»Srpska policija ima spiskove Albanaca koji žive u Preševu i Bujanovcu, a rade u kosovskoj policiji iako nema dogovora, batina ima dva kraja«

Nena Milenković,

„šarmantna brineta koja je kao zaštitno lice kampanje SNS-a zasenila i Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića“, otkriva kako je sve moguće, uz trud i zalaganje:

„Studiram na Fakultetu za kulturu i medije, a novac za školarinu sam sama zaradila tako što sam se zaposlila i od 200 dinara na sat, koliko sam bila plaćena, uspela da uštedim.“

Trud se isplati i na emotivnom planu:

„Uspela sam da ga ubedim u ideje koje zastupa SNS iako se prethodno nije previše zanimao za politiku. Isto to bi se desilo i da je kojim slučajem bio član DS-a. Časom bih ga prevaspitala!“

(„Alo“)

Dunja Ilić,

pevačica u najmanju ruku slobodnog ponašanja, koja za sebe kaže da je pesnikinja i kolumnista, nakon što se nedavno učlanila u LDP, priznaje da ima velike ambicije da se bavi politikom, „a nije joj strana ni ideja da jednog dana zasedne u ministarsku fotelju“:

„Kod LDP-a mi se dopada što se zalažu za prava LGBT populacije, kao i ravnopravnost vera, rasa i nacionalnosti. Posle svih ovih ratova, mržnje i svega što nam se dešavalo, vreme je da dođe do preokreta.“

Zašto se uključila u politiku:

„U stranku se nisam uključila zbog neke konkretne ličnosti. Čedomira Jovanovića i ne poznajem. Odlučila sam se jer je to tema koja me dosta interesuje, stoga na Fakultetu političkih nauka studiram smer Međunarodni odnosi.“

Dunja se o svom angažovanju kampanji sve dogovorila sa direktorom LDP-a:

„Cilj mi je da mladima približim politiku, o kojoj oni danas najčešće ne razmišljaju. Putem Fejsbuka i Tvitera mogu da radim na njihovom osvešćivanju i nešto tako suvoparno im učinim zanimljivijim. Nama Srbima je potrebno da što pre smanjimo to fanatičko srbovanje, jer od toga nema ništa. Treba da se ugledamo na Evropu. Ne kažem da treba da se stidimo našeg porekla, ali treba da vidimo i kako drugi rade neke stvari.“

Kako sebe vidi u budućnosti:

„Dopadala mi se politika koju je vodio pokojni Đinđić, ali nemam uzora. To je pozitivno, jer su samim tim moje ideje potpuno originalne i sveže. Što se fotelja tiče, još sam previše mlada da o tome razmišljam, ali bih lako mogla da zamislim sebe kao ministarku u nekoj narednoj vladi.“

Da li je odabrala LDP po preporuci koleginice Karleuše:

„Nije me ona inspirisala, mada Jelenu vrlo gotivim, bila sam joj čak i na rođendanu. I delim neke njene političke stavove. Međutim, razlog što toliko javnih ličnosti podržava LDP je taj što su ljudi iz te profesije verovatno više putovali i videli kako stvari funkcionišu u razvijenoj Evropi.“

(„Alo“)

Lidija Vukićević,

glumica i poslanica Srpske radikalne stranke, jedna je od političara koji su morali da priznaju kada su bili na koncertu u Filharmoniji, kaže:

„Ne stižem, al’ idem u pozorište! Volim Filharmoniju, budući da sviram klavir, ali jednostavno ne stižem. U poslednje četiri godine nisam išla tamo, ali – s druge strane – pokušavam da stignem u pozorište.“

Aleksandra Janković,

psiholog, poslanica Nove Srbije, na isto pitanje kaže:

„Dvaput u životu. Na moju veliku sramotu, moram da priznam da nisam skoro obišla Beogradsku filharmoniju. Išla sam na dva koncerta, ali ne mogu da se setim kad. Eto, podršku zbog ovoga sigurno neću dobiti.“

Aleksandar Jugović,

poslanik iz Srpskog pokreta obnove, o svojim odlascima u Filharmoniju kaže:

„Posvećen sam kulturi, ali ne muzičkoj. Moja posvećenost kulturnim događajima usmerena je na posete književnim promocijama i pozorišnim predstavama. Ako mi se navike budu menjale, moći ću da dam i drugačiji odgovor.“

Željko Ivanji,

poslanik Ujedinjenih regiona Srbije, o svom odlasku na koncerte:

„Nisam išao godinama. U Beogradskoj filharmoniji sam poslednji put bio pre nekoliko godina. Zanimljiva mi je ova njihova akcija, ali meni konkretno ništa ne govori.“

Đuro Perić,

poslanik PUPS-a, ima opravdanje:

„Udarila me starost. Bio sam na koncertu Filharmonije pre godinu dana. Ranije sam često išao, ali malo je udarila i starost. Sviđa mi se ta akcija iako je negativna za političare“.

(„Kurir“)

Veselin Šljivančanin,

oficir, osuđen u Hagu za zločin u Ovčari, posle odsluženja dve trećine kazne i puštanja na slobodu promovisao je knjigu svojih dnevnika, koju je nazvao Branio sam istinu. Na promociji, pored njegove porodice, „bilo je i više od dve stotine ljudi“, te je domaćin svima poručio:

„Ponosno i hrabro gledam svakome u oči, i sve što sam zapisao je tačno i istinito. Bez uvrede i ponižavanja bilo koga. Nisam pisac, ali sam želeo da prenesem moju sudbinu i ono što sam doživeo.“

Manojlo Nikolić,

generalni direktor kompanije Novosti, koja je izdavač ovih dnevnika, kaže da razlog za objavljivanje nije samo ekskluziva:

„Ovo je prvi dnevnik takve vrste. Iskren do naivnosti, bolan do krika. Ogledalo svetske nepravde. Portret državne i nacionalne nebrige. Gorka opomena našem ponižavanju. Opredelili smo se za ovaj dnevnik zato što je on otvorena ćelija dosad zatvorene istine. Prvi put pravim ključem otključana je velika antisrpska tvrđava.“

(„Glorija“)