Dr Obren Joksimović,
zapamćen kao kontroverzni, smenjeni ministar zdravlja, funkcioner DSS-a, nedavno je doktorirao. Originalan doprinos medicini dao je na temu „Menadžment i organizacioni oblici teritorijalne bolnice u savremenim ratnim uslovima“. O svom interesovanju kaže:
„Medicini sam dao sve što sam mogao, a pošto sam ušao u političke vode, počelo je da me zanima i upravljanje.“
(„Evropa“)
Goran Terzić,
predavač na FDU-u i filmski kritičar, upitan koju bi pozorišnu predstavu preporučio, iskreno odgovara:
„S obzirom na to da je pozorište anahronizam koji me ne interesuje, jedino što mi se dopada a u vezi je s pozorištem jeste zgrada JDP-a.“
(„Evropa“)
Nebojša Čović,
„bivši potpredsednik u Vladi Srbije i lider SDP-a“, nadahnuto odgovara na optužbe koje je na njegov račun uputio Vladimir Popović, bivši šef Biroa za komunikacije u istoj vladi:
„Slažem se sa onima koji tvrde da je peti oktobar 2000. godine u Srbiji svašta izbacio na površinu i ovom napaćenom narodu, uz sve dotadašnje muke, na vrat navalio nekoliko krupnih parazita i lepezu ortodoksnih maloumnika. Među te dve grupacije treba tražiti i čoveka po imenu Vladimir Popović. To je onaj nalickani, želatinirani gospodin, koji se kupa u kolonjskoj vodi, a umiva raznim parfemima. Ne zovu ga bez razloga Beba. . .“
(„Kurir“)
Branka Bošnjak,
kandidatkinja za gradonačelnicu Beograda iz stranke G17 plus, odgovara na pitanje da li političari lažu:
„Ne lažem jer nisam političar. Ja sam arhitekta koji je u politici da bi ojačao profesiju. Tako nemam priliku da slažem.“
Zatim dodaje:
„Moja stranka je već desetak meseci na udaru i predmet raznih izmišljotina, pa prepoznajem političku laž i to mi smeta. A ja ne bih bila u stranci u kojoj bih morala da lažem.“
Dragan Kojadinović,
ministar kulture u Vladi Srbije, na isto pitanje odgovara rečima:
„Nisam dugo političar, pa nisam imao prilike da lažem.“
(„Evropa“)
Tamara Budisavljavić Gole,
glavna urednica magazina „Sofija“, koji je „prilagođen ženi sa ovih prostora“, u uvodniku novog broja, onima koje nisu znale otkriva:
„Ne znam da li ste znali da svetski kreatori jedan model cipela prodaju u južnjačkim zemljama sa visokom potpeticom, dok se te iste cipele, recimo u Engleskoj, prodaju potpuno ravne. Nisu oni blesavi, a nismo ni mi, i nije nas sramota što smo ovakve, što bolujemo da se u po bela dana ‘napucamo’ dekolteom, na štikle popnemo, i ma koliko se zgražavala i negodovala nekolicina iskompleksiranih srbomrzaca, mi prosto znamo šta ‘pali’, i znamo da bi sve te pegave severnjakinje dušu prodale kada bi tako izgledale.“
(„Sofija“)
Mirjana Bobić–Mojsilović,
novinarka, pisac, ovoga puta vlasnica kolumne „srpske bajke“, piše o vezi između mršavog ženskog tela i smrtnog greha:
„Mršavice od petnaest godina ni ne znaju da svojim karličnim kostima, koje se vide čak ispod farmerki, učestvuju u projektu sopstvene društvene propasti u bliskoj budućnosti.
S druge strane, ideal savršenstva koji se promoviše u medijima duboko je demonski. Prvo, radi se o epohalnoj laži – savršenstvo se postiže artificijelnim sredstvima – od kompjuterske obrade fotografije i timova, do armije stilista, frizera i šminkera koji ‘obrađuju’ nesrećnu maloletnu lepoticu dana, a o plastičnoj hirurgiji da i ne govorimo. Drugo, radi se o promociji gordosti, kao vrhunskog ideala savremene civilizacije, o pokušaju da se deca ubede kako sama mogu biti ravna Bogu. A to je prava satanska ujdurma. I jedan od sedam smrtnih grehova.“
(„Sofija“)
Dragan Vignjević,
glavni dispečer EPS-a, izjavio je da se Elektroprivreda Srbije nakon 13 godina povezala sa elektroenergetskim sistemima zemalja Zapadne Evrope, i da su preduzete sve mere predostrožnosti. Pošto je reč o složenom i prilično rizičnom poslu, stručnjaci Hrvatske elektroprivrede upozoravali su da bi tokom spajanja moglo da dođe do problema u snabdevanju potrošača, međutim, do doga nije došlo jer:
„Nikakvih neočekivanih ispada, delimičnih ili totalnih raspada nije bilo niti je moglo da bude. EPS se pripremio i što se tiče proizvodnje i prenosa da spreči bilo kakve eventualne poremećaje. Naravno, svi smo molili Boga da se od pola deset do pola jedanaest ne dese neki ispadi kapaciteta veće snage koji bi mogli da zaustave proces, ali ne i da ga odlože.“
(B92)
Bojana Lekić,
glavna urednica BK TV, sve češće tabloidima poverava svoje tajne. Ovoga puta u ženskom magazinu priča o „svom kaktusu i kompjuteru, s kojim pije kafu“ i da pored biljaka „ima još jednu skupljačku strast: njena kancelarija i svaki prostor u kom provodi vreme ukrašeni su medvedićima raznih boja, veličina i raspoloženja“:
„Mede su drugi manje poznati deo mene, tvrđava moje detinje nevinosti. Njima čuvam svoju dušu mekanu, baš kao što su oni. Nisam smislila da će mede biti ono što me vraća u detinjstvo, već sam tome ostala dosledna od najmlađih dana. I sada imam jednog koji mi je ispod jastuka. Bliski prijatelji su oduvek znali za ovu moju strast, a ljudi s kojima sam povezana poslom uspeli su to da otkriju najčešće ulaskom u moju kancelariju u kojoj stanuju četiri Teletabisa i mede koje me brane od surove stvarnosti.“
Pošto se njena strast pročula, jednog medveda je dobila i od bivšeg ministra policije:
„Posle zvanične posete Jerusalimu, tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović doneo mi je smeđeg antistres medu. Čin uručenja ovog poklona podigao je ionako visok nivo uzbune na televiziji, jer je obezbeđenje samo najavilo posetu ministra policije. Vest je munjevitom brzinom prostrujala kroz zgradu i već se spekulisalo da li će me uhapsiti, smeniti ili streljati. Međutim, ispostavilo se da je zvanična delegacija bio – meda. Takva sitnica mi više znači od skupih poklona, jer svedoči o tome da sam nekom, dok je bio daleko, barem u jednom trenutku bila u mislima.“
(„Glorija“)
Milorad Vučelić,
„Ted Tarner iz Crvenke, Miloševićev Berluskoni, vlasnik najlepših žena…“, govori o kućnim poslovima:
„U kući ništa ne radim. Znam da skuvam kafu i čaj iz kesice. Nekoliko puta sam bezuspešno pokušavao da napravim hemendeks. Nikada nijednoj ženi sa kojom sam bio nije palo na pamet da tako nešto traži od mene. Sa ostvarenom kompletnom ženom nemate takvih problema. Povremeno bi se pojavila neka ludača koja bi govorila da mora da postoji podela poslova, ali mi je to bilo smešno. Nisam želeo da s njom delim kuvanje, pranje sudova, čišćenje. Mislio sam da je mnogo važnije da podelimo neke druge, mnogo lepše stvari. Ipak sam odrastao u porodici gde nikada nisam video da moj otac ili deda rade nešto slično. Vaspitan sam na muškom mitu, istoriji, pričama, epskoj poeziji.“
Da li je „prežalio“ Radovana Karadžiča?
„Zašto? Živ je i zdrav. On je fin čovek, demokratska struktura ličnosti, blag, kao što znaju da budu visoki ljudi. Nije isključiv čovek koji udara rukom o sto, koji voli da naređuje.“
Kako je postao Srbin?
„Srbin sam postao teško i bolno. Ja nisam Srbin iz muda. Moje srpstvo je izazvano. Kada se raspala Jugoslavija, zalagao sam se da zaštitimo sve što je u njoj valjalo – od književnosti do Bijelog dugmeta.“
O strasnom odnosu sa Slobodanom Miloševićem:
„Ja sam njega voleo stabilno, a on mene samo povremeno. Nekad je bio slab na mene, a nekad me je odbijao.“
(„Plejboj“)
Gordan Kičić,
„nova zvezda srpskog glumišta, stidljiv momak urbanog senzibiliteta“,
govori o intimnim pozama na sceni:
„Imao sam mnogo partenerki u pozorištu ili na filmu sa kojima sam se ljubio i posle me drugari pitaju: ‘I šta je bilo?’, a moj odgovor je: ‘Ništa.’ To su stresne situacije i poslednja stvar o kojoj tada razmišljam je seks. Više vodim računa da dobro izgledam, da ne zaklonim partnerki svetlo, ako se ljubimo sa jezikom, kako će to da izgleda iz profila. Sve mora da bude izvedeno hirurški precizno. U takve scene uvek ulazim hladne glave. Bila mi je užasna frka da se poljubim prvi put na filmu, a užasno sam se osećao kada je trebalo da u seriji ‘Lisice’ snimim vruću scenu u liftu sa Nedom Arnerić.“
(„Plejboj“)
