:
„Kad sam prvi put otišao da ga posetim, shvatio sam zašto u svim filmovima kauboji beže u Meksiko. Moj brat govori italijanski, španski, francuski, engleski je poneo iz kuće, pošto je naša majka prevodilac, nemački nešto malo. Kad sam upoznao njegovo društvo, a to su ronioci, surferi, fri-drajveri iz celog sveta, video sam da su oduševljeni. Oni misle da su svi Srbi kao moj brat – lepi, visoki, plavi, dobri, zanimljivi i uvek spremni da časte.“
Čime ga žene osvajaju:
„Visinom!“
(„Večernje novosti“)
Mijajlo Marsenić,
rukometaš Partizana, „napisao je pesmu svom dosadašnjem saigraču Bogdanu Radivojeviću, koji će karijeru nastaviti u nemačkom Flensburgu, jer mu teško pada njihov rastanak. Radivojević je potpisao ugovor na četiri godine sa nemačkim klubom, dok će Marsenić i naredne godine igrati u Partizanu. Oba rukometaša su reprezentativci Srbije“:
„Od kako sam u Partizan došao, sa njim sam sve i svašta prošao.
Volim ga kao brata, a i on mene. Na leto će put Flensburga da krene.
Takvog druga, prijatelja, brata – retko ko ima,
vaspitan je da bude dobar prema svima.
Kao da ga odmalena znam, za njega sam spreman i život svoj da dam.
Ide on, a sa njim deo mene, nama bratska krv teče kroz vene.
Ne daj tamo da te mlate, volim te, Bogdane, moj najmiliji brate.“
(„Kurir“)
Maja Nikolić,
pevačica, otkrila je da Ivica Dačić nije baš uvek spreman da zapeva:
„Želela sam da snimim duet s premijerom, ali pošto mi nije odgovorio ni na jedan od moja tri poziva, odustala sam od toga. Nikoga ne molim i ne zovem više od tri puta.“
(„Kurir“)
foto: vesna anđić
Alka Vuica,
pevačica, crnka, priča omiljeni vic o plavušama:
„Kaže plavuša: OK, shvatila sam da rode donose decu, ali nikako ne mogu da shvatim kako pauk može da odnese auto?“
O ceni slave i dostojanstvu:
„Neki ljudi ne znaju šta je dostojanstvo i samo žele da budu slavni, a nekima je dostojanstvo sve, pa se i ubijaju ako misle da su osramoćeni. Slava i dostojanstvo nisu trajne vrednosti, već trenutne, postoje neke veće do kojih treba držati.“
(„Story“)
foto: a. anđić
Story,
„magazin o poznatima“, donosi još jedan nastavak sage o životu „najbogatije Srpkinje Sandre Meljničenko“, ovoga puta o spektakularnoj zabavi povodom prvog rođendana mamine i tatine mezimice Tare Andrejevne:
„Za ovu priliku imanje na Antibima koje je u vlasništvu popularnog para, u potpunosti je preuređeno, ali novi enterijer privremenog je karaktera budući da su ponosni roditelji sve prilagodili zabavi koju su organizovali za svoju naslednicu. Naime, po njihovoj želji ambijent je optočen desenima koji nagoveštavaju slavljničku atmosferu, još pri samom prilasku ovom raskošnom delu francuske obale, gde je smešten rajski kutak Meljničenkovih. Rođendanskoj fešti prisustvovale su brojne poznate ličnosti sa svojom decom i mada se najpoznatiji rusko-srpski par druži sa brojnim holivudskim zvezdama, detalje zabave, kao i mnogo puta do sada, zadržali su u tajnosti! Sandra i Andrej odlučili su da fotografije svoje mezimice Tare, koja je na svet došla prirodnim putem, još tačno godinu dana ne prezentuju javnosti, jer ne žele da se njen lik eksploatiše u medijima, sve dok naslednica bogate imperije ne napuni dve godine!“
foto: a. anđić
