Miroslav Lazanski,
specijalni izveštač iz Libije, piše:
„Promiču prizori kao iz filma, hiljade maslina u redovima kao po crti, limuni, obrađena polja, trava, šume, palme, poneki traktor u daljini. Ovaj deo Libije možda je i najlepši. Ovde ima uslova da se libijska vojska maskira i izbegne vazdušne udare NATO-a. Pokušavam da uočim neke tragove improvizovanih puteljaka, koji bi od glavnog puta vodili ka vegetaciji prema morskoj obali. Nema tragova. Da li su to oficiri Gadafijeve vojske naučili lekcije iz nekih prethodnih ratova? Nekoliko kilometara pre Misrate skrećemo na jug. Sa leve strane nam je veliki vojni aerodrom koji je stalna meta avijacije NATO-a. Antene starih ruskih radara P-12 nedirnute. Ostalo od pogleda skriva visoka betonska ograda. Na ulazu u južni deo Misrate na malom skveru stoji tenk T-55, izložen kao meta za gađanje. Malo dalje, ispod balkona jedne zgrade, dva tenka T-72 i jedno oklopno vozilo BMP-1. Svi pod maskirnim mrežama, pokriveni i ćebadima koje vojnici stalno zalivaju vodom da bi se smanjio termalni odraz. Stara metoda.
Jedan potpuno nemaskiran top od 130 mm stoji na livadi između kuća usred grada. Lukavstvo? Pukovnika ne bi trebalo potcenjivati.“
(„Politika“)
Tamara Paunović,
manekenka, na pitanje šta je njen još neotkriveni talenat, kaže:
„Rekla bih, pevanje, mada ga zbog ljubavi prema svojim prijateljima skrivam zato što me, kako kažu, nije lako slušati.“
Može li sebe da zamisli kao voditelja programa „Grand šou“:
„Ne, jer ne bih mogla da izdržim a da ne zapevam.“
Kako izgleda princ na belom konju:
„Kao iz bajke, a bajke ne postoje.“
Na koji način joj se udvaraju:
„Slanjem poruka na ceduljicama i SMS-om.“
Kako vidi sebe za trideset godina:
„Na pustom ostrvu, kako me hlade dva crnca.“
(„Story“)
Seka Aleksić,
pevačica, otkriva sve u vezi sa svojim životom što smo ikada hteli da znamo:
„Veljko i ja smo sa mojom doktorkom Anom odlučili da se vantelesnoj oplodnji podvrgnem početkom septembra, budući da je to period kad završavam sa letnjom turnejom i kad sam rasterećena od obaveza. Jednostavno, da bi taj proces uspeo, moram u tom periodu biti daleko od stresa. Izuzetno sam uzbuđena zbog svega i verujem da će Bog dati da se nas dvoje sledeće godine ostvarimo u ulozi roditelja. Kad se sve, nadam se, uspešno završi, planiramo da se preselimo u Beč. I do sada smo dosta vremena provodili na relaciji Srbija–Austrija i prija nam tamošnja sredina. Iako u Beču već imamo nekretninu, planiramo da tamo sagradimo kuću.“
O putovanjima i „smiraju“:
„Odmah posle Transilvanije odlazimo u Afriku i nadam se da ćemo se lepo provesti. Otkako sam doživela neke neprijatne stvari u životu, dosta sam se promenila i okrenula sticanju mira i porodice. Posao i karijera su mi i dalje veoma važni, ali su mi smiraj i zdravlje na prvom mestu.“
(„Story“)
Dejan Cukić,
muzičar, otkrio je sve svoje razloge za učešće u rijalitiju „Dvor“:
„I sam sam bio pomalo iznenađen. Nije loše ponekad iznenaditi i sebe i sve ostale. Što se tiče motiva, osim onih očiglednih, o kojima je nepristojno pričati, bio je to jedan lični test i istraživanje očigledno najpopularnijeg medijskog fenomena današnjice. Mislim da se ljudi koji strasno kritikuju ovakve programe, po našem starom bezbednom običaju, bave posledicama, a ne uzrocima, ali to je duga i neprijatna priča.“
(„Stil“)
Magijom protiv krvopija
Dali,
vidovnjak, koji godinama živi i radi u Nemačkoj, tvrdi da vampiri nisu, kao što mnogi tvrde, pojava koja je karakteristična samo za Balkan:
„Dešavalo se da mi se za pomoć obrate osobe koje proganjaju pokojnici. Pritom je reč o uspešnim poslovnim ljudima koji ne nasedaju na te, kako bi se u narodu reklo, ‘bapske priče o vampirima’. Pomogao sam im tako što sam im odredio neke rituale, ne samo u njihovoj kući nego i na grobu pokojnika. Naravno, u tom slučaju pravi se i moćna magijska zaštita koja se drži u kući. Jedino na taj način povampireni pokojnik može da se upokoji.“
Vidovita Milena
kaže da je sreća što nisu svi ljudi hipersenzibilni jer bi u tom slučaju većina ljudi videla duhove koji se svakodnevno kreću među nama.
„Te spodobe svakako postoje, a naročito ih privlače mračna, zapuštena mesta na kojima vlada negativna energija. Groblja su im omiljene lokacije i neretko se dešava da ih ljudi ugledaju upravo na tim mestima. U narodu se to zna, pa nije čudo što postoji toliko običaja u vezi sa sahranama. Sve se to čini da se pokojnik ne bi povampirio, a ukoliko se to desi, sveštenik može da osvešta grob. Naravno, i ezoteričari svojim ritualima mogu da pomognu da se vampir smiri i prestane da uznemirava žive.“
(„Magična zona“)
Milka Tokić,
učesnica „Velikog brata“ iz Zagreba, na pitanje da li bi i ona, kao koleginica Marijana, da je ostala „prevarila muža“, odlučna je:
„Nikada ne bih obrukala supruga i svoje dete. Za njih živim i njih volim najviše na svetu. Ipak, ne smem da kažem da ne bih imala seks. Živi smo ljudi, sa emocijama i potrebama.“
(„Kurir“)
Branko Đurić,
glumac, nastavlja sagu o Anđelini i Bredu, koje je, da podsetimo, upoznao na snimanju filma Neimenovana ratna priča, koji je Anđelinin rediteljski prvenac:
„Upravo se spremam da otputujem u Holivud u privatnu posetu Anđelini i Bredu. Ostaću kod njih nekih nedelju dana i malo se odmoriti od posla. Nažalost, moja supruga Tanja ne može da ide, pa ću otići sam. Kada se budem vratio, imaću više vremena za priču.“
(„Blic“)
Sanja Marinković,
TV voditeljka i vlasnica novinarske škole:
„Poslednjih godina posvećena sam zdravom životu, i to će biti glavna tema na sajtu. On će se baviti istim temama kao i emisija: zdrava hrana, životni stil, porodica, nega, lepota… Daće odgovore na pitanja koja mi ljudi postavljaju na ulici, a to su: ‘Kako uspevate da organizujete treninge, odlazak na posao, vaspitavanje deteta?’ Nimalo nije lako kuvati ručak, praviti karijeru i pritom odgajati dete, što je najvažnije od svega.“
(„Story“)
Ivana Đerisilo,
odbojkašica, priča o svojim plućima:
„Porok imam i dan-danas, cigarete. Moj sport je takav da pluća mogu da izdrže taj tempo, ali nije mi neophodno. Zapalim ponekad. Alkohol mi nije nešto interesantan, dovoljno sam luda i bez njega. Svaki sportista je bar nekad zapalio cigaretu, ja sam kasno počela da pušim onako iz dosade.“
O gradu u kome živi:
„U Istanbulu je okej, čak je i naziv jela isti kao kod nas, veoma sam zadovoljna, jedino što mi smeta jeste hodža koji peva od pet ujutro. Ustajem u osam.“
(„Plus“)
Katarina Tomović,
Studentkinja iz Mojkovca, uhapšena je na putu Bogetići–manastir Ostrog kada je sa drugaricom ispisivala parole:
„Vraćajući se iz Ostroga, naišli smo na grupu ljudi koji su počeli da nas prozivaju zato što smo na sebi imali majice na kojima je pisalo: ‘Srbi sever’ i ‘Četnici’. Ne obazirući se na njih, Milica je na kiosku ispisala reči ‘Obraz’ i četiri S, a na kamenu poruku: ‘Otadžbina je ovo Srbina’, dok sam ja na zidu ispisala: ‘Nije ovo Montenegro, već junačko srbsko leglo’. Pretpostavljam da ih je neko od tih ljudi zvao, jer nedugo potom zaustavila nas je policija, pretresla i našla dva spreja i dva šablona… Nikoga nismo htele da vređamo, naročito što smo krenule u najveću srpsku svetinju – Ostrog! Volimo Crnu Goru iznad svega, ali smatramo da je srpska zemlja i protivne smo režimu koji na sve načine vrši pritisak da se ta činjenica zaboravi!“
(„Alo“)
